Почетна / Свет / Ничији живот није важан

Ничији живот није важан

О ПОЛИЦИЈСКОЈ БРУТАЛНОСТИ У САД

Сад нередиПише ФИЛИП РОДИЋ

Приче о немилосрдним полицијским убиствима махом недужних црнаца у Америци већ неколико година потресају људе широм света. Та неправда довела је до стварања покрета „Животи црнаца су важни“ и масовних протеста против полицијске бруталности и наводног расизма. Поставља се, међутим, питање да ли је све баш онако као што изгледа на први поглед и као што медији главног тока представљају

Кандидат Демократске странке за председника САД Хилари Клинтон изјавила је, поводом два најновија случаја где су полицајци, по свему судећи, неоправдано убили афроамеричке грађане, да у полицијским снагама њене земље постоји „систематски расизам“. „Позвала бих све беле људе попут себе да уђемо у ципеле афроамеричких породица које страхују сваки пут када њихова деца некуда иду и морају да разговарају о томе како да се заиста заштите, када би већ требало да су заштићени. Мислим да ми, бели људи, треба да чујемо оправдане вапаје наших афроамеричких суседа“, рекла је Клинтонова. Истина је да у Сједињеним Државама тешко да прође дан а да полиција некога не убије. Од почетка године до 10. јула, према веома педантној статистици Вашингтон поста, полиција је убила 509 особа. Такође је истина, и о томе је „Печат“ одавно писао, да је америчка полиција превише милитаризована и да се све више понаша као окупациона сила, а не као сервис за заштиту грађана. Клинтонова, као и већина медија, међутим ове две ствари занемарују и у први план истичу расизам који свакако постоји у Америци, као и у другим земљама, али који у овом случају није главни проблем, него је „црвена марама“ којом се маше да би се јавности скренула пажња и да би се она поделила.

[restrictedarea]

МИЛИТАРИЗАЦИЈА ПОЛИЦИЈЕ Још током мандата Хилариног мужа Била Клинтона, деведесетих година прошлог века активиран је процес познат као „Програм 1033“ којим је озваничена директива администрације Роналда Регана Пентагону да вишак војне опреме подели са домаћим полицијским снагама. Од тада, а посебно у време владавине Барака Обаме, мноштво војне опреме, од митраљеза до борбених возила и транспортера, намењених и дизајнираних за фронтовску борбу пребачени су локалним полицијским снагама. Поред тога, у Клинтоново време створен је програм „Од војника до полицајаца“ у оквиру којег је полицијским управама давана финансијска помоћ уколико као полицајце ангажују војнике повратнике из ратних зона. Још само на једном месту на свету оваква средства и људство се користе у полицијске сврхе – на окупираним палестинским територијама у Израелу. Зато не треба да изненади то што се милитаризација америчке полиције спроводи истовремено са полицијском обуком коју пружа Израел и која се одвија у оба смера – и амерички полицајци путују у ову земљу како би научили израелске методе, и израелски инструктори редовно долазе у САД не би ли пренели своја знања. Између осталог, како је новембра 2011. писао Џерузалем пост, група високих америчких безбедносних званичника, укључујући шефове полиције, безбедносне стручњаке и агенте ФБИ посетили су Израел како би похађали заједничку обуку са израелским стручњацима за борбу против тероризма. Занимљив је детаљ да је овај програм спонзорисала јеврејска невладина организација Лига за борбу против клеветања коју је основала једна од најстаријих јеврејских ционистичких организација Б’наи Б’ритх. Израелске полицијске тактике створене су на вишедеценијском искуству окупације територије насељене непријатељским палестинским становништвом и у суштини се своде на застрашивање и насиље, што смо у прилици да видимо скоро свакодневно на снимцима са тог простора. Једном речју, понашање израелских безбедносних снага, укључујући и војску и полицију, према палестинском становништву је изузетно брутално. Овакав однос створен је дехуманизацијом сваког људског живота који није израелски у очима њихових полицајаца и војника, као што је то био случај и са становницима Америке или Аустралије када су им европски имигранти отимали земљу.

Амерички политички аналитичар, бивши помоћник министра финансија у администрацији Роналда Регана Пол Крејг Робертс запажа да се на основу овога може закључити да израелски инструктори америчке полицајце уче тако да само живот других полицајаца виде као важан, док се остали грађани могу посматрати као потенцијална претња по живот полицајаца. То је, наводи он, разлог због којег амерички полицајци често убијају погрешно осумњичене или ненаоружане особе. Због тога што се амерички полицајци уче да је само њихов живот важан, али не и грађана, они скоро у сваком сусрету са грађанима полазе од претпоставке да ће им они наудити и да због тога одмах морају да их потчине, а ако пруже и најмањи отпор, да их убију. Полиција је обучена да ради оно што је најбезбедније за саму полицију, а не за грађане. Другим речима, америчка полиција нема већу обавезу да поштује живот и права америчких грађана него што то имају њихови војници у земљама које су окупирали, или израелске окупационе снаге на палестинским територијама. Овакав став потврђује и Њујорк тајмс који је августа прошле године објавио причу о професору психологије Вилијему Левинском – он, поред тога што је као експерт сведочио у корист полицајаца у више од две стотине случајева неоправданог убиства, води фирму Форс сајенс инститјут која обучава полицајце за „потенцијално опасне ситуације“. Како овај лист наводи, обука Левинског своди се у суштини на „прво пуцај, а онда постављај питања“.

Иако америчку, па и светску јавност највише узнемиравају случајеви када обични полицајци убијају људе приликом „рутинских“ интервенција, пошто до јавности у највећој мери стижу вести о таквим инцидентима, много опаснији су припадници такозваних „тимова са специјалним оружјем и тактиком“ познатијих као SWАТ. Ове практично паравојне јединице формиране су у већим америчким градовима седамдесетих година прошлог века. Током осамдесетих коришћене су у просеку око 3.000 пута годишње, да би тај просек последњих година достигао 50.000 интервенција годишње, и то упркос чињеници да је ниво насилног криминала у САД значајно опао у односу на претходни период. Према професору Правног факултета на Универзитету Источни Кентаки Петеру Краску, велики део садашњег проблема јесте у томе што су ванредне ситуације које изискују интервенцију SWАТ тимова постале реткост, па оне сада учествују и у рутинским хапшењима.

ПИТАЊЕ РАСИЗМА Милитаризација полиције и дехуманизација њеног односа према обичним грађанима на коју смо указали одлично се уклапа у наратив о обесним, расистичким убиствима који нам дају либерални естаблишмент, медији главног тока и борци за људска права. Међутим, ова слика није истинита. Несумњиво је да постоје проблеми са расизмом и да има инцидената изазваних расистичким односом бели полицајац – црна жртва, али то ем није потпуна слика, ем је и изврнута. Чињеница је да полицајци убијају и злостављају и белце, и то чине у већем броју случајева, а то није само плод тога што су Афроамериканци у САД мањина од око 13 посто.

По врло темељној и детаљној, раније поменутој статистици Вашингтон поста, од 509 људи које је полиција убила од почетка године, 238 су били белци, 123 Афроамериканци, а њих 79 је латиноамеричког порекла. Ненаоружано је било 18 белаца, 12 црнаца и пет Латиноамериканаца. Дакле, полицајци су подједнако склони да убију ненаоружане цивиле које год да су расе. Разлог за већу заступљеност Афроамериканаца у овој црној статистици можда је у томе што су они пропорционално чешће умешани у кривична дела и криминал од белаца. Последње статистичке податке објавило је Министарство правде још 2009. године и према њима Афроамериканци су били оптужени за 62 посто пљачки, 57 одсто убистава и 45 процената напада у 75 највећих америчких округа упркос томе што у њима чине тек око 15 одсто становништва.

Сарадница Менхетн института Хедер Мекдоналд указала је за Волстрит џурнал да „таква концентрација криминалног насиља у мањинским заједницама значи да ће полицајци имати непропорционално више посла у суочавању са наоружаним и насилним осумњиченима из тих заједница, а то значи и већу опасност од употребе смртоносне силе“. Она је указала да су Афроамериканци „одговорни за 75 одсто свих пуцњава, 70 посто свих пљачки и 66 посто насилних злочина“ у Њујорку, иако чине само 23 процента становништва овог града. Према њеним речима, број црнаца међу жртвама полицијског насиља није непропорционално велики него је непропорционално мали, с обзиром на ове податке и требало би да буде већи од 26 посто. „Полицијска употреба силе може се најчешће догодити у односу на онај део становништва са којим полиција има највише додира када се ради о насилном криминалу, наоружаним осумњиченима и онима који се опиру хапшењу, а то је у деловима насељеним већински црним становништвом“, навела је она.

Два најновија полицијска убиства, која су покренула талас демонстрација широм САД, десила су се 5. и 7. јула у Батон Ружу у Луизијани, где је убијен Алтон Стерлинг, и у Фалкон Хајтсу у Минесоти, где је страдао Филандо Кастиј. По досад доступним подацима у оба случаја реакција полиције била је претерана и неоправдана, али се ту тешко може говорити о расизму. Из најмање три разлога. Први је што полицајац који је убио Кастија није био белац него Латиноамериканац Херонимо Јанез, који се, како се види на снимку убиства, успаничио и после пуцњаве готово плачним гласом викао: „Рекао сам му да држи дигнуте руке.“ Други је што су и белци жртве претеране полицијске силе. Последњи овакав случај забележен је 25. јуна када је у Фресну у Калифорнији убијен деветнаестогодишњи белац Дилан Ноблс. Њега је, док је возио свој камионет, полиција зауставила пошто је добила дојаву о човеку који хода улицом са пушком у руци. Ноблс је изашао из возила и, према речима полицајаца, кренуо руком иза леђа и тада је упуцан. Зато Мекдоналдова каже да би „ако ћемо већ да имамо антиполицијске покрете ’Животи су важни’, пригодније било да се зову ’Бели и латиноамерички животи су важни’“. Због Ноблса и других белих жртава неоправданог полицијског насиља, међутим, никада нису организоване никакве демонстрације и никада није било излива гнева у јавности. Трећи разлог је, поново, статистички. Према извештају Министарства правде из 2015. године које је потврдила студија криминолога Грега Риџвеја са Универзитета у Пенсилванији, црни полицајци су оружје употребили у 3,3 пута више случајева него њихове беле или латиноамеричке колеге.

И Пол Крејг Робертс указује да највероватнији разлог убистава није расизам. „Увек сам био сумњичав у односу на расистичко објашњење. То објашњење се даје јавности како би се поделила у зараћене блокове који се не могу ујединити против истинских угњетавача. Индоктринирани у мржњи према другоме, какви јесмо, дозвољавамо онима који владају да нас злоупотребљавају како год желе. Јасно је као дан да само мали део белих Американаца припада једном проценту (финансијске и политичке елите). Ми остали немамо више утицаја од црнаца на оне који заиста владају. Ипак, ми смо подељени, плашимо се и супротстављени смо једни другима. Какав успех за један посто“, навео је он.

Робертс указује да је проблем са насиљем америчке полиције у томе што они мисле да су посебни и недодирљиви. „Могу да нас убијају без одговорности, пошто нисмо посебни, баш као што Вашингтон убија људе у Авганистану, Ираку, Сирији, Либији, Сомалији, Јемену и Пакистану“, навео је он додајући да је парадоксално да обука америчких полицајаца која се оправдава спасавањем америчких живота од терориста доводи до тога да полиција убија више Американаца него терористи.

СМРТ У УНИФОРМИ

Талас демонстрација који је запљуснуо САД после ових полицијских убистава није никаква новост. Новост нису ни појединачни изливи насиља према полицајцима, јер су и претходне демонстрације често доводиле до сукоба полиције и демонстраната. До сада у оваквим случајевима нису виђена циљана убиства и покушаји убиства полицајаца који су се догодили на више места у САД. Први и најекстремнији свакако је напад који је у Даласу извео Мајка Хавијер Џонсон када је пуцњима из снајперске пушке убио пет, а ранио седам белих полицајаца. Џонсон је бивши амерички војник и служио је у Авганистану од новембра 2013. до јула 2014. године. Потом су уследили напади на полицајце у Тенесију, Мисурију и Џорџији које америчке власти повезују са полицијским убиствима црнаца. У Тенесију је Лаким Кеон Скот убио једну и ранио још три особе, међу којима је и један полицајац, а мотив је, како је саопштила полиција био „бес због односа полицајаца према црнцима“. У предграђу Сент Луиса у Мисурију полицајац је упуцан у врат док је седео у паркираном службеном аутомобилу. У Валдости у Џорџији је један црни младић позвао полицију и потом отворио ватру на њих. У размени ватре је рањен иако је носио панцирни прслук. Ови напади представљају још једну потврду да је америчко друштво подељено и да влада дубоко непријатељство које би могло да прерасте у озбиљније расне сукобе.

Подељене реакције и негодовање изазвао је и наступ председника Обаме на комеморацији петорици полицајаца убијених у Даласу. У свом говору ставио их је у исту раван са Алтоном Стерлингом и Филандом Кастијом. Иако су полицајци без сумње били мета не само због своје униформе него и због боје коже, то се у случају убијених Афроамериканаца не може доказати. Без обзира на то, Обама је рекао: „Видим људе који жале за петорицом полицајаца које смо изгубили, али и оне који плачу због породица Алтона Стерлинга и Филанда Кастија.“ Овим је показао да су у његовим очима циљана убиства белих полицајаца иста као и полицијска убиства црнаца која су се догодила у спорним околностима.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *