Нема више „биграфије”, сада је „курикулум”

Лингвистичка колонизација Србије

Снижење понижењеПише Драган Мраовић

Ово није трактат против енглеског језика којим је писао Шекспир, али јесте против онога којим говоре Медлин Олбрајт, Ђерђ Сорош и Збигњев Бжежински

Својевремено је есперанто био покушај да се створи језик који би сви знали, поред сопственог, ради лакше комуникације. Покушај је у пракси пропао, делом и зато што је био вештачки језик, а носиоци те племените идеје нису тада знали да ће Умберто Еко решити проблем језичке баријере на, за сада, једини могући начин: „Језик Европе је превођење.“

У ИМЕ МУЛТИКУЛТУРАЛНОСТИ Све до краја доба стварања хуманог социјалног капитализма и покушаја увођења комунистичке социјалне државе, француски је био језик дипломатије, а енглески језик трговине. За дипломатију су потребне језичке нијансе и синтаксичко-граматичке финесе, којима обилује француски, док се прагматична трговина задовољава једноставном граматиком, синтаксом и лексиком, без много „филозофирања“, што се задовољава знањем енглеског. Било како било, свет је вековима имао то језичко решење, иако неправедно у „демократском“ смислу, јер највише народа на свету говори шпански и португалски језик. Уосталом, у данашњем свету није тешко научити два-три језика на колоквијалном нивоу, па није јасно зашто сви пристају да уче само енглески, а Енглези и Американци не пристају да знају друге језике. Такође, пошто САД примењују насиље у политици, а не дипломатији, јер све решавају (бар покушавају) бомбама и агресијом, дипломатија им није ни потребна у правом смислу речи. C’est la vie!

[restrictedarea]

Међутим, под налетом погубног неолиберализма, као и његових синонима мондијализма и глобализма, чији носиоци су Англоамериканци, намеће се на неприродан начин непотребна доминација енглеског језика, која има за сврху политичку окупацију, промену националне свести и културе у циљу потчињавања духа непроменљивости неолибералне пљачкашке концепције света. Права-правцата колонијализација преко филма, телевизије, музике, интернета, а изнад свега културе говора наших поглављима обезглављених политичких елита. У име мултикултуралности заговара се само један језик!

Међутим, неокон господари света намећу енглески језик не само у циљу комуникације у којој они не морају да уче друге језике већ и као инструмент глобализације, односно колонијализације народа. Италијански филозоф и колумниста „Печата“ Дијего Фузаро овако сажима то стање: „Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која би била у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс принуде на одустајање од свог националног језика (у мом случају од језика Дантеа и Леопардија) и на конвергентно непромењиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајлда. Тај аспект открива, ако за тим још има потребе, нашу неспособност да разумемо и говоримо другим језиком осим економским. У капиталистичкој апсолутизацији садашњости посредује пустошење будућности и присилно укидање прошлости.“

Дакле, колонијализација се не врши само путем политике, економије, оружја већ и језиком, културом, просветом, преко којих је мање видљива, али утолико опаснија, као и свака подмукла болест која се осети тек када јој више нема лека, јер мења свест људи и своди је са мултикултурног на једноумни простор.

ХАМБУРГЕРИЗАЦИЈА СВЕСТИ На то указује и Јелена Пономарјова, доктор политичких наука и професор упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе: „Још један важан моменат – образовање у Србији се такође налази под пуном контролом западних земаља. Буквално пре двадесет година сваки Србин је знао руски језик или, у најмању руку, могао је да се споразуме, али је данас код њих приоритет енглески језик, а руски језик већ тешко разумеју. Природно, Срби излазе из орбите руске културе мада је потреба за њеним познавањем код њих увијек постојала.“

Наравно, поставља се питање и употребе других језика на ширем плану. Нису за то довољни само професори страних језика. Опште је познато да знање енглеског језика не помаже много у Италији, али шта је, примера ради, са немачким или албанским који су нам потребни, један због велике трговинске размене, а други јер се не можемо суочавати са проблемима Космета ако само једна страна зна албански. Зато др Љиљана Ђурић са Катедре за романистику Филолошког факултета Универзитета у Београду каже: „Најопаснија је идеја да је енглески једини језик који вреди учити… Сваки модел образовања који намеће само један језик као једини вредан учења доводи релативно малобројне културне и језичке заједнице у однос извесне интелектуалне зависности. Немогућност сагледавања феномена из различитих углова доводи до губљења критичког духа. Посебно је важно и на којим језицима смо ми способни да квалитетно представимо своју културу и не само културу… Енглески је данас без сумње језик који сваки појединац треба да зна на одређеном нивоу. Учити само енглески, међутим, значи полако али сигурно, ако не губљење, а оно слабљење контаката са другим говорним подручјима. Тачно је да у данашње време сви уче енглески, али га већина научи само на нивоу основне комуникације, а ту су, и даље веома активне, генерације које га нису ни училе. За сложеније контакте потребно је знати и друге језике.“

Дакле, наметање енглеског језика је у супротности са декларисаним принципима мултикултуралности, јер очување језичке разноликости доприноси очувању разноликости култура. А наметање енглеског језика на свим нивоима представља хамбургеризацију српске свести ради свођења на амебоидни (једноћелијски), а у најбољем случају парамецијумски (двоћелијски) мождани простор ради формирања монокултурног неолибералног простора, упркос декларативној причи о мултикултурализму, али томе се не треба чудити, јер је говорити једно, а радити супротно специјалитет бриселократије и вашингтонске вестернизације којима су морал и етика одавно постали стране речи. Истовремено, потискивањем других језика, а тиме и сопственог, доприноси се урушавању националног бића и националне свести као највећих препрека дивљој неолиберализацији људског живота.

ДРАМАТИЧНО ПОВЕЋАЊЕ Настоји се на американизацији наше свести као плодном тлу за неолиберални ГМО коров. Зато се квари сопствени језик употребом англицизама до изнемоглости, као што су медикал тајм-аут – пауза за медицинску помоћ, чемпионшип – првенство, он-лајн – стална веза, сајт – место… Зато је достигнут такав степен опште културе и образовања  да је, на пример, на нашим телевизијама ратни план преведен као „ратни дизајн“, а грађевински план зграде као „дизајн зграде“. Амерички риболовци хватају на нашим телевизијама „редфише“, а не рибу која се зове „црвена сенка“ (sciaenops ocellatus). Англизација српског језика свела нас је на тај ниво језичке културе, поред кога „Парови“ и „Фарме“ нису више једини израз најнижег културног нивоа и талога кич свести српских европејаца.

Наши американизовани и последично томе англизовани политичари нам говоре да се „стање драматично побољшало“, „спољни дуг је драматично смањен“. Како је могуће да се стање „драматично“ побољша? Или да се производња „драматично“ повећа? Могуће је да се спољни дуг знатно смањи, али нема у томе никакве драме, већ само неочекиване брзине, рецимо. Данас је врло популаран појам, нарочито међу младим СМС генерацијама, „дефинитивно“, иако је реч о нечем коначном, закључном, одлучном, пресудном, па и о изражавању уверења да је нешто сасвим сигурно, да је баш тако. Наши политички помодари, до те мере заглупљују наш језик у свом настојању да гмижу пред Мител-Европом да би то могао да објасни само Јован Стерија Поповић неком новом „Покондиреном тиквом“, односно његова Фема са њеном „коми фо“ логиком. Али Стерије нема више, иако је безброј покондирених тикви. Зато се може очекивати, у неком будућем тумачења Шекспира у Србији, да Ромео каже Јулији: „Јулија, дефинитивно и драматично те волим!“ Иначе, познато је да у свом говору највише користе стране речи они који слабо знају стране језике и људи слабог карактера склони помодарству.

УКИДАЊЕ СЛОБОДЕ Нема више биографије, већ је ту курикулум. То што вероватно не знају да је курикулум латинска, а не енглеска реч (познато је да енглески има сијасет речи латинског порекла које су ушле у енглески преко француског, једно време језика енглеског двора), па су бар ту промашили прилику да се удварају својим америчким менторима, не смета ни најмање творцима и корисницима тог термина. Али у чему је разлика између биографије и курикулума? Нема је у значењу, већ је искључиво реч о смишљеној замени тих речи ради англизације српског језика. Зато имамо и едукацију, а не васпитање. Те творевине Гаше Кнежевића, бившег лимун-жутог и несрећног министра просвете, треба схватити и као англоамериканизацију усмерену на роботизацију и хомокретенизацију преко болоњске школе, јер наша деца у будућности не треба више да размишљају. Треба само да слушају и буду робови неолибералног концепта тржишта. Таман посла да почну да филозофирају да човек ради да би живео, а не да живи да би радио!? Да знају да рад омогућава живот, а живот су, пре свега, духовне потребе и комуникација са другим људским бићима!? За такав хумани живот је потребно да човек има времена, а данашњи концепт евроунијатске експлоатације запослених не дозвољава ни трен времена за себе. Имати слободног времена значи бити слободан. Евронеолиберални концепт укида ту слободу, јер слободан човек има времена да размишља, а ко размишља не пристаје на статус роба.

Дакле, иза лингвистичке англизације нашег културног простора крије се отровни политички наум стварања свести једноумља. Излазак Велике Британије из ЕУ поставиће и тај проблем на дневни ред. Штавише, он је покренут. Наиме, Албер Салон, председник Удружења за одбрану француског језика, већ је поставио питање зашто би енглески био званични језик ЕУ, ако у њој нема Енглеске? То је реакција на методично насиље бриселократије над другим језицима Уније и непоштовање културног идентитета других држава. Наиме, у ЕУ се промовише енглески језик као скоро ексклузивни званични језик, иако би, по Статуту Уније, она морала да гаји плурилингвизам баш као економски адут и као прворазредно културно богатство.

ПОЛИТИЗОВАНО НАСИЉЕ ЕУ је маргинализовала француски, италијански, немачки, шпански, бугарски, мађарски, пољски и друге језике чиме врши њихову политичко-лингвистичку алијенацију. То представља тоталитаристичко усмеравање на један једини језик, а са тиме и на једну једину англизовану политичку мисао. Тај смер промовише светска финансијска олигархија која користи енглески језик као једини у пословном и предузетничком свету. Зато Албер Салон тврди да светска финансијска олигархија и свет крупног бизниса сматрају „националне језике препреком тржишној економији отвореној према конкуренцији“… Стратегија језичке замене има за циљ утапање наше земље у Велико трансатлантско тржиште у превирању. Истовремено, реч је о покушају стварања  наднационалне псеудоелите зависне од САД и потпуно одсечене од народа Европе. Не само да свеенглески има тенденцију да маргинализује националне језике, то наслеђе целог човечанства, већ то лингвистичко наметање поткопава темеље суживота и равноправне међународне размене, док присталице свеенглеског лицемерно придикују  о отворености, и различитости…

Та англизација, нелегитимна већ у принципу, постаје неодржива, јер је Енглеска одлучила да напусти ЕУ. Ма шта се мислило о тренутном „европском организму“ и његовој легитимности, ми свечано тврдимо да одржавање огромних европривилегија којима располажу свеенглески фактори  може да укаже  само на презир те неподношљиве и недопустиве касте према нама… па, пошто се не може рачунати на еврократе који су глуви и слепи за све што долази из народа, а ни на европолитичаре који су заслепљени лингвистичким отуђењем, апелујемо на грађане и демократске покрете свих земаља да се успротиве свеенглеском отуђењу. Бранимо право сваког појединца и сваки народ на производњу, стваралаштво и на комуникацију на свом националном језику. Бранимо право сваког грађанина свих европских земаља да научи и користи више језика.

Нека се легитимни бес народа и слободних грађана обруши на отуђујућу језичку политику Европске уније, коју је британска референдум већ лишио икакве легитимности.

Наравно, постоје сфере људског деловања, нарочито у науци, где су стране речи одомаћене, с оправдањем. Нећемо сигурно избацити из употребе у нашем језику медицинску терминологију, ни вагон, ни пицу, као ни речи које су кроз векове постале корени за српске речи, нарочито оне грчког и латинског порекла, јер представљају језичко наслеђе целог света, а ушле су у језик природним путевима познатим у лингвистичкој науци. Још мање је ово трактат против енглеског језика којим је писао Шекспир, али јесте против онога којим говоре Медлин Олбрајт, Сорош и Бжежински! Јер у њиховом случају је реч о политизованом насиљу над српским језиком и злоупотреби енглеског језика ради обезличавања националне свести и културе.

САУЧЕСНИЦИ У АНГЛИКАЦИЈИ

Велики саучесници у неолибералној англизацији свеукупног српског простора су наши министри просвете и културе који, уместо да стварају услове за развој националне културе и просвете, које би се прожимале са светским образовно-културним простором, навлаче нашим будућим академцима монокултурне маске и степен образовања којим ће бити оспособљени само за рад на нивоу просте репродукције. Њима су петооктобарски пучисти укинули школу темељног образовања, да је замене болоњским информативним курсом, односно кљукањем и бубањем најчешће бесмислених информација. А за то време неокон господари припремају своје неокон клинце да у будућности владају нашом децом онако како то сада чине, додуше путем насиља, њихови очеви са нама. Зато она уче на Кембриџу и Оксфорду, односно на универзитетима који неће да уведу „Болоњску декларацију“, јер њихова деца морају да стекну знања на креативном нивоу образовања, а не она која нуде они што мрзе нашу децу у оквиру репродуктивне и монокултурне „гашине болоњске едукације“. Њиховој креативно образованој деци неће више бити потребно насиље да би владали над нашим необразованим потомцима.

Највећи кривци за суноврат националне културе и просвете, а у оквиру тога и за англизацију, за „Парове“, за „болоњизацију“ наставе у просвети, за перформанс егзибиције државних чиновника у култури, односно покушај американизације наше свести, јесу они који јурњавом за поглављима обезглављују нашу будућност. Зато влада Србије треба да има на уму да не може бити успешна земља без здравог, ученог и културног народа. И да се присети да је стварни суноврат Милошевића у српском политичком миљеу почео онда када се завадио са културом и науком у Србији. А неколико задњих влада Србије се додатно завадило и са просветом. Борба за бољитак у здравству, просвети и култури је неопходна да бисмо имали здраве, умне и креативне привреднике, лекаре, професоре, политичаре. Зато, највећу пажњу треба мандатар будуће Владе Србије да усмери на нове министре здравства, културе и просвете. Не дај Боже да нам се понове слични претходнима, нарочито у култури и просвети.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Ни курикулум ни биографија, већ животопис или још боље житије. Разлика између ове две туђице је само у томе што се једна већ одомаћила а друга је тек сада ушла у моду. Штета српском језику је учињена још када смо боиграфију прихватили, а напустли изворни српски појам. Али, штета се не састоји само у томе што смо тако загадли свој језик непоотребним прихватањем туђица. Она је на много дубљем нивоу, па је њено разорно дејство по биће српског народа несагледиво.Наиме, језик није само средство општења људи већ и средство бележења, чувања и преношења искуства људске заједнице која је језик створила. При томе, није у питању само свесно искуство које се предањем преноси са колена на колено.
    У основи говорног језика јесу појмови (увиди) који су на нивоу свести, али у њиховој основи је и несвесно искуство које је забележено не само у неуронским структурава, него и оно које је забележено и у осталим животним структурама све до молекуларног нивоа (DNK, RNK), па и у структурама животнихзаједница (породица, род, народ). Другим речима, изворни појмови нису празне речи, већ животна веза између свесног и потсвесног искуства. Њиховом заменом се та вега губи или се успоставља веза с неким туђим потсвесним искуством.
    Изворни говорни језик, какав је српски, није настао одједном и ни из чега. Јер, људи су живели у заједницама и пре него што су постали свесна бића. Значи, морали су имати неки начин општења на несвесном нивоу. Данас нам је познато да људски мозгови производе електромагнетне таласе које могу примити, па и разумети и други људи. Људи и данас осећања изражавају говором тела, чак много потпуније него речима. Говор тела могу научити и други облици живота. Рецимо пас, не само што разуме говор тела свог пријатеља човека, већ је развио и свој говор тела којим на врло јасан начин исказује своја основна осећања: страх, бес, радост и жалост.
    Поред говора мозга и говора тела људи су развили и симболички језик пре појмовног. Према томе да би смо схатили како је настао језик појмова морамо поћи од језика симбола. Симболи су појаве којима људске заједнице придају неко посебно значење. Тако, тотемска животиња је симбол рода као заједнице. Јеленски рогови су симбол пролазности и обновљивости. Исто тако рог који се користи као посуда може бити симбол обиља (пун рог подова). Наравно, носиоци значења биле су и одређене људске радње, што је водило ка развоју обичаја, Када су људски гласови почели да се користе као симболи отворио се пут ка настанку говорног језика. У почетку су вероватно коришћени појединачни гласови, а затим двогласи, трогласи, па и четворогласи. Овај развој је у српском језику уочљив и данас јер је сачуван у многим речима.
    Узмимо за пример реч смрт. У њој су сачувани двоглас мр и троглас мрт. Двоглас мр је носилац значења свега што је у вежи са животом и његовом престанком. Тако имамо: умирање, али и морање. Јер, морам да дишем да не бих умро. Ту је и помор, али и премор, замор, умор и др. Занимљуво је и име наше реке Мораве, јер је преко двогласа мр ова река повезана са помором. Тако је забележено искуство да се река често излива и изазива помор људи и стоке. И река Морача има истоветно значење. Море такође носи двоглас мр са истим смислом. Све је још јасније када се додају и митска бића Мор и Морија која су у митологији наших предака повезана са смрћу и умирањем.
    Троглас дрм је повезан са дрмањем и дрмусањем. Веза између трогласа дрм и друма сасвим је очигледна. Није тешко да се уочи иста веза и у имену реке Дрим, јер је пловидба по брзој реци какав је Дрим сасвим сигурно пуна дрмања и дрмусања. У имену реке Дрине имамо троглас дрн чији смисао је сачуван у речи дрндање, а односи се такође на немирну пловидбу по брзој реци.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *