Почетна / Друштво / Не давимо разум и душу у нама!

Не давимо разум и душу у нама!

зло медијиПише Љиљана Богдановић

Да ли неуморно медијско диловање призорима и детаљима везаним за најтеже крвне деликте у Србији пред нашим очима унапређује стварање новог-старог Левијатана који прети да нас прождере и трајно измени, истовремено док нам се, сходно поставкама модерног пословања, ова неман представља као прихватљиви облик „модерног извештавања“ по мери захтевних и сурових тржишних утакмица на које су у штампи, јелте, принуђени 

Шта је монструм урадио трогодишњој девојчици, пре него што ју је силовао и убио? Шта је звер учинила својој супрузи, непосредно пре него што ће јој смрскати главу? Како је скот заклао мајку коју је месецима свирепо мучио? На ова, и безбројна слична питања, постављена по мери „Слагалице“ сатанског Саурона, детаљне одговоре читамо у домаћој, посебно шареној штампи, гледамо у бројним емисијама српских телевизија (наравно у програмима 12+), упијамо у големој перпетуум мобиле – енергији која се ваља друштвеним мрежама на интернету.

[restrictedarea] ГРАФИЧКИ ЗАТВОР БЕЗ ИЗЛАЗА Око за детаље, те дар да се ти детаљи преточе у писану реч или добру слику у поменутим медијима и на информативним платформама не мањка, па се тако до ситничавог „савршенства“, рецимо у насловима преко пола новинске стране, говори о темама попут: „Звер свесно пробила утробу детету“; „Добио сам нагон док сам се са њом играо ђиха-ђиха“; „Силовао сам је мртву“… Прецизно, понекад и са којом литерарном допуном, следе и описи који одговарају на упите „шта“ и „како“, па се сазнаје да је убица имао „Језиви осмех ђавола“, а монструм је детету пробио стомак „јер је вриштало док је силовано“. Када порота сељана из Вратарнице (којој се придружује новинарски колегијум) већа о теми – како монструма казнити?, пресуда која ће добити заслужен медијски одјек гласи: „Набити га на колац“… и тако – до следећег броја, или твитовања, или емисије, када ће овај наратив бити допуњен, разгранат, надграђен…
Суочен са поменутим извештавањем из земаљског пакла (које обавезно прате аутентичне предимензиониране фотографије жртава и злочинаца, јер реч је о насловним странама таблоида, на којима се уобичајено изостави и црни оквир резервисан за дане жалости, будући да ови поменути практично „регуларни“ садржаји трпе и ведру црвену), читалац српских дневних и специјализованих недељних новина може, евентуално, да завапи како је ово са чим је невољно суочен ужасно, недопустиво, чудовишно, али истовремено може бити сигуран да ће га већ колико сутра, на истом месту, дочекати сличан, можда још жешћи, графички или електронски отисак једнако тешког ужаса. Као у неком затвору из којег је немогуће изаћи, иако видљивих решетки и катанаца нема, савремени овдашњи читалачки сужањ је приморан да конзумира садржај казну. Овде важи перверзно изокренуто правило да прилика гради вештину! У свим медијима, наиме, жанр црне хронике упадљиво напредује, добија све више простора, а све мање ограничења у димензијама које немају везе са простором, могућности се проширују, оно што је до јуче, када је о стандардима професије реч, било незамисливо и непожељно постаје уобичајено, мал’не превазиђено. Све то се понавља из дана у дан, из месеца у месец, године… Ово психолошки, социјално и етички безобално извештавање о злочину, злу и несрећи, својеврсну кулминацију и „звездане тренутке“ доживљава управо ових дана, тачније од протеклог викенда: стравична смрт трогодишње Анђелине Стефановић из села Вратарнице код Зајечара, коју је силовао и убио 28-годишњи комшија Владица Рајковић, таблоидима је дала крила за неслућене домете, а неке сажетке, заправо врхове из овог новинског наратива, управо смо поменули у уводним редовима. Накратко, у засенак су бачени догађаји од пре две недеље, као и они од пре три месеца – Армагедон у Зајечару засенио је Апокалипсу у Житишту и Страдање у Борчи. Ужасна смрт детета постала је топ-догађај чији је потенцијал у овом моменту неупоредиво моћнији од познатог и до јуче неуморно медијски експлоатисаног убиства петоро и рањавања десетине (у Житишту), као и од злочина (у Борчи) који је томе претходио – садистичког убиства лепе и младе жене, која је уз то била и „звезда Гранд продукције“. Пакао, то су други људи, рекао је, и био неуморно цитиран славни Француз, филозоф и водећи егзистенцијалиста, који је, уз то, тврдио и да је зло продукт људске способности да апстрактним сматра оно што је конкретно. У поменутим српским варошима и варошицама људи су се уверили да је његова прва синтагма ужасавајуће тачна. За изврсност другог запажања, овог о природи зла, посебно су међутим надлежни људи који неуморно продукују поменуте новинске садржаје, али и њихови читаоци.
ШТА ЈЕ РЕКАО МАНДАТАР Смрт девојчице Анђелине Стефановић била је повод да проговори и актуелни мандатар за састав нове српске владе. На питање новинара шта држава планира да уради поводом новог случаја убиства и силовања детета, Александар Вучић је рекао: „Жестоко ћемо ударити на силеџије. Све што могу да кажем је да им не бих био у кожи. Спремили смо озбиљан план и у борби против оних који мисле да спроводе насиље над женама и децом. И једно и друго биће посебна тема нових законских решења и подзаконских аката.“ Дакако да су овом говорнику од највећег ауторитета када је о моћи власти реч, управо на ову најаву, многи промптно предложили да „изгради институције, пусти судство да ради самостално, очисти полицију од ’лопова’ и неспособних“, потом да реформише здравство и школство, јер су „превенција и правовремено реаговање служби“ важније од казнене политике. Тако је Вучићу шапутала, не без аргумената, блогосфера и инатили се новинари. Чекајући „законска и подзаконска акта“, надамо се, речено је, да ће ово обећање прошлог и будућег српског премијера бити успешније остварено од претходног, такође датог поводом злочина, када је нацији обећао брзо и извесно откривање убице Јелене Марјановић из Борче (према најновијим претпоставкама упућених, Јеленин убица можда неће умаћи божјој руци, али ће се заувек извући из домашаја човекове). Примећујемо да је неувијено обећање одмазде над насилницима и злочинцима свакако успешан почетак за могућу колективну катарзу, те разрешење тешког општег осећања фрустрације и немоћи. Не би њима – насилницима – Вучић био у кожи, не бисмо ни ми, али – у овој нашој кожи већ јесмо, а ту где јесмо – у тој кожи је и поводом ових догађаја једва подношљиво. Општој тескоби медији и њихово поменуто малигно зрачење дају веома значајан допринос.
Да ли ово пак значи да здраво друштво има поремећене медије, или „здрави“ медији пишу о поремећеном друштву? Када се са убедљивим разлозима, односно неумољивим конкретним и дневним подстицајима, оваква питања поставе, најчешће бива да одговор није једнозначан. Нема или-или, већ пре и-и, односно у овом нашем случају и друштво и медији не пуцају од „менталног“ здравља. Злосрећни просечан уживалац електронске, штампане, те интернет понуде, у медијској стварности Србије неко је ко у кревет иде са утисцима о песничењу, шамарању и вређању у једном од ТВ ријалитија (чији драматуршки део режирају ликови који и сами могу бити повод комплексних опсервација), устаје и дан почиње са мраком црне хронике таблоида, а између ова два поменута момента ужива у „гушењу“ често нимало благородним садржајем који га засипа са друштвених мрежа… Срећнији, односно друштвенији конзумент овог посебног „мелема“ за ментално и физичко здравље, добиће одговарајућу допуну техника јавног распамећивања ритуалним међусобицама у кафићима, сплавовима, клубовима… И тако сваки дан.
КРВ, ЗЛО, АЛИ НЕ И СУЗЕ Разуме се да друштвено зло није проблем штампе, али тешко је отети се утиску да су и посредством штампе, и медија уопште, зло, криминал, патологија и социјалне девијације (социолози данас наводно термин друштвене патологије све мање употребљавају, већ се одлучују за сродне термине проблема социјалне девијације или још уже социјалне дезорганизације) у животу Србије добили посебну боју и значај. Тешко да ноторна прича о тиражу и профиту, о „борби за опстанак у тржишној утакмици“ може да објасни овај феномен у потпуности. Да ли неуморно медијско диловање призорима и детаљима везаним за најтеже крвне деликте у Србији пред нашим очима ствара новог-старог Левијатана који прети да нас прождере и трајно измени? Колико је расту тиража свих таблоида рецимо допринело убиство Јелене Марјановић, да ли је сав, иначе огромни потенцијал ове приче потрошен? Да ли је трагедија која је потом пукла у Житишту још непроцењивији и драгоценији материјал јер – реч је о чак шест животних прича окончаних смрћу и настављених на страницама штампаног шарениша? Како одгонетнути тајну и умовање ових медијских дилера несрећом? Разумемо да су слободни да чине шта хоће, али да ли су на ово чињење подстакнути само жудњом за профитом? Поводом најновијег „сензационалистичког“ писања о злочину, оном у Вратарници код Зајечара, Нино Брајовић из УНС-а каже: „У овом случају имамо, рекао бих, додатно кажњавање жртве. Када је у питању закон, није прописана казнена одредба. Дакле, члан 79 Закона о јавном информисању каже да је медиј дужан да поштује права малолетника, достојанство жртве. Али нема казнене одредбе. Тај исти закон нпр. предвиђа казну – ако медиј не промени податке у импресуму у року од 15 дана, прописује казну од милион динара.“ Дакле, казнене одредбе не постоје, све је у домену слободне воље и тумачења смисла моралног закона и других „ситница“ као што је достојанство жртве! Уосталом, и достојанство и њему одговарајући еквивалент као што је самопоштовање као квалитет који би требало да припада целој широј друштвеној заједници. И једно и друго је на најгрубљи начин нарушено актуелном праксом медијског поигравања и разигравања у црним хроникама. Можда би у агенди и плановима мандатара – премијера разрешење ове необичне ситуације, чије последице не значе само кршење задатих стандарда новинарске етике и пожељних премиса професионалног извештавања, већ су озбиљан (својим трајањем, масовношћу и раширеношћу) продужени удар на већ помињано ментално здравље – могли да нађу места.
Јер у овом осетљивом и невеселом тренутку нашег трајања наш укупни живот у много чему укључује и моменте озбиљне дистопије, односно негативног урушавања многих његових елемената – од друштвених до хуманих, политичких, еколошких. Ако се и на овај, уиграни и агресивни начин медијског поигравања и дивљања буде атаковало на неке од наших упоришних тачака, ишчилеће део душе и разума, ма колико се упињали да докажемо супротно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *