Почетна / Свет / НАТО – добар сусед Русије?

НАТО – добар сусед Русије?

Самит НАТО у ВаршавиЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Варшавски самит западне алијансе један је од последњих трзаја „америчког лидерства“, али утолико опаснији јер САД, за разлику од Европе, више немају шта да изгубе и отворено прете Русији и Кини

Реторика Варшавског самита НАТО-а говори о фактичкој припреми за офанзивне операције и тежњи за објављивање рата Русији – тако је бивши совјетски председник Михаил Горбачов оценио прошлонедељени скуп лидера западне војне алијансе. Он, сумњичен да је готово безгранично веровао Западу и обећањима да се НАТО више никад неће ширити, зна о чему говори када каже да северноатлантска алијанса сада чини „корак од хладног рата према врућем“. Одлуке из Варшаве фактички увлаче Русију у нарастајућу конфронтацију, при чему се НАТО чланице праве да се ничег не плаше, што изазива још веће подозрење, сматра последњи председник СССР-а.

„Наравно, Русија мора да настави линију своје одбране, неопходно је зауставити овај ужасни процес. Сви народи, ОУН, СБ УН, морају чврсто да реагују да би зауставили оно што се дешава. Морају се укључити и искусни политичари и војници, који добро разумеју у шта све ово може да се претвори. Неопходно је да народи зауставе срљање у рат, да никоме не буде дозвољено да заоштрава светску ситуацију, гурајући планету у врући рат“, нагласио је Горбачов, уз објашњење да НАТО доживљава дубоку кризу унутрашње и спољне политике, истовремено покушавајући да испровоцира Русију на чврсте узвратне мере.

Овим оценема бившег генсека тешко би се имало шта додати – као једном од последњих великих живих лидера 20. века, Горбачов има право да овако говори. Његова историјска личност за многе је спорна, јер он оличава распад највеће државе света, али се ретко ко запита да ли је он у датим околностима имао много избора. Често је проглашаван америчким агентом, али је много занимљивије питање – колико је западних шпијуна тада било у његовом најближем окружењу?

[restrictedarea]

Михаил ГорбачовПЛОДОВИ ТРИДЕСЕТ СКУПИХ ГОДИНА Не улазећи овом приликом у дубљу анализу политике Михаила Горбачова, треба ипак рећи да је то било време када је комунизам совјетског типа био у тешкој дефанзиви, практично одбачен још крајем 70-их и почетком 80-их година, и од стране сопствене елите, и од грађана. Са невероватним трошковима одржавања „савезништава“ у пола света, са снажним сепаратистичким тенденцијама у практично свим републикама, привредом која је спала на најниже гране – СССР је пристао на нагодбу са Западом, а она је подразумевала распад совјетске федерације, као и војног блока – Организације варшавског уговора – и економског савеза источне Европе, Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ).

Резултат овог, у историји невиђеног пружања руке само једне стране у име мира, био је поражавајућ за Русију. Уместо мира, добили су прикривени наставак Хладног рата и гушења. Уместо очекиваног економског напретка – глад, сиромаштво и болест. А обећано „неширење НАТО-а ни педаљ на исток“, претворило се у ничим спутано војно оргијање Вашингтона по читавој Евроазији и укључивање у чланство америчке војне алијансе готово свих бивших руских савезника, укључујући и совјетске републике. Ако су се Руси плашили да ће их Запад поразити у Хладном рату и доћи својим тенковима и авионима надомак Москве, па су зато без опаљеног метка пристали да се „самораспусте“, онда је чињеница да се све наведено ипак десило. Маневри Горбачова и касније Бориса Јељцина и Владимира Путина нису могли то до краја да спрече.

Али зато су Руси купили, по веома високој цени, 30 година својеврсног затишја и предаха, колико је Западу било потребно да апсорбује освојене огромне територије. Три деценије током којих је Москва, жртвујући пре свега своје, а понекад и интересе својих савезника и пријатеља, успела да се обнови и војно и економски, да оздрави своје друштво у сваком погледу, обнови покидане дипломатске везе. Изгубила је некадашње стратешке позиције, али је повратила – и то са каматом – унутрашњу снагу. Тако се ове, 2016. године, симболично враћамо на почетак – у дворцу у коме је 1955. потписан споразум о формирању Варшавског пакта, одлазећи амерички председник Барак Обама прошлог петка је био незванични домаћин свечане вечере за лидере НАТО-а. Пошто у високој политици, а посебно у америчкој, никад не постоје случајности, порука послата Путину је више него јасна: Долазимо по тебе!

Треба разумети Константина Косачова, шефа Спољнополитичког комитета Савета Федерације РФ, када НАТО скуп у Варшави назива „самитом обмане“ и оцењује да је „НАТО својим одлукама зацементирао други Берлински зид у Европи“. „Нас не плаше војници већ политичари који, одлично знајући да претња од Русије не постоји, обмањују милионе људи“, истиче руски сенатор.

Не може да се не примети подударност ставова две генерације политичара у Москви – Косачова и Горбачова – што значи да су кључни фактори руске државе потпуно јединствени у оцени актуелних дешавања и одбрани земље. Када канадски премијер Џастин Трудо каже да ће његова земља наставити да ради заједно са својим савезницима и партнерима у циљу „стварања безбеднијег и просперитетнијег света“, ова порука може да делује језиво. Управо на то указује Горбачов када каже да највише плаши то што се НАТО лидери „праве да се ничега не плаше“, или у смислу Косачовљевих речи – да Русију брину политичари који покушавају да обману цео свет.

Константин КосачовРАВНО ОБЈАВИ РАТА Погледајмо најважније одлуке НАТО самита. То је пре свега распоређивање додатних батаљона од по 1.000 људи у три прибалтичке републике и Пољској. У Летонији ће својим батаљоном командовати Канада, у Естонији Велика Британија, у Литванији Немачка, а у Пољској Американци. Нема сумње да САД заповеда свима њима. И онда они кажу да је пола света доведено на руску границу ради стварања безбеднијег света. А заправо, Горбачов је у праву – то је равно објави рата. Главна обмана је у томе што то нико није саопштио грађанима НАТО држава, од којих већина живи у уверењу да је Русија агресивна сила која само што није „неког“ напала. Зато је сада могућ само мали корак, па да Европа оде у амбис. Западни медији би објаснили да је агресивни руски војник први запуцао.

Друге две одлуке су ништа мање злослутне. Од званичног пуштања у рад такозване европске противракетне одбране (ЕвроПРО), те до планираног мултинационалног присуства у црноморском региону. Друго је покушај да се формира „НАТО флота“ у Црном мору, заобилазећи Конвенцију из Монтреа од 1936. године, којом се боравак ратних бродова нецрноморских држава ограничава укупним депласманом од највише 30.000 тона и трајањем од максимално три недеље. Руски експерти одавно упозоравају да САД крше ове одредбе, али Вашингтону је и то мало: жели да створи ратну морнарицу способну да парира највећој сили у региону – руској ратној Црноморској флоти. А то је и разумљиво, ако се има у виду да је Москва, након припајања Крима, многоструко увећала војну моћ у Црном мору, одакле ракетама „Калибар“ држи у шаху и Босфор, и целу Турску и Украјину, и читав Кавказ, али и скоро цео Балкан.

Црноморске чланице НАТО-а, донекле са изузетком Турске, ипак не поседују озбиљну војну флоту, нити су спремне да улазе у ратне авантуре на отвореном мору против Русије која у том региону држи на десетине моћних бродова. Недавно отопљавање односа Москве и Анкаре додатно угрожава НАТО планове о „експанзији“ на Црном мору. Сада се показује зашто је Русија морала да врати Крим, као најважнију стратешку тачку у овом делу света. Крим је одскочна даска за све руске операције – од Балкана, преко Мале Азије и Блиског истока, до Кавказа. САД никада неће пристати да се Русији укину санкције, све док она држи Крим и стратешку луку Севастопољ. То је могуће само ако се европске државе озбиљно побуне против америчког наметања, што у овом тренутку не изгледа реално.

Зато поједине европске државе, све бежећи од руске, радо пристају на америчку окупацију. Пољски шеф дипломатије Витолд Вашиковски пун поноса изјавио је да ће на тлу његове земље већ следеће године боравити дивизија иностраних, углавном америчких војника. Ако Варшава у томе ужива, за Москву је неприхватљиво, јер се тиме крши основни уговор НАТО–Русија из 1997, којим је прецизирано да западна алијанса не може на територији нових чланица да држи сталне војне контиnгенте. Био је то уступак Борису Јељцину и достигнуће руске дипломатије на челу са Јевгенијем Примаковим. Међутим, НАТО самит у Варшави погазио је и ове одредбе, распоређујући званично 4.000 војника у четири земље на Балтику.

Генсек Алијансе Јенс Столтенберг зато је морао више пута да нагласи да ће сва ова војска бити у непрекидној ротацији, али у Москви не виде суштинску разлику, јер ће њихов број бити константан. И, по свему судећи, само ће да се увећава. Ово је очигледно кршење читаве логике руско-натовских односа у последњих 27 година, заснованих на избегавању било каквих међусобно претећих потеза. Правним зачкољицама и финесама, попут оних о „ротирајућим“ трупама на Балтику и „НАТО флоти“ у Црном мору, о чему ће министри одбране чланица Алијансе већ у октобру поново расправљати, Вашингтон са обе руке и ноге срља у сукоб.

Сусрет Варшава„АТОМСКА СИЛА” КОРЕЈА „Москва игра важну улогу у решењима за безбедносне изазове у Европи и око ње. Она не сме и не може бити изолована“, подвукао је Столтенберг после свих ових непријатељских потеза. И још неколико пута нагласио како је Русија „важан сусед“ коме не прети ни најмања опасност од НАТО-а. Од дежурних НАТО аналитичара поново су се, и из Варшаве где су све маске коначно пале, могле чути лицемерне тврдње како ЕвроПРО служи за одбрану од ракета из Ирана и Северне Кореје! И, ако је наводна иранска нуклеарна претња још пре неколико и званично скинута са дневног реда потписивањем међународних споразума и укудањем санкција Техерану, поново се подгрева страх од „атомске силе“ из Пјонгјанга.

Тако су Американци ових дана објавили вест о постављању THAAD антиракетног система у Јужној Кореји, наводно ради одбране од пројектила Ким Џонг Уна. Кина и Русија су се оштро успротивиле томе, али не због опасности коју овај систем носи, јер ње и нема. Домет ових антиракета, које своје мете обарају само својом кинетичком енергијом, износи 200 километара и оне су у стању да погађају искључиво балистичке циљеве. Додуше на висинама и од 150 километара, али против руских модерних ракета опремљених системима за пробијање ПРО, оне су апсолутно немоћне.

Опасност америчког потеза у Јужној Кореји лежи у нечему другом – користећи се изговором од севернокорејске претње, Пентагон може лако да инсталира на корејском полуострву моћне савремене радаре и радио-локаторе, којима ће прекрити велике делове територије Кине и Русије. То би уз сву осталу америчку инфраструктуру ПРО у региону (укључујући десетине „еџис“ бродова у западном Пацифику), створило још једну реалну претњу Русији, а пре свега Кини. Потенцијално највећи светски сукоб може да избије управо ту – због нагомиланог потенцијала сукоба у Јужнокинеском мору.

ПРЕТЕЋИ СЦЕНАРИО ЗА ЕВРОПУ Зато Столтенбергове приче о добрим „НАТО суседима“ треба разумети као поруке за домаћу употребу, да би се бар донекле умирио онај део западне јавности који не жели сукоб са Русијом. Док распоређују десетине хиљада војника, ракетне системе, тенкове, авионе и ратне бродове на руским границама, НАТО званичници говоре о развијању добросуседских односа – како би читава ствар лакше прошла код забринутих грађана, који то све и финансирају. А када пукне прва пушка, а пући ће ако се овако настави, исти ти грађани биће стављени пред свршен чин. Неће их више ништа ни питати, јер показаће се да су били „у праву“ они који су на време упозоравали на руску агресију. Ко се буде бунио, и подсећао да је неки Косачов из Русије говорио да је реч о великој обмани, биће ућуткан као обичан петоколонаш.

То је претећи сценарио за Европу, која сада не слуша ни Горбачова, ни Косачова, али ни Путина и његова више пута изнета упозорења да изградња ПРО и сви остали кораци које САД и НАТО повлаче представљају директне ударе на светску безбедност. Зато не чуди што су на варшавском самиту НАТО-а лидери САД и ЕУ – Барак Обама, Жан-Клод Јункер и Доналд Туск – са лакоћом „потврдили решеност за наставак санкција против Русије“. Један је решио, двојица потврдила, а цену ће да плате милиони.

Обама, Јункер и Туск позивају се на кршење суверенитета и територијалне целовитости Украјине, као и неопходност да Русија „испуни своје обавезе из Минских споразума“. Овде постоје најмање две опасне замке, које указују да је Вашингтон решен да никада не укине санкције Москви, али и по сваку испровоцира сукоб Европе и Русије. Ако се под целовитошћу Украјине подразумева и враћање Крима (а очигледно се баш на то циља), онда од тога нема ништа све док се у Русији не догоди револуција која би довела на власт проамеричке снаге. С друге стране, Русија, упркос томе што је споразуме из Минска потписао њен амбасадор у Украјини, на себе није преузела никакве обавезе. Кратко речено: не постоје руске обавезе из Минска. Једине обавезе (уз Доњецк и Луганск), преузео је Кијев, који највећи део њих није испунио, под овим или оним изговором, уз здушну подршку Америке. Када се каже да је „напредак у минском процесу“ услов за почетак разговора о укидању санкција, онда је јасно да је то слепа улица. Напретка ће бити када Вашингтон престане да блокира овај процес. И било би веома паметно да што пре то учини.

И на овом НАТО самиту расправљало се о „приближавању“ Украјине и Грузије Алијанси, што је директан пут у пропаст. Поруку је послао и амерички државни секретар Џон Кери, појаснивши да је „народ Грузије изабрао евроатлантску будућност“, а САД „осећају одговорност да помогну грузијском народу у остварењу овог циља“. Било би заиста тужно да је народ Грузије, на челу са својим великим патријархом Илијом Другим, заиста одабрао „будућност“ оличену у сукобу са братским руским народом и војном поразу попут оног у четвородневном рату, августа 2008. године. Али биће ипак да је неко други одабрао, тачније наменио и наметнуо ту будућност Грузији, по истом моделу по коме је и украјински председник Петро Порошенко допутовао у Варшаву са спремним „одбрамбеним билтеном“ који је поносно представио Обами, НАТО-у и читавом човечанству. Као да амерички председник није тај папир прочитао и одобрио пре него што је Порошенко и чуо за њега.

НАТО база РамштајнПИ-АР ПРЕДСТАВА ЗА УЗДРМАНИ ЗАПАД Зато дискретни јецаји и тихи позиви Италије, Француске, Грчке, па и Немачке и Белгије, да се уместо свега тога размотри приближавање Русији, а не Украјини и Грузији, нису ни разматрани. САД, како је саопштио заменик саветника за националну безбедност Бен Родс, „разумеју“ тешкоће европских држава због санкција и сукоба са Москвом. Чак и „деле тежње европских партнера за сарадњу са Русијом“, али то није могуће јер њу треба приморати да „извршава своје обавезе у вези Украјине“. Обавезе које, како смо већ напоменули, нити постоје, нити уопште зависе од Русије. Исто је поновио и Обама у свом ауторском тексту лондонском „Фајненшел тајмсу“, објављеном на дан почетка самита. Порука Европи је јасна: трпите и ћутите!

Наравно, заповедан тон не би био могућ без чврстог НАТО загрљаја и стотина америчких база и мистериозних војних објеката у Европи, од чега их само у Немачкој има скоро 200! Вашингтон види све, чује све и пита се за све. Варшавски НАТО самит је пре свега пи-ар представа за уздрмани Запад, који схвата да нешто крупно не ваља у његовим редовима – после „брегзита“. Натовци треба да учврсте „окупационо јединство“ на континенту, да још неко не би помислио да бежи из логора. Што је дозвољено Јупитеру (Британији), није дозвољено европским воловима. Кад Немци завапе како за НАТО издвајају четири милијарде евра годишње, а од тога највећу корист имају Америкаци, стиже одговор у виду нових издвајања за војне контигенте, још жешћих санкција које цепају континент и руше економије свих европских земаља.

Већ отрцана прича о томе како је Черчил свом министру Идну, упитан како може у Југославији да подржава комунисте који су починили злочине, одговорио контрапитањем – да ли ћете ви тамо живети? – идеално одговара садашњој ситуацији. Када Обаму питају како може да подржава слабљење Европе и сукобе који гурају континент у рат и пропаст, он се сигурно само насмеје и помисли на виски са содом, крем супу од грашка и говедину Велингтон, што би и данас, да је жив, наручио сер Винстон. За Вашингтон нема бољег решења него да судари главама Европу и Русију и тако покуша да неутралише Москву, опасног савезника Кине. А тада би се већ и са Пекингом много лакше обрачунали. У супротном, проблеми САД само ће расти и гомилати се, а државни дуг који Американци неће моћи да врате ни у наредном миленијуму, биће наплаћен распадом „најмоћније силе“.

Зато можда не претерују превише они Пољаци који долазак Обаме у Варшаву 9. јула 2016. пореде са свечаним уласком Хитлера у овај град, 5. октобра 1939. године. Како тврде, нема суштинске разлике: тада је Варшава била под немачком окупацијом, а сада је – како упозоравају слободољубиви Пољаци – под натовском. У оба случаја, овај град био је полазна тачка за инвазију на Русију, такође уз слатке приче о добрим и „важним суседима“. Најважније је за Америку, осим јачања контроле и повећања дисциплине на европском тлу, да се сукоб Европе и Русије не само прошири већ и продуби, како би се осујетило било какво приближавање, а поготово формирање алијансе Париз–Рим–Берлин–Москва.

„ЛИДЕРСТВО” СЕ БРАНИ СИЛОМ „Сматрам да дијалог са Русијом треба водити са позиције силе“, изјавио је за „Си-Ен-Ен“ доскорашњи командант НАТО-а у Европи Филип Бридлав и упозорио да Москва није за Запад обична него „егзистенцијална претња“. Већина Европљана не сматра тако, али НАТО има задатак да подстиче ову обману. Па нек траје колико траје и нек кошта колико кошта – ионако ће цех платити Европљани. САД су пре више од годину дана усвојиле нову стратегију националне безбедности, којом се предвиђа да Вашингтон своје лидерство брани силом у било ком делу света. Раније су Американци користили силу у „одбрани националних интереса“ и целом свету биле су потребне деценије да схвати шта то заправо значи. По новом концепту биће брањено и само „лидерство“.

Овог пута Европа нема на располагању деценије да схвати неке ствари. Много зависи од Русије и Путина: не смеју да дозволе да их Американци увуку у директан сукоб са Европом. Стрпљив рад са европским партнерима на билатералној основи и чекање на све неизбежнију промену политичких прилика – најбољи је начин за оспоравање америчког „лидерства“. Оног тренутка када плашење Европе „руском претњом“ више не буде давало резултата, нестаће и потреба за скупим и опасним пројектом званим НАТО. А поготово за себичним лидерима и пророцима обмане. Зато Кина и Русија морају да убрзају стварање јасне алтернативе, а Вашингтону препусте да и даље троши ресурсе на издржавање разних батаљона, бригада, дивизија и вечито гладних „савезника“. Ово су последњи трзаји „америчког лидерства“, али су утолико опаснији јер САД практично више немају много шта да изгубе. За разлику од Европе…

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *