Мушко перо у женској руци

Књижевна уметност и родна равноправност:
прилог дискусији

Пише Лела Јовановић

И данас су у српској књижевности неке изузетне књижевнице, готово, заборављене. Да није Награде „Биљана Јовановић“ да ли би се сећали ове даровите и самосвојне књижевнице?… – Ко је Боба Благојевић? – пита доцент на одсеку за књижевност београдског Филолошког факултета. Исто питање постављају у једној београдској књижари. Зашто је ова књижевница која је пре тридесетак година изазвала велико интересовање, добијала награде и похвале наших познатих књижевних критичара заборављена и шта чува писца од заборава? Да ли само вредност књижевног дела или и неке друге околности?

Наша истакнута књижевница Исидора Секулић је у загребачком „Савременику“ објавила 1912. своју прву причу „Буре“. Књижевник и критичар Антун Густав Матош написао је тада критику: „За том тобожњом Исидором Секулић крије се јамачно мушкарац рафиниране осећајности што нас мистифицира женским псеудонимом.“ А када је следећег године објавила збирку „Сапутници“, наш чувени критичар Јован Скерлић писао је о њеној књизи и књизи Милице Јанковић: „Ја не кријем да се давно нисам нашао у таквој забуни. Није лако писати ни о људима који пишу а камоли о женама и то двема у један исти мах. Како да им се чине примедбе, када, како вели једна источњачка пословица, жену ни цветом не треба ударити.“ На такав полуироничан начин дочекана је наша позната књижевница, али то је није омело да настави да пише и остави неизбрисиви траг у нашој књижевности.

[restrictedarea]

На питање ко је прва српска књижевница, одмах ћете добити одговор да је то Јефимија. Али господин Скерлић не мисли тако: „Жене које пишу нису новина у српској књижевности или боље рећи у српској библиографији. Али жене праве књижевнице јављају се тек у новије доба: у поезији Даница Марковић и сада у прози Исидора Секулић и Милица Јанковић… За обе, најзад, постоји једна иста опасност. Оне имају заједничку ману готово свију жена које пишу: оне искључиво говоре о себи и не могу да изађу из себе. По свом злом социјалном положају жене су одгурнуте из живота или одбачене на ивицу живота, затворене у себе, приморане да живе само својим сентименталним животом, и тако зазидане у себе не могу да виде друге предмете и интересе. И зато и ослобођене међу њима – реч је о онима које имају талента – када пишу, причају само повести својих душа, дају своје интимне исповести.“

Имена Милице Стојадиновић Српкиње, Драге Дејановић, Јелене Димитријевић, Данице Марковић, Милице Јанковић, које су стварале у доба Исидоре Секулић, данас су позната само малом кругу познавалаца књижевности. Да ли су њихове књиге мање вредне? И који су то критеријуми који одређују важност и дуготрајност књижевног дела? Можда значајне награде. Нобелова награда је заувек на пиједестал подигла Иву Андрића. И више се нико не усуђује да негативно говори о његовом књижевном стваралаштву. Али у књижевним круговима честе су недоумице: да ли би Андрић добио Нобелову награду да није био масон.

Које околности утичу да заборављена предратна списатељица изненада постане популарна? Пре много година Милица Јаковљевић је под псеудонимом Мир Јам објавила низ љубавних романа. Тада су о њој говорили да је сестра познатог писца Стевана Јаковљевића. Али пре неколико година њу је открила телевизија, по њеним романима снимљене су изузетно популарне телевизијске серије.

ПИСЦИ И ОСТАЛИ И данас су у српској књижевности неке изузетне књижевнице, готово, заборављене. Да није Награде „Биљана Јовановић“ да ли би се сећали ове даровите и самосвојне књижевнице? После незапажене збирке песама „Чувар“ (1977), следеће године је објавила роман „Пада Авала“ који је изазвао велико интересовање. У књижевним круговима се говорило да је то „мушки рукопис“, а Биљана Јовановић је била веома присутна у медијима. Осим овог романа, објавила је и романе „Пси и остали“, „Душа јединица моја“, драме „Урлике Мајнхоф“, „Лети у гору као птица“, „Централни затвор“ и „Соба на Босфору“.

Књижевна критичарка Јасмина Лукић пише: „У њеној прози постоји наглашена осетљивост према питањима рода, и посебно женске културне улоге, и постоји интелектуална и концептуална сродност између онога што Биљана Јовановић пише, и нове врсте феминистичке женске прозе седамдесетих година. Мислим да се Пада Авала и Пси и остали могу сматрати првим примерима овог жанра у нашој литератури.“

– Ко је Боба Благојевић? – пита доцент на одсеку за књижевност београдског Филолошког факултета. Исто питање постављају у једној београдској књижари. Књижевница која је пре тридесетак година изазвала велико интересовање збирком прича „Све звери што су с тобом“, утонула је у заборав. За ову збирку добила је „Нолитову“ награду и похвале наших познатих књижевних критичара.

„Једна млада жена на широка врата улази у нашу књижевност, Боба Благојевић, са осам приповедака у својој првој књизи, у издању Нолита, зрео је писац“, писао је Божидар Милидраговић.

„Иначе по култури књижевног писања и књижевног мишљења, по култивисаности реченице и по целовитости визије, по свему ономе чему се тежи годинама, а понекад се не достигне ни после деценија, Боба Благојевић је зрео, изграђен, или како би Скерлић рекао, израђен писац, од којег треба очекивати нове добре књиге“, део је сјајне критике Предрага Протића.

Ова збирка прича преведена је на француски, пољски, мађарски… Годинама касније објавила је изузетан роман „Скерлетна луда“, који је ушао у најужи избор за „Нинову“ награду и обасут је похвалама критичара. Њен други роман „Путница“ објављен је постхумно, умрла је 2000. године. Зашто је Боба Благојевић заборављена и шта чува писца од заборава? Да ли само вредност књижевног дела или и неке друге околности?

Посебна недоумица прати и значајна књижевна признања. Најзначајнија књижевно признање, Нобелова награда, често је оспоравана да је превише уплетена у политику. Својевремено су је добили руски писци дисиденти политички, а и прошлогодишња добитница Светлана Алексијевич изазвала је многе недоумице. Ако и књижевне награде нису мерило вредности, како просечан читалац да одабере добру књигу?

У КАНЏАМА ИЗДАВАЧА Давне 1981. у „Просвети“ је објављена збирка прича „Кћери слатке и горке“, дотад непознате књижевнице Марине Костић. На представљању књиге речено је да је то „мушки рукопис“ и да то треба схватити као комплимент. Књига је већ следеће 1982. доживела друго издање а то је права реткост за збирку прича. Марина Костић је објавила и романе „Хљебље“, „Бог у крилу девојке за удају“, „Долази вучица“, „Три брата и Марија“, „Бели вео“ и збирке приповедака „Женска ложа“, „Путник плаве крви“.

„Књижевни рукопис Марине Костић препознатљив је читаоцима осетљивог духа: он поседује оригиналан смисао за фабулу, зналачки уобличену фантастику са митским димензијама и успешну синтезу традиције у српској прози са савременом уметношћу приповедања“, написао је Милета Аћимовић Ивков.

Ипак Марина Костић није довољно позната широј читалачкој публици, а ни предавачима на катедри за књижевност београдског Филолошког факултета. Али то књижевницу није омело да оснује своју малу издавачку кућу. Можда је то најбољи начин да писци могу да објављују своје књиге, али нису сви довољно умешни да то остваре.

У историји књижевности је познато да нека од најзначајнијих дела издавачи нису препознали, па су се писци сналазили и сами их објављивали. Такав проблем имао је Виктор Иго са романом „Јадници“, Марсел Пруст са „Трагањем за изгубљеним временом“, а колико се тек намучио Џојс да објави „Уликса“. У Европи није могао да угледа светло дана, и у САД је излазио у наставцима у књижевној „Малој ревији“. Интересантно је да је штампар био нашег порекла Поповић. У Европи „Уликс“ је објављен тек 1923. године у Паризу. А данас, у Џојсовом родном Даблину, на улицама су у плочнике уграђене металне плоче са цитатима из „Уликса“. Каква би судбина задесила „Уликса“ да Џојс није био неумољив и упоран? И колико сјајних књига, можда, није доспело до читалаца јер писци нису били довољно упорни са издавачима. Или нису имали довољно новца да сами финансирају објављивање својих дела. Тако је Бора Станковић самостално издао „Коштану“ и „Нечисту крв“, а српској књижевности подарио два изузетна дела.

И како разрешити низ недоумица: да ли су нам неки писци и књиге наметнути, колико су збиља значајне књижевне награде, колико је добрих писаца остало у сенци, непознато? Може ли време, које се безусловно удаљава, да на површину избаци праве вредности или је и то само обмана. А можда ће технологија, у чију виртуелност свет неумољиво тоне, збрисати све критеријуме.

[/restrictedarea]