Мост ка Евроазији

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Део ЕУ, преостао после одласка Британије, суочиће се са још дубљом економском и општом кризом и мораће да одлучи – да ли ће спас тражити у уједињењу са „Великом Евроазијом“ или у борби против ње

Непуних месец дана прошло је од тренутка када је руски председник Владимир Путин у свом родном граду Санкт Петербургу, на Међународном економском форуму, најавио почетак разговора о формирању „Велике Евроазије“ – до сада невиђеног интеграцијског модела огромних простора, од Калињинграда до Хонгконга и од Мурманска до Бангалора. Као ехо његових речи већ се догодио читав низ крупних промена на геополитичкој мапи света.

 

ИСТОРИЈСКИ КАМЕН МЕЂАШ Није то само „брегзит“, као одраз све већег раскола у Европској унији, али и унутар самих њених чланица. Није то ни поништавање председничких избора у Аустрији, што је први пут да је званично забележено изборно „муљање“ у некој западној држави „развијене демократије“. Тако је аустријски Уставни суд укинуо победу проевропског кандидата Александера ван дер Белена, чиме је евроскептични Норберт Хофер – одмах после „брегзита“ – добио прилику за поправни испит. Па чак ни, за многе шокантно, поновно зближавање Русије и Турске, чији је конфликт последњих седам месеци опасно разигравао апетите натовских планера који су већ замишљали зеца на ражњу.

[restrictedarea]

Па није то чак ни само званичан улазак у састав Шангајске организације за сарадњу (ШОС), новог безбедносног оквира са глобалним домашајем, таквих сила попут Индије, Пакистана, а ускоро и Ирана. Није сваки од ових појединачних догађаја пресудан за будућност света – али јесте историјски камен међаш када се сви они догоде за мање од пола месеца, непосредно после говора човека који се налази у самом епицентру ових промена.

Како би се правилно разумели ови процеси, треба пажљивије посматрати механизме њиховог настанка и јачања, узроке и последице. Пре свега, форма удруживања коју је Путин назвао „Велика Евроазија“ није заснована на постојећим моделима интеграције, мада узима понешто од сваког од њих. Када се говори о Европској унији, важно је разумети да је сама идеја њеног настанка, и каснијег агресивног ширења, од старта била спонзорисана и подстицана преко океана. Као модел суживота где би европске државе једна другу кочиле и ограничавале, а неприкосновени арбитар у сваком питању биле САД.

Као суперсила која је непосредно, путем својих окупационих трупа и војног блока НАТО, била присутна у самом срцу Европе (и ЕУ као организације), Америци није била потребна позивница у европски клуб који је сама основала. Ступањем у ЕУ чланство Велике Британије, а након пада Берлинског зида и још туцета својих непосредних вазала, Вашингтон је имао савршен инструмент за обликовање европског континента како је то њему одговарало. Немачка, као појединачно најјача чланица, у многим ситуацијама имала је мање утицаја на европске одлуке од Тексаса.

„Велика Евроазија“ заснована је од старта на другим идејама. Најпре, она жели да окупи све који су остали изван западног „елитног клуба“, а посебно државе које трпе негативне последице хегемоније САД. Овај „лепак“ додатно је очврснуо избијањем Кине на прво место највећих економија света, док је Индија сада на трећем, а Русија на шестом месту. У збиру ове три привреде имају готово једнаку снагу као САД и ЕУ заједно! И упркос томе што НАТО државе имају укупно већи одбрамбени буџет од земаља ШОС, нема ни трага сумње да Русија, Кина, Индија (и Иран) поседују далеко моћнији војни потенцијал од западне алијансе. И четири пута више становника од западне „златне милијарде“.

Садашње и будуће евроазијске интеграције нису засноване на систему једне државе хегемона, која све окупља и свима командује, већ на мултиполарном принципу – какав би ове земље желеле да виде у целом свету. То и јесте основни проблем НАТО–ЕУ интеграција, јер за Вашингтон оне имају сврху само ако су директно у функцији остварења њихових интереса, без обзира на то да ли поједине чланице због тога могу да трпе штету. И све док такав модел нема конкуренцију на глобалном плану, он може несметано да функционише и покорава све око себе. Проблем настаје када, на супротном крају света, почне да се кристалише нова структура која ни по чему не заостаје за Западом, а по много чему га већ и превазилази. Тада почињу „одједном“ да се појављују бројни проблеми за ЕУ и НАТО и показује се да многи у Европи нису више одушевљени безалтернативним „западним вредностима“.

ЧЕКАЈУЋИ ЕЛЕГАНТНУ ЗАВРШНИЦУ Тако је у мејнстрим западним медијима без превише пажње пропраћена недавна Путинова посета Пекингу, где је са председником Си Ђинпингом потписано не само педесетак споразума у свим областима сарадње него и нови стратешки документ о почетку процеса трговинске интеграције између Евроазијског економског савеза (ЕЕС) и Кине. То је процес који је одавно сазрео, па је већ најављен следећи корак – трговински уговор између држава ЕЕС (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија) и свих земаља ШОС. Биће то почетак пуне војнобезбедносне, политичке и економске интеграције на простору Евроазије.

После тога преостаће само елегантна завршница: да се и ЕУ придружи овом уговору и читав евроазијски простор биће заокружен, без учешћа Американаца. Вашингтон одавно прети да ће ако треба преврнути и небо и земљу да то спречи, па зато не треба да чуде бројни потреси на свим тачкама додира Истока и Запада. Зенит западне/америчке моћи већ је прошао и сада су могућа само два исхода: или да Вашингтон пристане на мирну демонтажу поретка који је створио, или да покушава, као и до сада, да га очува силом. Како ствари стоје, пораз САД загарантован је у оба случаја, па остаје само нада да ће у Вашингтону превагнути прагматизам уместо фанатизма.

За саму Евроазију процес уједињења ЕЕС и Кине означиће могућност динамичног раста свих учесника, а то је управо моменат на коме већ годинама пуцају западне интеграције. Једноставно, нема више фондова из којих би се црпела подршка све захтевнијим грађанима западног света и они постају све егоистичнији и агресивнији. И склонији да за своје проблеме оптужују било кога, од својих суседа и сиромашнијих ЕУ држава, до избеглица, миграната и, наравно, Русије. Доскора нису били склони да проблем виде у прекоокеанском „великом брату“, али се и ту ствари мењају.

С друге стране, ЕЕС на челу са Русијом добиће нови, моћан импулс од формирања „Велике Евроазије“, па се процењује да би садашња „евроазијска петорка“ могла у року од једне деценије да порасте до „десеторке“ или чак „дванаесторице“. Како је све почело веома брзо да се развија, тешко је сагледати коначни интеграциони потенцијал ЕЕС, који би у промењеним околностима могао да нарасте и више од тога. Главни правци евроазијске интеграције у скоријој будућности могли би да буду источна и централна Европа. Али и Балканско полуострво – као део европског континента са историјски најразвијенијим „евроазијским вектором“.

 

ЕВРОАЗИЈСКИ МОСТ НА БАЛКАНУ Главна предност ових интеграција, посматрано са становишта азијског континента где је тренутно фокус ових процеса, није првенствено економска добит већ стабилизација међународне ситуације и јачање безбедности. После деценија сукоба и дивљања екстремистичких и терористичких снага, неопходно је време и напор да се овај огроман простор стави под контролу. У томе је предност ШОС-а, где обједињавање снага Русије, Кине и Индије – као и Пакистана, Ирана, Казахстана и свих других учесника – у великој мери искључује могућност непријатељског деловања спољних сила. Неће проћи много година и нова евроазијска формула мира и сарадње заживеће у потпуности, што ће комплетно изменити политички и социјални рељеф.

А то ће онда створити претпоставке за стабилан економски развој, који ће бити последица нормализације стања, а не крајњи циљ. Највреднији резултат биће формирање појаса безбедности и сарадње, од Пацифика до Атлантика. То је, очито, циљ ка коме ће се тежити у наредним деценијама, кроз читав 21. век. И то је „Велика Евроазија“, интеграција која не настаје са циљем експлоатације неке треће стране (што је у темељу западног модела) већ коришћења неисцрпног, а данас готово неупотребљеног потенцијала унутар самог система. Овако велике идеје тешко ће се остварити глатко и без покушаја уплитања са стране, што ће наилазити на плодно тло у виду мноштва различитих интереса који ће се сукобљавати унутар саме Евроазије.

Међутим, Руси, Кинези и други народи веома посвећено и стрпљиво граде ове процесе и зато „Велика Евроазија“ има шансе. За успех подухвата није заинтересована само Русија него пре свега Кина и друге велике државе Евроазије. Намера Кине да шири утицај на Западу готово идеално се уклапа у планове Москве да обнавља своју сферу – и на подручју бившег СССР-а, и држава некадашњег Варшавског уговора. Незамисливо је да би Пекинг могао да гради стабилне путеве сарадње у оквиру „Новог пута свиле“ без руске подршке. И обрнуто: уз садејство Москве, кинески капитал и инфраструктура продираће на Запад као кроз путер. Актуелни процеси у Србији, Македонији, Мађарској, Грчкој или Белорусији, само су неки од примера ове сарадње. А то се, уз разумљиве отпоре и покушаје америчких „обојених револуција“, може сматрати почетком изградње великог евроазијског моста у источној Европи и на Балкану.

Није за Америку застрашујуће то што мора са евроазијским лидерима све више да дели економске и политичке интересе у зони коју је доскора потпуно контролисала. Можда и највећи проблем је продор високих технологија са Истока. Када једном падне западни монопол у овој области, Америка може да постане сувишна. Центар глобалног развоја и напретка већ је померен у Азију, а са новим, још јачим импулсом и тражњом за високим технологијама, овај тренд биће зацементиран. Посета председника Путина Кини донела је обрт и на овом плану: потписан је споразум о кинеским инвестицијама у развој високих технологија ЕЕС. То је потпуно нови моменат у Евроазији. Више ништа неће бити као пре.

КРАХ „НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА” Амерички пројекти ТТП и ТТИП (транспацифичко и трансатлантско партнерство) само су одговор на стварање „Велике Евроазије“. То што је најширој јавности тек однедавно познато шта смерају Кина и Русија, не значи да Американци нису о томе знали много раније. Светска економска криза, започета 2007. године (након што је Путин у Минхену прогласио крај униполарног света), само је део ове глобалне конфронтације – а тачније краха „Новог светског поретка“. Американци су, и званично кроз изјаве тадашњег државног секретара, а данашњег председничког кандидата Хилари Клинтон, запретили да ће „учинити све“ да спрече евроазијске интеграције. Данашњи сукоби на северу Африке и широм Евроазије, одраз су њихове решености да „учине све“. То ће се дешавати и у наредних десетак година које ће бити критичне за стабилизацију полицентричног светског поретка на челу са Кином, Индијом и Русијом.

То ће бити време великих дилема и размишљања унутар саме ЕУ. Све ће бити бројнији они који ће увиђати предности „Велике Евроазије“, насупрот магловитим перспективама „великог Атлантика“. Заједничко тржиште од четири милијарде људи западно од ЕУ, са најмање две милијарде припадника средње класе, колико ће их бити кроз десетак година, чиниће превелики изазов за европске лидере који се и данас залажу за западну парадигму. Неслућене могућности развоја трговине, технологије и снабдевања ресурсима, готово аутоматски срушиће данас познате баријере.

Вештачки изазване кризе, попут оних у Украјини, на Балтику, Црном мору, Балкану, Блиском истоку – последњи су очајнички покушаји да се дигне у ваздух геостратешка „пруга“ која спаја Исток и Запад Евроазије. У центру „Велике Евроазије“ биће управо ЕЕС, којем у перспективи треба да приступе и садашњи (још увек) амерички играчи, попут Украјине, Грузије, Азербејџана и Турске. То ће, у економском и политичком, али и безбедносном смислу, бити алтернатива данашњој ЕУ, која је већ изгубила некадашњу привлачност, а сада ју је напустила и Британија. Показало се да није Запад једини који уме да производи, тргује и креира нова глобална правила и вредности.

Део ЕУ, преостао после одласка Британије, ускоро може да се суочи са још дубљом економском и општом кризом, а неће бити ни простора за досадашње балансирање. Мораће да одлучи – да ли ће спас тражити у уједињењу са „Великом Евроазијом“ или у борби против ње. Ако и даље верују да ће им спас стићи преко Атлантика, одакле су до сада углавном долазиле окупационе трупе и глобални банкарски „загрљај“, онда ће се побунити против новог таласа са Пацифика. И тиме убрзати свој крај. Није Велика Британија случајно напустила брод који тоне. Лондон је вековима био ненадмашан у томе да води ратове туђим рукама. А када рачуни долазе на наплату – Британци се склањају у страну. Зато би за Европу највећа грешка била да наставе путем који их је већ довео на ивицу провалије, осим ако нису стварно поверовали да ће их Американци научити да лете. Да би прешли провалију, неопходан је мост. Ка Евроазији.

[/restrictedarea]