Почетна / Интервју / Мошо Одаловић: Чик остави Грачаницу – ако те (је) мајка родила

Мошо Одаловић: Чик остави Грачаницу – ако те (је) мајка родила

Мошо ОдаловићРазговарала Мила Милосављевић

Живећ на Косову, живео сам у три стиха Осипа Мандељштама: Помози ми, Господе, ову ноћ да преживим/ Бојим се за живот, смилуј се своме робу/ петроградски је живот као да сневам у гробу...

Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд. Добро је да нас је богомдани Ршум, врхунски досеткар, управо стихом „Домовина се брани лепотом“, извукао из ровова и вратио животним радостима, каже у интервјуу за „Печат“ Мошо Одаловић (1947).

Наш саговорник слови за једног од најистакнутијих песника за децу. Од када је као прогнаник са Косова и Метохије дошао у Смедерево (29. септембар 1994), живи и ствара,,на својих 7,5 ари коначне отаџбине“. Поред писања, Одаловић се бави илустровањем и опремом књига, уметничком столаријом, уметничком фотографијом и скулптуром; имао је више самосталних изложби под називом „Мошове занимације“. Својим најлепшим достигнућем овај песник, међутим, сматра славски колач који ,,о сваком Никољдану умеси, украси и испече“.

Недавно сте добили – у сфери књижевности за децу престижну награду – „Змајеву повељу“. Шта вам представља ова награда и где је Змај данас код ,,таблет генерације“?

Кад почнемо о наградама, најпре претресамо – има ли их много; ако је тако, обезвређују ли једна другу? Могуће је да нам Андреј Кончаловски директније скреће пажњу „Награде су заблуде које величају нашу сујету!“ . Но битније је – како их добитници носе и подносе. У том смислу, имамо једну народну клетву, упозорилицу: „Дабогда се осилио!“ Оштро, богме, ал не дајмо се гордости.

Именом и песмом Чика Јове Змаја добили смо прво, важно, узлетно поље наше певаније за децу. Зналци језика сматрају да је наше песништво за децу једно од бољих у Европи. Не знам је ли то тако, ал драго ми је да припадам овом језику и песми, а пишем, могу рећи, искључиво за децу. „Змајеве дечје игре“, догодине јубиларне, шездесете, најлепши су могући споменик песнику! На Играма сам годинама, деценијама, попуњавајућ драгоцену песничку слагалицу – то радосно истичем – упознао знамените људе наше културе, духовности. Колико ствараоцима за децу, толико и много више, Игре су празник даровите деце. Целодневни програми до у касну ноћ! На многим бинама у Змај Јовиној улици смењују су даровити са свих страна пристигли. Раније, богме, из читаве оне крупне државе. Колико ли је познатих, афирмисаних ликова, у свим областима стварања, кренуло управо одавде – из Змај Јовине кошнице-зујалице. Да придодам и ово: Ма, каква киндер јаја/ грисини и кока-коле,/ уз Чика Јову Змаја/ растемо ко тополе!

[restrictedarea]

,,Змајевој повељи“ претходила је Награда „Десанка Максимовић“. Колико вам значи ово признање? Будући да сте познавали нашу знамениту песникињу, реците нам како је памтите?

Давно негде, у једној књизи, објавих фотографију с Десанком на Шари (30. септембра 1977), уз пропратну назнаку „Важан биографски податак: познавао Десанку, познавала ме!“ Као млад песник имао сам њену пуну наклоност и подршку. Кад бисмо се нашли пред мени незнаном особом, или неком изузетном личношћу, коју први пут сретох, она би, да би ме представила, рекла: „Хајде, молим те, само ону строфу о мајци!“ Наравно, послушам је: Посоли, досоли, замеси, подмеси,/ добар дан, изволи, побогу где си!/ Коприву вадити, руже садити/ мама је глагол од глагола радити…

Укупно дело Десанке Максимовић, књижевна активност, путовања, племенита чињења, етичке побуне, уредна национална и верска осећања, усхит за васељену и микросветове, љубав и брижност за мале и небрањене, сва њена поетика, животна начела, усправан ход, ма куд ходила… све се може пресложити у две речи: јеванђеоска тајна. На књижевна сусретања, улазећ у народ, тако да речем, стизала је као на литургију – радосним и драгосним лицем. И свуд су је дочекивали озареним лицима, као мало кога у читавој књижевности, уз осећај да нам доноси благосиљалице – олакшице у свакодневним тегобама. И трају светлуцања као жишке Сунца – свима на равне части. Сада, а имам лепих награда, Десанкиним именом, као златним прахом, могао бих да прекријем сва одличја и „затворим радњу“ – како рече Данојлић у неком лепом причању.

Неуморни сте борац за ћирилицу, за очување српског језика. Како то чините? Каква је реакција малишана са којима се готово свакодневно сусрећете у школама, током песничких сусрета?

Овде нек буде битније – како пред децом, као дечји песник, причам о ћирилици и браним је. На књижевним сусретањима са основцима, е да би било сликовитије, испричам да све, баш све, што видимо, чујемо, кажемо, додирнемо, осетимо, помислимо, сањамо… стане у 30 Вукових кућица. У свакој кућици по слово, а свако је слово од перја и паперја. Слова окрилате реч, речи реченицу и – ето нама фина разговора! Наравно, овај договор с децом није оверен у надлежној канцеларији, ал моје је да о томе не ћутим. Неко ће рећи – чим зазвони звоно, деца дограбе телефоне и пређу на мобилну латиницу. То је већ планетарни проблем, и није у мом надлештву.

И прича о језику којим говоримо подлеже истој зебњи. Учили смо да је језик најтрајнија царевина, најпоузданија отаџбина, ал останимо, начас, у оној Ноговој „Није све пропало, кад пропало све је…“ Кренимо селом нашим, мислећ да у моћном селу цвета све, па и људски разговор, мудра досетка, лирика и лирски песмуљак. Но наше је село толико згасло, да нема у њему оних разговорџија од каквијех је и Вук садевао речник. Не може језик да се прикупи у Кнез Михаиловој, на Маракани, у дискотеци, на каквој фарми, у каквом мегамаркету. Ако нам је лакше, сведимо и ово на планетарни проблем. У француској Скупштини придигао се посланик, делегат, шта ли, и гласно изговорио: „Парле ву франгле!?“

Ако говоримо о песничким , књижевним узорима, који су ваши?

Касно почех да римујем. Готово гадљив на поезију; у гимназији рецимо ни словца. Крајем јула 1973. на Железничкој станици у Косову Пољу купим „Полетарац“. Нит чуо да постоји, нит видео, ал рука је сама полетела на ту раскош! До Липљана, у неком дрндавом возу, читајућ, почео сам и сам да поцупкујем од радости… као додатна вуча! Од Липљана до мог Старог Грацког (2,5 км) пешачећи, нађох се у некој лепој, радној дрхтавици. „Скицирао“ неколико песама, а већ сутрадан могао да напишем пола збирке. Дакле, „Полетарац“ и Душан Радовић – као струјни удар. Иначе, све што је радио Душан Радовић, тврдим начелима, именовах као Законик Душана Радовића.

И две књиге као позивница, као изазов: „Како спавају трамваји“ Данојлића и „Босоноги и небо“ Црнчевића. Ако постоје утицаји (песничка школа), то су, у мом случају, „Полетарац“ и ове две књиге.

Како вам, упркос свему, полази за руком да сачувате дете у себи?

Оно дете у мени малчице је несташно, а не смем да зуцнем. Сва права су на његовој страни. Може да зове милицајце ако га прекорим. Шпијунира ме центру за социјални рад, а тамо ме чекају наготовс; да одраде плату. Кад посенилим, правиће ми смицалице, говорећ: он је, он је… а ја већ заборавио о чем је реч!?

Са Десанком МаксимовићВећини људи се чини да није толико тешко стварати за децу. Истина је, међутим, много другачија. Какав је ваш став о томе? Шта су основни атрибути добре дечје песме?

Добра дечја песма саму себе проноси лепотом језика и учиниће нам се да песник веома лако ствара. Наравно, умекшаном синтаксом, да детету све буде јасно. Не вреде накнадна појашњења. Добра песма се прави топлим дахом, а помажу нам сунчевићи! Имамо бољу, уверљивију, мада зимску варијанту. Овако: узмемо рукохват снега, правимо грудву (песму), пажљиво, да средина не остане празна, а притежемо и обликујемо до прве капи, да не исцури. Сеоским делатним језиком овде смо имали јару, са сунчевићима и озиму сетву, грудвањем. Иначе, песма јесте што и хлебно жито, односно клас пшенице – где свако је зрно реч на свом месту. Језик је благородно зрневље, а песник сејач нових плодова.

Домовина се, како у својој песми каже ваш колега, песник и писац за децу Љубивоје Ршумовић, ,,брани лепотом“. Како је бранити данас од толиких насртаја на границе, али више на бедеме, тврђаве попут породице, вере, морала, националног идентитета, културе, историје, традиције? Како против моћне машинерије глобализма која прети да прогута све што јој се на путу пустошења укаже као препрека?

У добром питању толико потпитања и забринутости, а одговори разнолики, нејасни. У свом (песничком) послу моје је да суморним песмама не укидам деци залихе радости. Као дечак, основац, био сам затрпан апологетским, партизанским песмама („Јуначка се песма ори…“), па се и моје почетно стиховање поприлично ослањало на грлато, погибељно јуначење. Песма као арматура зајуначеног комунизма у сваком послу. Тако се и мојој раној, ауторској глади десила, рецимо, песма „Пегави генерали“, која се завршава строфом на коју сам убрзо био гадљив: Пегави смо генерали/ сва су срца у том чину/ нисмо више тако мали/ бранићемо домовину!.. Одмах је ушла у читанке, а добих, рецимо, годишњу награду „Курирчек“ у Марибору – за наааајпесму !?! Наравно да ова песма, тада антологијска, никад није ушла у изборе мојих песама.

Што се глобализације тиче, јесам дечји песник, ал не толико детињаст. Пише глобализација, а читам као доларизација или економски фашизам. Доштампавање долара без покрића најуноснија је привредна грана Америке. У свакој земљи, и нашој свакако, побуњеници се олако куповаху шаком долара. Тако до Обаме и Нобелове награде за цветање Арапског пролећа и доцветавањe – свуд око нас…

Својевремено сте са својим драгим колегама у ,,Лирском покеру“ тако пророчки предсказали све оно што нас управо сналази…

Оне галопирајуће, инфлаторне 1993. Душко Трифуновић, Ршум, Драган Радуловић и ја договоримо се да се свак сваком јавља стиховима једном месечно. Да сведочимо о лепим и ружним догађањима – епистоларном лириком, како би рекли стручни људи. И би књига, лепо опремљена – руком Радета Ранчића, тада најбољег у том послу! Одобрена римованим словом, рецензијом непоновљивог Јована Ћирилова. И сами се, међ собом, орадостисмо исходом „мобе“. На другој корици Ршум је назначио да је књига „јединствен документ о емотивном напору једне генерације да спаси душу пред општим злом!“ Душко се јављао из воза Београд–Бар, сталном бесплатном картом! То му је додељено као привремено боравиште, Господе, избеглички спасиоче! Драган из Подгорице, увек шармантно и кад би кога утешио, кад прекорио, ја с Косова, кад Вук Исакович коња ми кује пред сеобу, а Ршум држи конце, не дозвољава да отаљамо посао.

Да издвојим, рецимо ово. У дане дописивања умре мој отац Тодор, а Душко ме теши писмом НАШИ ОЧЕВИ: Не брини Мошо мој ће Васо/ помоћи твоме Тодору/ да се што боље снађе/ у оном рајском метежу./ Показаће му где је Управа/ како на себи да сапне одору/ и крила како се вежу… И тако, шеретски у тридесетак стихова. Појаве се неке крилате женске, а крену за њима Душков Васо, Ршумов отац Михаило и Драганов Мирко, као „искуснији“ – учећ мог оца да и он малчице припушти крила.

Потом (1999) с Добрицом Ерићем, пишете бисер књигу за децу „Петорица из српског“…

Да, то је била књига на задате теме: дете, игра, родитељи, кућа… отаџбина, љубав, тајна… хлеб, живот, Бог, бол, школа… Занимљиво је, свакако, како песма истог наслова крене у пет разноликих версификацијских замаха. Када смо наређали презимена по старини: Трифуновић, Ерић, Ршумовић, Одаловић, Радуловић – приметимо да се прва слова своде на актуелну реч ТЕРОР и то додамо као тему, бранећ се, дакле, лирским тероризмом.

Годинама уназад, од прогонства па до данас сте, као и сви Срби са Косова и Метохије, у статусу ,,привремено расељеног лица“. Како бисте описали пут свог прогонства и трагедију коју сте доживели?

Живећ на Косову, живео сам у три стиха Осипа Мандељштама: Помози ми, Господе, ову ноћ да преживим/ Бојим се за живот, смилуј се своме робу/ петроградски је живот као да сневам у гробу… Ушушкан лажима братства-јединства, а немаш адресе на коју да се пожалиш, стално сам имао осећај привременог боравка. А болно је, јер не постоји резервни завичај. Негде давно, пре тридесет и које године, у грачаничкој књизи утисака записах: „Лако ти је оставит мајку, остави Грачаницу – ако те мајка родила!“

Уколико је ово што рекох у претходних неколико реченица само литерарно цвркутање, намах ћу вас привести читању најпотреснијом причом и призором о страдалству четворогодишње Драгане Димић у мом Старом Грацком код Липљана.

У прве сате 11. маја 1999. на моје село просута су два контејнера са по 140 касетних бомби. Који призор: из куће Димића излазе мртви. Сав у ранама, Синиша износи четворогодишњу Драгану – без главе, а контузована, окрвављена мајка Слађана привија уз груди тешко повређеног седмогодишњег сина Бојана. Драганина глава је остала у кревету, а отац, држећ умрло тело, запомаже и моли да их неко пребаци до болнице! Јесте ли разумели: Синиша Димић држи у наручју мајушну кћи без главе и моли небо да је споји са животом…

Прве комшије Димића – моја рођена сестра Јевросима и зет Божидар Јанковић – нису стигли до Димића. Хтедоше да им помогну, ал тиме би угрозили америчке интересе. Изречена им је и изручена смртоносна касетна бомба. Боже, па ми опрости, њихову смрт саопштих као нешто узгредно.

Није ли то оно исто Старо Грацко, село мртвих жетелаца?

Да. Уз комбајн мог брата Миодрага. Међу изгинулима и његов син Андрија, тек завршио факултет, а хтеде да одмени уморног оца. Жетеоцима су балисти секли стопала, да не беже, руке да се не бране, једноме спржили очи на ауспуху, а најмлађем међу њима Новици Јанићијевићу (17) извадили срце и бацили у трње…

Не бих више. Напричасмо се…

Бројне награде и признања

Рођен је у Старом Грацком код Липљана (Косово). Основну школу учио у завичају, гимназију у Косовској Митровици, студирао књижевност у Приштини. Радио је као новинар „Јединства“, потом уређивао „Ђурђевак“, ћирилично гласило за основце. Аутор је више песничких збирки и књига за најмлађе: ,,Мама је глагол од глагола радити“, ,,Друже тата, кућни команданте“, ,,Неко је украо ласту“, ,,Ветар ми однео панталоне“, ,,Лирски покер са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем“, ,,Тако је било, пчеле ми“ , ,,Јабуко мирисна“, ,,Молим те, чувај се“, ,,Петорица из српског“ са Трифуновићем, Ерићем, Ршумовићем и Радуловићем, ,,Завичајни буквар“ (појмовник), ,,Баба је ту, ја сам у Јапану“(роман), ,,Поправљамо низбрдице“, ,,Црталиште игралиште“, ,,Ево сецкам воду за хрчка“ (роман), ,,Где је лампино дете“, ,,Жича пчелино чедо“, ,,Дај ми све трешње“, ,,Молитва за маму“.

За свој рад награђен је бројним наградама и признањима, међу којима су: Вукова награда, „Десанка Максимовић“, Повеља „Змајевих игара“, „Забавникова“ награда, „Невен“, „Грачаничка повеља“, Златни и Сребрни „Гаша“, „Горанова плакета“, новосадско „Звонце популарности“, „Златни прстен“ Фестивала поезије у Црвенки, „Принц дечјег царства“ (награда Републике Српске), „Гордана Брајовић“, „Раде Обреновић“ , Гомионица, Награда Сајма у Херцег Новом, „Златни кључић“ Смедерева, Даровница Песничких сусрета „Лазар Вучковић“…

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *