Лето – време за древне палате

Изазови позорница у амбијентима отворених простора

Пише Рашко В. Јовановић

Попут славних европских летњих позоришних смотри и у Србији су управо запламтеле фестивалске бакље и обасјале више сцена, најпре у Чортановцима, испред Виле „Станковић“, где су одржани међународни Шекспир фестивал и Нови тврђава театар, а уследили су Театар у тврђави у Смедереву, БЕЛЕФ…

Лето је као и увек „кумовало“ отварању мноштва фестивалских позорница код нас и у свету. Своје барјаке подигли су многобројни театарски или музичко-сценски фестивали како домаћи, тако и страни, који се одигравају на најразличитијим местима, почев од археолошких објеката до простора у тврђавама, на градским трговима или вртовима двораца и раскошних палата. Ми немамо позоришне фестивале попут авињонског у дворишту Папске палате , или единбуршког, у Великој Британији, а о представама античких трагедија у грчким амфитеатрима да и не говоримо. Ипак, и у Србији су запламтеле фестивалске бакље и обасјале више сцена, најпре у Чортановцима, испред Виле „Станковић“, попришту међународног Шекспир фестивал, чији је идејни творац и уметнички челник редитељ Никита Миливојевић. Овогодишње издање протекло је у знаку обележавања 400 година од смрти великог драматичара. На истом месту је уследио такмичарски фестивал Нови Тврђава театар, који води књижевница и редитељка Вида Огњеновић. Репертоар је био веома разнолик, тако да се тешко може говорити о постојању одређене концепције, осим што је основни критеријум био уметнички квалитет одабраних представа и, вероватно, тематска актуелност појединих реализација. Поред домаћих, учествовали су и позоришни ансамбли из Загреба (Јазавац у Керемпуху, ауторски пројекат Оливера Фрљића) и Сарајева (Наш разред Дина Мустафића, Камерни театар 55). Нови Тврђава театар је отворила Прича о војнику Гаја Вацмана Битеф театра и Битеф денс компаније. Piaf Marche новосадског Ујвидеки синхаза приповеда о животној авантури чувене париске шансоњерке, Арт Јасмине Резе извели су у приватној продукцији Лане Гутовић, Небојша Дугалић и Милан Прљета. Публика је могла да погледа и две студентске представе: Бити или не бити по Шекспиру и Симпатија и антипатија по Нушићу, које је извела глумачка класа професора Божидара Ђуровића и Виде Огњеновић. Фестивалски програм завршен је представом Срског народног позоришта Дух који хода Дејана Дуковског, у режији Александра Поповског.

[restrictedarea]

Чини се да је смедеревски Театар у тврђави, за који је и ове године, тј. трећи пут, програм одабрао наш познати драмски писац Радослав Павловић, имао изузетно занимљив и уметнички релевантан програм. Изведено је шест представа. Позориште „Бошко Буха“ из Београда, у режији Марка Манојловића, приказало је драматизацију прозе Бранка Ћопића Магареће године и Иза кулиса Мајкла Фрејна, Шабачко позориште представило је комад Бране Црнчевића Кафаница, судница, лудница у режији Мирослава Трифуновића. Крушевачко позориште у копродукцији са Центром за културу у Лозници приказало је адаптацију прозе Добрице Ћосића Ваљевска болница, у режији Славенка Салетовића. Комад Бертолта Брехта Човек је човек, у режији Анђелке Николић, извело је НП „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, затим Шекспировог Јулија Цезара Народно позориште из Сомбора у копродукцији са фестивалом Град Театар Будва и Центром за културу Свилајнац. Све поменуте представе припремане су за извођења на класичним сценама-кутијама, као што је то, мање или више случај и са представама приказаним на Шекспир фестивалу и на Новом Тврђава театру у Чортановцима. Ниједан домаћи фестивал нема властиту продукцију, па би се за поменуте манифестације могло рећи да су тек ревије представа са наших сцена, или са простора негдашње Југославије. Следећи корак у развоју наших позоришних фестивала морао би бити успостављање властитих продукција, што се нарочито односи на амбијенталне фестивале, којих, с обзиром на могућности, у Србији има мало. Хоћемо ли најзад моћи да гледамо амбијентални театар на просторима који нуде такве могућности – у Чортаноцима или у Смедереву на пример, или на Калемегдану у Београду, који БЕЛЕФ годинама обилази. Да не помињемо поједине дворце расуте широм Војводине, или Нишку тврђаву на којој се одржавају филмски и музички фестивали, али позоришног нема! Изазови позорница на отвореном и даље чекају на приказивање дела која би на тим местима оживела историјску прошлост и на тај начин спојиле се са њима. Амбијентални театар је недосањани сан нашег позоришта и надамо се да ће се неког скорог лета ипак остварити…

 

Мелодрама и њен легитимитет

Писац драме „Отац и син“ Небојша Ромчевић наводи у кратком запису објављеном у програму представе како је у овом свом делу покушао да мелодрами врати легитимитет. Не оспоравајући такав његов покушај, морамо констатовати да је написао добру драму са темом из савременог породичног живота, без икаквог улепшавања, што значи и без мелодрамских акцената, али зато местимице прожету црнохуморним ситуацијама. Заплет драме, преузет из наше урбане савремености, једноставан је и верно одражава честа збивања у породичним односима. Наиме, Отац је незадовољан што му је Син, оженивши се, постао беспоговорни послушник своје супруге, и стога не жели да им у наследство остави свој велики луксузни стан у центру града. Зато ће доћи до вербалног сукоба Оца са Сином и Снајом, да би се, потом, променио читав ток збивања после посете Жене из агенције за промет некретнинама. Агент покушава да искористи ситуацију не би ли удајом за Оца превазишла властиту немаштину, док све то проматра Споменка, избеглица, сва је прилика однекуд из Хрватске, коју је Отац запослио као домаћицу…

Редитељ Никола Пејаковић настојао је да ова, у основи конверзациона, драма добије одговарајући динамичан ток, нарочито кад дође до отвореног сукоба међу актерима. Данашњи гледалац је посматрајући ову представу могао да препозна ситуације из животне свакодневице многих породица, ако не и из своје, будући да је у бити реч о класичном сукобу генерација. Учинило нам се да је редитељ Пејаковић успео да реши један од главних интерпретативних проблема додељивањем улоге Оца Петру Божовићу, који је, као гост, и те како убедљиво умео да прикаже лик осетљивог Оца: иако има непоколебљиво строг став, негде у дубини своје душе пати због свега што се догађа. Такође, улогу тихе и скромне домаћице Споменке тумачила је Сњежана Штикић, уверљиво приказавши особу која је морала да претрпи многе муке како би сачувала главу и избавила се из пакла у којем је живела, те сада ненаметљиво и донекле са дистанцом посматра неспоразум у породици свога послодавца. Остале две улоге – Сина и Снају – одиграли су Љубиша Савановић, који се трудио да испољи какав-такав ауторитет поред супруге, коју је са потребном одговарајућом дозом наметљивости играла Сандра Љубојевић. Минималистичко сценографско решење Драгане Пурковић Мацан било је функционално, док је костим Иване Јовановић био саобразан савременом одевању. Представа се свакако свидела оним гледаоцима који воле да на позорници виде савремене слике и прилике.

 

Небојша Ромчевић

„Отац и син (дечја посла)“

ПОЗОРИШТЕ Народно позориште Републике Српске – гостовање у Мадлениануму у Земуну

РЕДИТЕЉ Никола Пејаковић

СЦЕНОГРАФ Драгана Пурковић Мацан

КОСТИМОГРАФ Ивана Јовановић

[/restrictedarea]