Колико је Меркелова крива за „брегзит”

Оскар Лафонтен: европска идеја је претрпела тежак ударац, али не тек од пре неки дан, и не само због (референдумске) одлуке британских грађана, већ пре свега због политике ригорозне штедње коју је другим државама Европске уније наметнула канцеларка како би заштитила интересе немачких банака. У канцеларкин „неопростиви грех“, кад је реч о брегзиту, „укњижене“ су и последице њене (фаталне) мигрантске политике „широм отворених врата“

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Два „брегзита“, један за другим. Онај први, с еруптивном снагом „великог (политичког) праска“, и разорног потреса, кад су грађани Уједињеног Краљевства, иако оштро подељени, референдумском већином одлучили (23. јун) да напусте европску фамилију (ЕУ). И овај други, изнуђени, такође раван шоку и сензацији, кад су момци мајушног Исланда, „исписујући фудбалску бајку“ (спортски новинари воле китњаст стил и патетичну реч) поразили „Империју“ и, по кратком поступку,  искључили је из (даљег) европског надметања.
[restrictedarea]

Ако је с „фудбалским брегзитом“ све чисто и јасно – дружина малерозног Рунија,  очигледно (већ) истрошене енглеске фудбалске легенде, морала је промптно да спакује ствари и оде преко Ламанша – с оним првим „брегзитом“, који не престаје да потреса Стари континент, још је неизвесно кад ће Острвљани заиста покренути бракоразводну парницу.

Није то, наравно, једино око чега се ломе копља у вези с „брегзитом“, суштинскије и судбинскије питање је шта ће бити са Европом (ЕУ), али преко њега се, на самом старту велике драме, очигледно оштро преламају, и сукобљавају, посве различити национални интереси.

На „кризни“ састанак у Берлину, велика (све мање у томе успешна) режисерка Ангела Меркел позвала је, политички смишљено, изабрану тројку, шефа Европског савета Доналда Туска, председника Француске Франсоа Оланда и италијанског премијера Матеа Ренција
На „кризни“ састанак у Берлину, велика (све мање у томе успешна) режисерка Ангела Меркел позвала је, политички смишљено, изабрану тројку, шефа Европског савета Доналда Туска, председника Француске Франсоа Оланда и италијанског премијера Матеа Ренција

ДРАМАТИЧАН И ДРАСТИЧАН ХАОС Било је то савршено видљиво и после „кризног“ састанка у Берлину, на који је велика (све мање у томе успешна) режисерка Ангела Меркел позвала (минули понедељак) политички смишљено изабрану тројку, шефа Европског савета Доналда Туска, председника Француске Франсоа Оланда и италијанског премијера Матеа Ренција, као увертиру и политичку „сондажу терена“ пред (ургентни и такође кризни) самит лидера Европске уније дан касније (уторак и среда) у Бриселу.

Очекивало се, наиме, да ће на овом „припремном“ скупу бити срочене макар контуре стратегије, с француским и немачким потписом (очигледна чежња за активирањем замрле „локомотиве“ европских интеграција) за излазак из драматичног и драстичног хаоса у којем се нашла европска фамилија. И снажна порука „грађанима и тржиштима“ да ће „срце Европе издржати“ („Фајненшел тајмс“).

Ништа од свега тога. А све се вртело (и распало) око (само) два питања која су срочена (и) за (споменути) дводневни самит европских лидера: треба ли инсистирати код британске владе да што пре покрене процес раздруживања (она је „надлежна“ за активирање члана 50 оснивачког – конкретно: Лисабонског – споразума ЕУ којим се то регулише) и шта чинити са самом Европском унијом – реформисати постојеће институције или кренути, градитељски, испочетка.

У Тусковом сценарију за самит, било је, иначе, предвиђено да самит првог дана ради у „пуном саставу“ двадесет осморице, укључујући, дакле, и британског премијера (у, бар најављеној, оставци) Дејвида Камерона, с  правом (и) на вечеру, а други дан – без њега.

ПОЖУРИВАТИ ИЛИ НЕ ЛОНДОН У оба питања, судећи према немачким медијима, владало је потпуно (и суштинско) несагласје. Немачка канцеларка је, кажу, била изричито против „притискања Лондона“ да што пре крене с бракоразводном парницом (иако се „то не може одлагати убескрај“) и још енергичније против отварања, у овом политички ровитом тренутку, „великог градилишта“: нови уговор о унији могао би да се „насуче“ на нека нова референдумска изјашњавања.

Око канцеларкиног „оклевања“ да се са хировитим Острвљанима ствар што пре доведе до завршнице (коју су „сами изабрали“) плануло је варничење и унутар владајуће (велике) коалиције у Берлину: социјалдемократе су оштро реаговале (пр)оценом да је у реч о сасвим „погрешној политици“. Њихова прва тројка, шеф странке (и вицеканцелар) Зигмар Габријел, шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер и председник Европског парламента Мартин Шулц су за хитно отварања процеса о раздруживању, упозоравајући да Европа (ЕУ) не сме бити талац (евентуалне) британске тактике развлачења. Канцеларкина реч је, међутим, последња кад се ради о главним смерницама у спољној политици.

Медији су се позабавили и питањем зашто канцеларка „оклева“? И да ли, у потаји, оставља могућност Британцима да се „предомисле“. Такву могућност „прочитана“ је из изјаве њене „десне руке“, шефа владиног (канцеларског) уреда Петера Алтмајера да политици (политичарима) у Лондону треба „оставити могућност да још једном размисле о последицама одласка“.

РАЗЛОЗИ КАНЦЕЛАРКИНОГ ОКЛЕВАЊА Кад је реч о канцеларкином „оклевању“, „Шпигл“ нуди следеће објашњење:  с одласком Велике Британије из европске фамилије, Ангела Меркел губи, не баш увек лаког, али у суштинским, и деликатним питањима важног партнера и „противтежу јужњацима“, у које су укључене (и споменуте) Француска, Италија и Шпанија.

Уз то иде и (кратко) историјско подсећање. Немачка је, својеврмено, срчано, и енергично, подржавала пријем Велике Британије у (тадашњу) Европску економску заједницу. Француска је то, такође срчано и енергично, блокирала. Чинио је то њен моћни председник, генерал Шарл де Гол: није желео да, уласком Острвљана, ослаби утицај Француске у Заједници.

Садашњи француски председник Франсоа Оланд, у немачким анализама, није „човек Де Головог формата“, али је веома заинтересован да, опраштајући се са Британцима, повећа „специфичну тежину“ своје земље међу двадесет седморицом, и сопствену – у односу на немачку канцеларку.

Оландов велики проблем: Француска се налази у дубокој политичкој и економској кризи, његову странку, Социјалистичку партију, потресају унутрашњи сукоби, а ултрадесничарски Национални фронт предвођен Марин ле Пен, осокољен острвским збивањима, врши све снажнији притисак за одржавање референдума десет месеци пре француских (крајње неизвесних) председничких избора. Одлазак Острвљана доноси му (бар) мало „свежег ваздуха“ и олакшања.

ТАНДЕМ ОЛАНД – РЕНЦИ Званичницима у Берлину није промакло да се Оланд пре доласка у Берлин састао с италијанским премијером Ренцијем. Рачуна се да је на том састанку утаначен заједнички наступ према Меркеловој. И – против ње. После тог састанка саопштено је, у „један глас“, да процес раздруживања треба почети (и окончати) што пре, није време за одлагање, Британија се „сама искључила“ и не сме (више) одређивати „европску агенду“.

Влада Ангеле Меркел крива је за „Брегзит”: Оскар Лафонтен
Влада Ангеле Меркел крива је за „Брегзит”: Оскар Лафонтен

Италијанске новине су, уз то, објавиле како су се Ренци и Оланд сагласили око покретања новог инвестиционог (развојног) програма и јаче интеграције унутар еврозоне: директан удар на политику ригорозне штедње коју одавно и  несустало форсира Ангела Меркел. Оскар Лафонтен је, поводом „брегзита“, због такве политике оштро напао немачку канцеларку. Европска идеја је претрпела тежак ударац, али не тек јуче, и не због одлуке британских грађана, већ пре свега због разорне политике штедње.

Влада Ангеле Меркел је, констатује Лафонтен, другим државама Европске уније наметнула политику штедње како би заштитила интересе немачких банака и компанија и немачке извозне привреде. У Грчкој се ишло до суспендовања демократије само да би та политика била беспоштедно спровођена. Канцеларка сноси највећу одговорност за пораст неповерења према европској бирократији сведеној на међусобно супротстављене групе лобиста, што је на крају довело до „брегзита“. Европа више није симбол (обећане) боље будућности и историјска шанса, већ симбол укидања социјалне државе, ограничених радничких права и разорене демократије. Ако желимо да спасемо европску идеју, треба кренути, поручује Лафонтен, испочетка. Европа треба да постане социјалнија и демократскија, њеним младим људима треба вратити веру у будућност. У супротном – алтернатива је распад Европске уније.

У канцеларкине „неопростиве грехе“, и кривицу, кад је реч о „брегзиту“, књижи се и њена политика „широм отворених врата“ према мигрантима, с, очигледно, фаталним последицама: присталице „брегзита“ су бесомучно, до расизма, манипулисале с призорима избегличких колона ширећи страх од „незаустављиве и погубне најезде“.

Главног кривца за европску драму види у – капитализму:  Јакуб Аугштајн
Главног кривца за европску драму види у – капитализму:
Јакуб Аугштајн

КАПИТАЛИЗАМ КАО УЗРОЧНИК КРИЗА Овде почешће цитирани немачки новинар (један од најугледнијих и најутицајнијих, иначе) Јакуб Аугштајн главног кривца за европску драму види у – капитализму. И он, као Лафонтен мисли да би „социјална Европа“ могла да буде нова варијанта  оснивачког уговора о Европи мира, и то је једино што би могло да заустави и спречи „десничарску револуцију“. Ко жели да спасава либералну демократију, мора зауставити (радикалну) десницу, а ко то жели да учини, мора (из основа) мењати систем који је (десницу) рађа.

Европска унија је, подсећа Аугштајн, настала на рушевинама фашизма. Данас би морала да се изнова створи на рушевинама капитализма. Порука оснивача (досадашње) Европске уније гласила је: никад више рата. Данашња би морала да гласи: никад више неправде! Онда се ишло против насиља и мржње, данас би то морало да буде против незапослености и сиромаштва.

И Аугштајн оптужује канцеларку. Констатујући да криза ( у овом случају европска) пружа шансу „за велики скок“. Ангела Меркел то није искористила и то је њен „највећи, историјски пропуст“. Није искористила тренутак кризе као што су то учинили њени велики претходници у европским размерама: Конрад Аденауер (Римски уговори), Хелмут Шмит (монетарна унија) и Хелмут Кол ( Мастрихтски уговор). Изабрала је, погрешно,  уместо европског, национални пут.

ОСТРВСКИ УЦЕЊИВАЧИ Нису, иначе, сви Немци од утицаја и формата, како се могао стећи утисак, били против егзита. Шеф „Шпигловог“ престоничког дописништва Кристоф Шулт је у истом броју утицајног магазина који је, с насловне стране (објашњавајући за што су Немцима Британци потребни) готово вапио „Молимо вас не идите“, контрирао поруком: идите. Констатовао је да је страх од „брегзита“ претеран и да одлазак Британаца, чак, доноси (многе) предности. Пре свега, пружа шансу за продубљивање европских интеграција.

Европска интеграција никад није у Лондону схваћена, и прихваћена, као подухват од посебног значаја. Шулт је цитирао је, у том контексту, Конрада Аденауера који се, својевремено, приметио да се „Енглеска осећа више као сусед Европе него као европска нација“. Британски мотив за улазак у европску заједницу није био осећање повезаности (и припадности) са европским вредностима о миру, безбедности и људским правима. Био је изричито, и само, економски. И у томе су све време били доследни, од оног чувеног поклича Маргарет Тачер „хоћу назад своје новце“, две до данас. Увек су следили, уместо европске солидарности, искључиво националне интересе. Кад се све сабере, Велика Британија је, према подацима за период од 2009. до 2015, уложила приговоре више пута готово него све остале чланице на ЕУ иницијативе и законске предлоге који „империји“ нису били по вољи и у националном интересу. А остали су, дуго, превише дуго, испуњавали посебне жеље и захтеве Британаца.

Острвљани  су увек наступали уцењивачки. Уцена, међутим, пролази ако неко допушта да буде уцењиван. „Шпиглов“ новинар у том контексту спомиње опаску Ангеле Меркел да је у (дубоком) немачком интересу да Велика Британија буде и даље у Европској унији, да би саопштио следећи податак: Велика Британија је минулих шест година више гласала против немачких предлога него иједна друга држава…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *