Почетна / Србија / Ко су чувари који Tеслу чувају – од Tесле

Ко су чувари који Tеслу чувају – од Tесле

Нуколић ТеслаПише ЈОВО БАЈИЋ

Представници Грађанске иницијативе за одбрану здравог разума „Оставите Теслу на миру“ настоје да из Теслине биографије избришу његове претке, бројне свештенике Српске православне цркве, националност и веру, љубав према српској традицији. Пројектују и граде Теслу по свом обличју, а да би то постигли неопходно је да се изборе да Теслина урна не „заврши као украс у једном верском објекту“

Изуми којима је Никола Тесла задужио човечанство плод су његове хришћанске, православне душе, његовог стваралачког духа који се зачео под кровом парохијског дома и у порти православне цркве у Смиљану код Госпића у Лици, где је његов отац Милутин био свештеник. Ту у родитељском дому, поред чврсте вере коју му је усадио отац, још од најранијег детињства Тесла је слушао гусларе и десетерачке песме. Српска епска традиција и српске народне песме обликовале су његов дух, и целог живота у њему изазивале најснажнија осећања. Његова личност не може се, дакле, сагледати ако се не узме у обзир и то да је био свештеников син, православни верник, Србин Личанин и Србин Крајишник.
Целога живота велики научник био је свестан свог порекла, свестан тога ком народу припада и које је вере. На то је подсећао и Теслин пријатељ из студентских дана, професор Коста Кулишић, у брошури „Никола Тесла, његов ђачки живот и научни рад“ објављеној поводом Теслиног осамдесетог рођендана, 1936. године. У овој брошури Кулишић подсећа на банкет приређен поводом Теслине посете Београду 21. маја 1892. године. Славом овенчани научник изговорио је тада и ове речи: „У мени има нешто што може бити обмана, као што чешће бива код млађих одушевљених људи; али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа ће ми мисао бити да је то дело једног Србина.“

[restrictedarea] НЕРАЗУМНА ОДБРАНА РАЗУМА И поред планетарне научне славе, стицајем разних околности, ни после више од шест деценија од смрти православни хришћанин Никола Тесла, како то налажу закони предака, нема гроб, нема стално место на коме би почивао његов земни прах. Урна са његовим пепелом, заједно са заоставштином, уређајима његове лабораторије и моделима патената, приспела је у Београд, где је крајем 1952. године отворен музеј који је понео Теслино име. У том музеју као експонат постављена је и урна са Теслиним пепелом. Све до пре две године нису се стекле околности да Теслин земни прах буде достојно сахрањен, док представници Српске православне цркве и челници града Београда нису предложили да се урна једног од највећих Срба из музеја премести на Врачар, у Светосавски храм, тамо где је у мају 1594. године Синан-паша спалио мошти Светога Саве, где се од од пре неког дана, од 10. јула, поред споменика Светом Сави и Карађорђу, уздиже и Теслин споменик.
Нове дигиталне технологије као што су интернет и друштвене мреже, настале и на научним проналасцима Николе Тесле, окренуле су се у неку руку против свога творца, када је преко „Фејсбука“ покренута Грађанска иницијатива за одбрану здравог разума „Оставите Теслу на миру“. Увек је међу Србима, а таквих има и међу савременим Београђанима, било људи који по сваку цену желе да покажу да су утицајни и важни актери у друштву. Пошто ништа значајно не могу да остваре, они се хватају великих остварених људи из српског рода, или значајних догађаја из националне историје. Најчешће се великим људима, или великим догађајима пориче сваки значај. Понекада се великани извлаче из свога времена и простора, приписују им се филозофски научни и политички назори о којима они нису ни сањали, поништавају се и разводњавају њихове биографије и лични животи, вера и националност. Понекада им се и приписује друга националност, даје им се ново значење и ново тумачење. Таквим поступком служе се и они који се крију иза грађанске иницијативе за одбрану здравог разума „Оставите Теслу на миру“. Такви људи, који немају осећај за српски народ, његову веру, историју, духовност, страдања, ухватили су се за Николу Теслу, претворили га у њихов заштитни знак. Праве се да само они знају ко је Никола Тесла. При томе настоје да га ослободе његове биографије, порекла, породичне историје, националности. Посебно настоје да му избришу бројне претке, свештенике Српске православне цркве који су били носиоци српства и православља у Лици, али и у целој српској цркви. Такви Теслу пројектују по свом обличју, за њих је небитна Теслина националност, или духовност, говоре о њему као о „једном од највећих светских научника“. А да би Тесла остао „светски научник“ треба га заштитити од православних Срба, чувати његову урну са пепелом и спречити да она не „заврши као украс у једном верском објекту“. Штитећи тако Теслу од Тесле, они су уверени да тако штите „и атеисте и искрене вернике“.
На 160. годишњицу Теслиног рођења председник државе Томислав Николић открио је 10. јула на Врачарском платоу, недалеко од Храма Светога Саве и испред Народне библиотеке Србије у Београду, споменик Николи Тесли, рад вајара Николе Јанковића. Активисти Грађанске иницијативе здравога разума „Оставите Теслу на миру“ планирали су да присуствују овој свечаности. Припремили су акцију „Одбранимо Теслу“, окупили су се испред Теслиног музеја у Крунској улици са намером да са исписаним паролама крену на Врачар, али их је полиција у томе спречила.
Сутрадан 11. јула на „Фејсбук“ страници „Оставите Теслу на миру“ појавила се ова информација, чији се аутори не одликују баш најбољим познавањем правописа: „Изашли смо јуче да покажемо наше неслагање, не са новим спомеником већ са нетранспарентним договорима државе и цркве. Изашли смо да случајно не би дошли на идеју да по ранијим плановима пронесу и Теслину урну поред Храма Светога Саве.
Полиција нас је од старта протеста испред Музеја Николе Тесле онемогућавала да дођемо на јавни скуп у организацији Председника државе. Након што смо ипак кренули ка тамо били смо потпуно заустављени у Катанићевој улици од стране полиције. И поред уверавања да не желимо да правимо било какве проблеме, већ да само присуствујемо скупу на јавном простору, кретање нам је онемогућено. Тек што је званични скуп окончан пролаз до храма нам је дозвољен.
С друге стране, изузетно нам је драго да нико од представника Српске Православне Цркве није присуствовао откривању новог споменика Николи Тесли, вероватно јер су резигнирани чињеницом да власти за сада нису одобриле премештање урне на врачарски плато. Дискусију о потреби за новим спомеником Николи Тесли, његовој естетици би оставили компетентнијим људима.
Срећан вам још један рођендан Николе Тесле!
Видимо се опет, ако буде требало!“

ТеслаКАКО И ЗБОГ ЧЕГА „ПОДЕЛИТИ“ УРНУ Ваља подсетити да и хрватска средства информисања помно прате шта се збива са урном са Теслиним пепелом, прате се активности Грађанске иницијативе за одбрану здравог разума, чије присталице своје ставове износе на горепоменутој „Фејсбук“ страници. Није искључено да у догледно време изнесу идеју да се Теслин прах из урне подели да два дела, па да се половина пошаље Хрватима јер се Теслин Смиљан налази у данашњој Хрватској.
Активисти иницијативе „Оставите Теслу на миру“ имали су и своје духовне, али и биолошке претходнике у Београђанима који су се крајем лета 1992. године побунили против изложбе која се посредно тицала Николе Тесле, а непосредно његовог завичаја. И тада су постојале демократске, грађанске акције чијим посредством су савесни грађани исказивали неприкривене симпатије према Фрањи Туђману и демократском поретку који је он заводио у Хрватској 1991. и 1992. године.
У Музеју примењене уметности чији је директор била Светлана Исаковић 1992. године отворена је изложба „Геноцид над Србима: 1941–1945, 1991/92“ ауторке Бојане Исаковић. За изложбу је штампан каталог на српском и енглеском језику, где су објављени и прилози Смиље Аврамов, Милорада Екмечића и још неких научника који су се бавили геноцидом над Србима у двадесетом веку. Изложене су фотографије српских жртава страдалих у Дргом светском рату и у ратовима 1991–1992. године, факсимили докумената, лични предмети страдалих. Значајан део изложбе био је посвећен српским жртвама из Госпића и његове околине, у чијој близини је и Јадовно на оближњем Велебиту.
У Другом светском рату Павелићева Хрватска, што се могло видети и на овој изложби, окомила се на госпићке Србе и због тога што су они били земљаци Николе Тесле, што су неки од њих са њиме расли, ишли у основну школу, што су га познавали. Током Другог светског рата убијено је 4.337 Срба из Теслиног ширег завичаја, два суседна котара (среза) са седиштима у Госпићу и Перушићу. Из Теслиног родног села Смиљана убијено је 559 Срба. За Павелићевом Хрватском није заостајала ни Туђманова Хрватска 1991. године. Међу првим жртвама хрватске војске и полиције били су Срби из Госпића и Смиљана. Почевши од октобра 1991. године хрватски војници кренули су у истребљење преосталих Теслиних земљака, када је убијено 119 госпићких Срба, међу којима је било само девет војника. Убијени су Бранко Штулић, госпићки окружни судија, Станко Смиљанић, правник, Симо Кљајић, новинар. Срби су одвођени путем поред Теслиног Смиљана на губилиште. Спаљена и масакрирана тела њих двадесет четворице пронађена су у близини села Широка Кула. Вештаци за судску медицину Војномедицинске академије у Београду утврдили су да је у неке госпићке Србе пуцано из непосредне близине, или су клани ножевима или убијани секирама. У Теслином Смиљану тих дана убијени су Јово и Рада Богић, Јово Лемаић, Мићо и Милан Пејновић и Богдан Рајчевић. На њиви у Смиљану у јесен 1991. године убијен је осамдесетогодишњи Лукица Пејновић, а 1993. године старица Борка Вранеш.
Фотографије неких од ових жртава биле су изложене на изложби „Геноцид над Србима: 1941–1945, 1991/92“ у Музеју примењених уметности у Београду. Али, не лези враже, убрзо су се огласиле претече Грађанске иницијативе за одбрану здравог разума „Оставите Теслу на миру“. Огласили су се у тадашњим опозиционим гласилима, а подржала их је опозиција која је 5. октобра 2000. године дошла на власт. Захтевало се тада да се ова изложба затвори, јер изазива трауме код оних који је гледају, а посебна брига исказана је за ментално здравље младих које је радозналост доводила у Музеј примењене уметности. Неки су тврдили да то што се приказује на изложби није истина, захтевајући истовремено обзир према Туђмановој Хрватској. После 5. октобра 2000, између осталог и због ове изложбе о злочинима Хрвата над Србима, земљацима Николе Тесле, на изузетно груб начин смењена је са дужности Светлана Исаковић, директор МПУ.
А док се покретачи Грађанске иницијативе за одбрану здравог разума „Оставите Теслу на миру“ не огласе новом идејом, да се подсетимо мало познатог сведочења једног гуслара о Николи Тесли.

ГУСЛАР У ЊУЈОРКУ Нај-већи српски гуслар 20. века Петар Перуновић Перун (1880–1952), кога сматрају наследником Филипа Вишњића, српски ратник из Првог светског рата и јунак са Гучева, боравио је од 1924. до 1932. године у САД, где је обилазио наше исељенике, њихова удружења, али и скретао пажњу шире америчке јавности на Србе и њихову епику. Амерички Србин др Паја Радосављевић, професор универзитета, организовао је сусрет ове двојице. Перун је потом био Теслин гост и певао му уз гусле. Снажан утисак на Теслу оставила је песма „Старац Вујадин“, па је тада испричао Перуну догађај из свог детињства. Један смиљански гуслар певао је о Марку Краљевићу. Тесла је посебно запамтио стих: „Ману Марко сабљом и десницом и посјече дванаест Арапа.“ Мали Никола, који је већ тада имао развијен дар за реално расуђивање, решио је да обави свој први научни експеримент, узео је сатару и изашао на оближњу очеву њиву у којој су се зеленили поодрасли кукурузи и почео, опонашајући Марка Краљевића, да уместо Арапа сече стабла кукуруза. Због штете коју је нанео у њиви зарадио је од оца батине.
У знак захвалности за указано гостопримство, Перун је послао Тесли четири грамофонске плоче са његовим песмама, као и десетерачку песму у којој је опевао Теслина открића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *