КАМИОН АПОКАЛИПСЕ

ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАД У НИЦИ

Пише Филип Родић

Терористички напад у Ници дефинитивно је показао да мере које предузимају власти Француске и других западних земаља нису уродиле плодом. Мора се учинити нешто друго, а елите, по свему судећи, немају храбрости за то и саветују својим грађанима да се навикну на тероризам

На тешки бели камион који је јурцао Променадом Енглеза у Ници и убио 84, а ранио 200 људи, шеф француске државе Франсоа Оланд одговорио је жестоко, али у Сирији. Како су саопштиле власти у Дамаску, француски авиони су 19. јула бомбардовали село Тухан ел Кубра, у близини сиријско-турске границе, и градић Манбиџ, и убили више од стотину двадесет цивила. „Неправедна француска агресија однела је живот више од 120 цивила, махом деце, жена и старих, а ранила десетине грађана, највећим делом, такође, деце и жена. Према извештајима, непозната је судбина бројних цивила, који су још под рушевинама“, наводи сиријско Министарство спољних послова у захтеву Уједињеним нацијама да предузму мере поводом овог покоља. „Сирија сматра да они који желе да се озбиљно боре против тероризма треба да координирају (акције) са сиријском владом и армијом“, саопштава министарство. Поред тога што је Дамаск несумњиво у праву када тврди да би свако ко би да бомбардује терористе на територији Сирије требало да се макар усагласи са једином међународно признатом влашћу у овој земљи, поставља се питање шта је Оланд желео да постигне оваквим потезом? Да проблем који има у Ници решава у Сирији? Бомбардовањем цивила? Ако је то већ кључ решења, зар не би било логичније да цивиле бомбардује по Тунису, одакле је пореклом био Мохамед Лауеж Булел? Када је Оланд, након напада у Ници најавио да ће се осветити, мало ко је, ипак, могао да претпостави да ће председник једне демократске државе на тероризам одговорити тероризмом и на убиство најмање 84 недужних Француза убиством најмање 120 такође недужних Сиријаца?

СА ТЕРОРИЗМОМ, ИЛИ БОРИТИ СЕ ПРОТИВ ЊЕГА Овакав Оландов потез потпуно се уклапа у оцену премијера Мануела Валса да ће Француска морати да се навикне да живи с тероризмом. И Оланд, и Валс овако су показали не снагу него слабост спрам тероризма. Први јер очито нема храбрости да удари у терористичка легла разасута диљем његове земље, већ „терористе“ јури на другој страни Медитерана. Други јер, све и да је његова изјава тачна, не пружа наду свом народу у победу над овим злом будући да вођа свој народ не сме да баца у очај.

Спрам ове двојице политичара неизвесне будућности, стала је лидерка Националног фронта Марин ле Пен заузевши јасан и једини могући став везан за ситуацију у којој се њена земља налази. „Не смемо да дозволимо да гледамо терористичке нападе који се смењују и бројимо мртве, а да не реагујемо. Рат против пошасти исламистичког фундаментализма није почео. Сада хитно мора бити објављен“, рекла је она, додајући да треба напасти директно „извор овог феномена“. Марин ле Пен је, за разлику од Оланда, очито свесна да извор тероризма који погађа Француску није у Сирији него унутар француског друштва, унутар муслиманске заједнице ове земље. За разлику од Валса, она не пледира на резигнираност и мирење са судбином већ на борбу. Допуњавајући Лепенову, бивши антитерористички судија, сада потпредседник Вишег суда у Лилу Марк Тревидик приметио је да је „тврдити да се боримо против радикалног ислама док се рукујемо са саудијским краљем исто што и тврдити да се боримо против нацизма, док позивамо Хитлера за сто“.

С обзиром на овакав Оландов и Валсов приступ проблему није ни чудо што већина грађана Француске не верује да њихове власти могу да се носе с претњом тероризма, као што указује недавно истраживање Француског института за јавно мњење које је објавио Фигаро. Док 99 одсто испитаника терористичку претњу у земљи сматра „високом“ или „веома високом“, само око 33 одсто има поверења у Оланда и његову владе да могу да се ефикасно суоче с овим проблемом, док 67 процената уопште нема поверења у њих. Валсу, међутим, да би знао шта народ мисли, нису потребна истраживања. Довољно је оно што је доживео у Ници пре и после церемоније минута ћутања за жртве напада. Окупљени грађани су му звиждали и узвикивали „Оставка!“ и „Убице!“.

Истовремено, 81 одсто Француза тврди да је спремно да прихвати већу контролу и одређена ограничавања њихових слобода уколико ће то донети стабилност и безбедност. Управо овакав став Француза омогућио је Оланду да за још шест месеци продужи ванредно стање уведено после напада у Паризу 13. новембра, иако је непосредно пред напад у Ници најавио да ће га укинути. Под утицајем државне пропаганде којој је у интересу да ванредно стање траје бесконачно (о чему је „Печат“ већ писао), француски народ није успео да спозна да је ова мера потпуно промашена, ако не због тога што се до сада показала неефикасном, јер су терористички напади спровођени упркос ванредној ситуацији, а онда јер већина озбиљних стручњака указује на то да „свеприсутни државни надзор“ не може да спречи терористичке нападе. Тако је бивша агенткиња британске обавештајне службе МИ-5 Ени Мејчон рекла да безбедносни неуспех показује да електронски надзор не може да замени традиционалније облике прикупљања обавештајних података, пре свега људске ресурсе. „Имамо ендемске државе надзора широм Запада – с обзиром на Сноуденове извештаје у то нема сумње. А, упркос томе, изнова и изнова сведоци смо напада усамљених вукова који користе нискотехнолошко оружје – ножеве, или сатаре, или камионе, или шта год. Већина људи који чине ове злочине већ су били под радаром обавештајних агенција“, рекла је она. Имајући ово у виду, јасно је да спорни закони о надзору (Француска их је увела после напада на Шарли ебдо прошле године, а САД 11. септембра 2001) не могу да спрече терористичке нападе, него да интензивирају контролу и надзор над грађанима из других разлога.

 

ЧУДНИ ДЕТАЉИ Напад у Ници, као и сви скорији терористички напади у Европи, са собом носе читав низ у најмању руку „чудних детаља“ што би могли да распламсају разне теорије о завери. Најочигледнија нит између нападача у Ници Булела и осталих терориста попут париских или бриселских јесте пре свега његова повезаност са ситним криминалом и одсуство било какве дуже историје верског фанатизма. Француски медији објавили су да овај Тунишанин није важио за посебно религиозну особу, а камоли за верског фундаменталисту. Његов отац рекао је Дејли мејлу да Булел „није постио, није поштовао Рамазан, пио је и чак се дрогирао“. Као и сви остали, и он је био добро познат службама безбедности.

Други занимљив детаљ је да је, упркос томе што је био на радару служби, успео да релативно једноставно изведе смртоносни напад и изненади те исте службе. И у овом случају евидентна је аљкавост безбедносних структура које су могле, али нису спречиле нападача у његовој намери. Док су нападачи у Паризу и Бриселу били или хапшени, или легитимисани и испитивани практично непосредно пре напада, па потом пуштени, Булел је успео да чак девет сати седи у свом огромном камиону од девет тона у зони затвореној за саобраћај пред прославу Дана Бастиље. Успео је да у њему сачека почетак свечаности и гужву на улици упркос томе што су га, како је објављено, полицајци легитимисали и питали шта ту ради и нису посумњали у његов одговор да треба да испоручи сладолед. Свих девет тона… Интересантан је моменат и његовог коначног заустављања и убиства. Ако се обрати пажња на фотографије камиона који је возио, приметно је да су рупе од метака које је полиција испалила на њега концентрисане на десној страни шофершајбне, где је место за сувозача. Из овога се могу закључити две ствари: или француски полицајци не умеју најбоље да пуцају, или Булел није био сам у камиону, како се тврди у званичној верзији, па је пуцано на неког другог. Последњи, најинтересантнији детаљ је информација коју је објавио Дејли мејл, позивајући се на Булеловог брата, да је породица овог терористе неколико дана пре напада од њега добила своту од стотину хиљада евра и да су били „запањени“ примљеним износом, иако им је и у прошлости слао мању новчану помоћ. Како је тридесетједногодишњи имигрант из Туниса успео да за кратко време у Француској уштеди оволику своту новца, о којој многи Французи могу само да сањају?

Данашња либерална Европа дефинитивно нема одговор на сурови талас тероризма. Борба против тероризма, коју западне власти тврде да воде, немоћна је јер се политичке елите не усуђују да јасно именују свог непријатеља – радикални ислам. Могу да бомбардују и убијају људе по Сирији, али то проблем неће решити, само ће га погоршати и распламсати ватру која већ букти међу радикалним исламистима. Они морају да обуздају и успоставе ред и контролу над муслиманским становништвом које, с обзиром на то да живи у њиховим градовима, треба да живи и у складу с њиховим правилима.

Перфидна исламистичка инфилтрација

У интервјуу за магазин левог центра Маријан бивша посланица Социјалистичке партије Селин Пина тврди да је француска политичка класа поклекла пред жестоким успоном исламског екстремизма и због политичке користи одустала од секуларизма, и открива систем којим се исламисти у француско друштво увлаче на задња врата.

„Овде се не ради о инвазији брадоња (колоквијални назив за исламисте у Француској), ово је много подмуклије. Ово је инфилтрација која траје дуго. Нисмо у стању да увидимо споро долажење на позиције власти, а када се дотле стигне, потпуно смо збуњени“, рекла је Пина, која је о овоме написала књигу „Окривљујућа тишина“ и која је, као помоћница градоначелника места Жуи ле Мутије у Париском региону, из прве руке могла да види како ствари функционишу. „Када је једно удружење желело да изгради џамију у општини у којој сам била изабрана, прво су на листу левице ставили три комична лика и три иста таква на листу деснице. На прву линију су послати стари симпатични шибанци (колоквијални назив за прве генерације арапских имиграната у Француској) који нимало нису агресивни. Иза њих, међутим, често видите младе, спортске типове изгледа а ла Тарик Рамадан. Они никада ништа не говоре, све док места не буду заузета, а тек на крају схватите да они вуку конце“, рекла је она.

Пина је навела да „прво општина додели дугорочан закуп, што представља прећутну субвенцију“. „Затим вам промотори џамије траже да изградите паркинг, уверавајући вас да ће он служити општем интересу. Затим вам објасне да би било добро да се изгради џамија у близини средње школе, како би млади ишли у њу уместо да се вуку по улици. Потом питају зашто не бисмо џамију изградили у центру града. То је средство за показивање моћи и добијање веће видљивости. Никада се у овим разговорима не прича о вери, што више личи на политичке преговоре него на легитиман захтев људи који желе да приватно исповедају своју веру“, додала је.

Упитана о разлици између ненасилног исламизма и џихадистичког тероризма и њеној оцени да „тихи исламисти“ у ствари „припремају терен“, Пина је одговорила да је до таквог става дошла због тога што „ти људи сеју зрно мржње, насиља и тако припремају прелазак на дела“. „Без обзира да ли се преузимање власти спроводи насиљем или легалним путем, друштво које се успоставља је исто. Које год да су разлике између Катара, Саудијске Арабије, Исламске државе итд., коначни резултат је исти: потчињавање, тлачење жена, насиље према хомосексуалцима, одбијање да се дају иста права онима који нису исте вере… То представља скретање ка друштвима која су клановска, недемократска, обележена интелектуалном емболијом“, упозорила је она.

ФРАНЦУСКА НА ИВИЦИ ГРАЂАНСКОГ РАТА

Директор Генералне дирекције за унутрашњу безбедност Патрик Калвар упозорио је на затвореној седници крајем маја француске парламентарце, о чему је јавност сазнала тек непосредно пре напада у Ници, да се њихова земља налази на ивици грађанског рата и да је довољан један или два већа терористичка напада да буре барута експлодира. Према његовим речима, суочена са исламским екстремизмом, француска екстремна десница се убрзано наоружава и припрема за нападе на муслимане. „Мислим да ћемо победити у борби против тероризма“, рекао је Калвар, али је додао да страхује од „сукоба између екстремне деснице и муслиманског света“. „Ми смо на ивици грађанског рата. Мислим да ће до овог сукоба доћи. Још један или два напада и то ће се догодити. На нама је да антиципирамо и зауставимо групе које би изазвале сукобе“, саопштио је он и упитао: „Одакле ће доћи варница која ће запалити барут и претворити Француску у земљу ван контроле у којој групе узимају оружје и деле сопствену правду? Ко жели урушену земљу где две стране размењују насиље и освету, где се спирала напада не зауставља?“ Калвар је изјавио и да се овакав сценарио може применити и на друге европске земље, укључујући и Британију.