Како је убијен Ловац на јелене

Одлазак Мајкла Ћимина (1939–2016)

Мајкл ЋиминоПише Владислав Панов

Мајкл Ћимино, аутор чувеног епског антиратног спектакла „Ловац на јелене“, умро је недавно у Лос Анђелесу оставивши иза себе упечатљив допринос не само америчкој кинематографији већ и борби против социјалне неправде која је била лајтмотив свих, на несрећу по филм и засигурно публику, малобројних дела овог у сваком погледу контроверзног ствараоца

Dруги јул био је последњи дан у животу славног холивудског синеасте, оскаровца Мајкла Ћимина, који је пронађен мртав у својој кући у Лос Анђелесу. Узрок смрти, барем не док смо ово писали, није био објављен. Мајкл Ћимино је умро у седамсет седмој години. Припадао је, дакле, старијој генерацији филмских аутора, оној која је поникла и најбоље од себе дала током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Био је дословно доказ једне од холивудских изрека која отприлике гласи да тамо у најбољем случају можете да очекујете десетак година успеха. А он их је имао и мање. Мајкл Ћимино је и поред тога што је био комплетан аутор, дакле и писац и егзекутор иза камере, па и продуцент, оставио мало дела иза себе. Ипак, неколико њих заузимају важно место у историји америчке кинематографије и сматрају се класицима. У току тог свог бритког и брзо усахлог врхунски надахнутог стваралачког периода Ћимино је успео да дотакне звезде, али и да одмах као охоли Икар доживи суноврат, из ког се никада није извукао. Његово је време пролетело са истеком осамдесетих година прошлог века. И то не само када је реч о успешним подухватима него и уопште. Једноставно га више није било. Међутим, и та по броју скромна заоставштина била је сасвим довољна да овај Њујорчанин заувек остане упамћен и од многих цењен и хваљен као један од најталентованијих и у својој генерације и уопште. Та непрестана игра судбине која га је врло жустро и без милости бацала с краја на крај успеха и пораза, хвалоспева и оспоравања, среће и несреће, пратила га је читавог живота. Може се рећи да је управо тако амбивалентна нарав његове судбине кључна одредница живота и рада Ћимина. И професионално и приватно постојање овог уметника било је проткано изразитим опречностима.

Ловац на јелене 01

[restrictedarea]

Усуд који га је створио и уништио

То је, рецимо, ишло дотле да се није знало ни када је рођен. По неким, наводно „званичнијим“ изворима, свакако оних који се труде да буду озбиљни, Ћимино је рођен 1939. године. По другима чак и до пет година касније. Током његовог живота скровите приватности и контроверзних односа са околином, неки су доводили у питање чак и његов пол. Осим тога, као и подразумевајућих сумњи у сексуалну оријентацију која иде уз дилему о полном статусу овог човека, ишла је и прича о хомосексуалним склоностима до граница изразите, па и екстремне перверзности. Једно је сигурно, никада се није женио. Живео је веома повучено и о својој приватности није давао изјаве. Оне које су му приписиване је у ретким освртима такве врсте углавном оповргавао. Био је вишеслојна, талентована, опречна, врло повучена, може се рећи и мистериозна личност, кажу, напраситог карактера. Али осим поменутог талента, јединог важног састојка ове компликоване особе који му нико није оспоравао, врло је значајно и то да је припадао филмским ствараоцима који ни по коју цену нису правили компромисе и своју су склоност према напреднијем размишљању и делању успевали да преточе у филм без обзира на материјалну и сваку другу цену. Само се на тај начин стварају велика дела. У Ћиминовом опусу постоје бар два наслова који се с правом могу сврстати у ремек-дела. И, занимљиво, та два наслова су га одредила и у позитивном и у крајње негативном смислу. Били су његов тријумф и усуд, почетак и крај, врхунски успех и потпуни крах.

Ловац на јелене 02„Ловац на јелене“

Његово друго име и презиме је, да тако кажемо, чувена вијетнамска епопеја „Ловац на јелене“. Филм који је започео и заувек етикетирао еру такозваних отрежњења од заблуде вијетнамског ратног фијаска Сједињених Држава. Ћимино је овим филмом покренуо специфични поджанр ратног америчког филма, који је потом добио прилоге од готово сваког значајног америчког синеасте и то у вишедеценијском стваралачком распону, а иницирао је и посебну струју нижеразредног продукцијског значаја која је створила у том свом јефтином сегменту опет сасвим посебан огранак ратно-акционог жанра, квантитативно веома богатог. Није претерано ако се каже да је огромни уметнички, па и материјални, успех „Ловца на јелене“ покренуо све поменуто и још приде низ других последичних збивања у америчком филму посебно током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, чак и до данашњих дана у којима присуствујемо новом таласу ратно-акционих филмова на другој позорници „ратног театра“, али са истим ликовима од америчког сна потпуно расањених јунака који више немају никаквих илузија да су од система злоупотребљени и преварени. the-deer-hunterУправо је такве ликове Ћимино гајио у својим сценаријима и филмовима. Био је изузетно склон описивању тог душевног слома и разочарања у илузију савршеног света који се брани бесмисленим насиљем над собом и над другима. „Ловац на јелене“, који је од девет номинација за Оскара 1979. године освојио пет, а самом Ћимину донео ово признање у категорији најбољег филма, као једном од продуцената, и најбољег режисера те године, показао је сву суровост тог разочарања, као и сву бесмисленог ратовања за „нешто, тамо негде“, описујући слом обичног Американца, с дна социјалне лествице на тако импресиван, упечатљив и реалистичан начин да је овај филм комотно могао да буде награђиван и хваљен и у жанру документарног стваралаштва. Све што је смештено у његова три сата, сваки лик, реченица, па и музика, сваки призор ратни или онај последични по повратку кући, сместио се у незаборавну класику филмске уметности и заувек се утиснуо у сећање милиона гледалаца, махом у позитивном смислу. А да је режија Ћимина препозната као главни фактор величанствености његовог филма говори и то што практично нема награда широм света а да је није освојио као режисер овог дела. „Ловац  на јелене“ је заувек као суперзвезду устоличио већ у том смислу и раније експонираног Роберта де Нира, а начинио је звездама и Кристофера Вокена (такође у трајном капацитету), Џона Севиџа (који ни изблиза није поновио овакав рад, али ни присуство у тако значајном филму), па чак и Мерил Стрип с обзиром на то да је улогом овде одиграном започела своје невероватне оскаровске креације које трају до данас. Епизода у овом филму, наиме, била је прва номинација за Оскара у њеној историјској каријери од чак деветнаест номинација за ово признање колико их је било закључно са прошлом годином.

Врата Раја„Врата раја“ као врата пакла

„Врата раја“ су на једнако снажан и судбински утицајан начин жигосала Ћиминову каријеру, име, па и статус у Холивуду, и покушај су да се од вестерна створи епско ремек-дело. За Ћимина је овај несрећни филм био пут у пословни, а самим тим и у лични пакао из кога се никада није извукао. Вишеструко пробијање буџета, годину дана бесомучног рада на њему, потпуно неразумевање продуцента, па критике и публике, учинили су да овај филм сву своју визуелну изузетност, као и врхунски глумачки допринос надахнуте и талентоване екипе, једноставно изгуби у поразима најпре на тржишту. Завио је у црно студио који је стао иза њега и са ондашњих (1980) преко четрдесет милиона долара минуса постао је један од највећих филмских губиташа. А као главни кривац за то означен је Ћимино, односно његово бескомпромисно инсистирање на скупоценим кадровима захтевне продуцентске ангажованости и позадинске подршке, као и немогућност делања изван несавладивог порива према детаљисању и стремљењу према савршенству, чак и посебној врсти егзибиционизма. Међутим, у другом плану је остао, као један од врло значајних елемената пропасти овог филма, начин на који је приказао америчку освајачку нарав и крајње крваво стварање њихове нације, а са њом и тог култног сна о прилици да се извојује победнички исход за свакога ко у снове верује. Ћиминови јунаци су, наиме, посебно у овом филму, принуђени на прихватање демистификације тог сна. „Врата раја“ је био један од типичних америчких филмова из седамдесетих година прошлог века у којима се показује сва бруталност вечно присутног и по оне с нижих социјалних лествица увек губитничког, класног сукоба. У срцу његове приче је локални рат који у историјском контексту стварања америчке нације до истребљења међусобно воде досељеници (занимљиво, словенског порекла!) против бруталне војне силе која у име те нове државе у пеленама примењује такозвани крупни капитал што је, дакле, прича и те како актуелна и трагично присутна и данас.

Витез уметности и културе

Иако сурово осуђујући, атрактиван, историјски, политички и социјално веродостојан, и у сваком смислу значајан, овај филм је упамћен, и још увек је тако неправично смештен у стваралаштву овог аутора, као један од најексплицитнијих примера погрешног филмског ангажовања и као један од највећих пораза у историји америчког филма. Сасвим незаслужено. Томе су значајно кумовале бројне варијанте овог филма који је Ћимино замислио и реализовао као остварење трајања преко четири сата, тако да су каснија скраћивања не би ли се дошло до колико-толико прикладне верзије за биоскопско приказивања, потпуно осакатиле његов садржај, кључне ликове и токове у причи учинили површним и неразумљивим, због чега га је публика одбацила, а критика ојадила. За Ћимина је овај филм већ тада у суштини био реквијемски опроштај од посла. Током осамдесетих је као режисер потписао још само два релативно успешна остварења – „Годину змаја“ и „Сицилијанца“. А до краја каријере још римејк „Часова очаја“ и трилер „Ловац на сунце“ у којој је опет у контексту отрежњења од илузорног америчког сна, у причи изразито социјално обојене позадине, приказана отмица богатог, арогантног и бескрупулозног онколога од стране његовог умирућег сиромашног пацијента. Било је то 1996. године. Следеће, 1997, Ћимино је потписао један од кратких сегмената интернационално уприличеног омнибуса кратких прича о томе како аутори размишљају о филму, „Сваком свој филм“. И то је било све. Више се није оглашавао. Иако је радио на наводно бројним филмовима који је требало да буду снимљени, као, рецимо, филм о животу Фјодора Достојевског, и још неколико екранизација чувених књижевних дела, ништа од тога није успео да приведе крају. Ћимино је остао ангажован као писац, посебно у свом париском периоду током прошле деценије, али не сценарија већ правих књижевних дела. Најзапаженији је био дебитантски роман „Велика Џејн“ објављен пре петнаест година, који му је донео престижно признање француског Министарства културе – промовисан је у „витеза уметности и културе“. Том приликом је изјавио да је то његов најсрећнији моменат у животу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *