Како је Ердоган режирао разлаз са Америком

Турска пуч 1За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Турски лидер има сада отворен пут за промену оријентације земље и заокрет ка Истоку, а прву прилику већ почетком августа, када треба да се сусретне са руским председником Владимиром Путином

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган председнику САД: „Драги председниче Обама! Понављам још једном: или ухапсите Фетхулаха Гулена, или га испоручите Турској! Ако смо ми стратешки партнери, онда испуните наш захтев.“ Премијер Турске Бинали Јилдирим државном секретару САД: „Земља која подржава овог човека више не може да се сматра пријатељем Турске. Она је наш отворени непријатељ.“ Државни секретар САД Џон Кери премијеру Турске: „Очекујемо да ће бити отворено питање о Гулену. Предлажемо турским властима да представе озбиљне доказе о његовој умешаности у покушај преврата. Тврдње о улози САД у покушају преврата јесу лаж и штете билатералним односима.“ Председник Русије Владимир Путин председнику Турске: „Категорички су недопустива антиуставна дејства и насиље у животу државе. Желимо вам што брже обнављање чврстог уставног поретка и стабилности у Турској.“

Чак и само ова четири наведена цитата могу добро да илуструју узаврелу ситуацију насталу после покушаја војног удара у Турској, у ноћи између 15. и 16. јула, само 24 сата након што је терориста камионом убио више од 80 људи у Ници и осакатио још толико. Шок са Азурне обале брзо је прошао услед ужаса са Босфора, где је у једном тренутку изгледало да почиње прави рат. Наводно скромна бројка од 300 убијених и преко хиљаду рањених многима је послужила да оцене да је реч о „изрежираном пучу“. Најгласнији у овим тврдњама био је сам проповедник Гулен – наравно из безбедног уточишта у Сејлорсбургу, Пенсилванија.

[restrictedarea]

АНАЛИТИЧАРИ И ЧЕТИРИ ВЕРЗИЈЕ Већ скоро две деценије заклоњен под кишобраном америчких специјалних служби, доскора веома утицајни читач Курана Фетулах Гулен – за многе медије – човек је у чије речи не треба сумњати. Да ли је његов кредибилитет заснован на ауторитету поменутих служби које иза њега стоје и неколико турских пучева у последњих пола века иза којих је стајао он, или је Гулен ипак прави „турски Ганди“? За Ердогана нема дилеме: потерница за Гуленом и захтев Обами за његово изручење довољно говоре сами по себи. Већина грађана Турске такође је јасно рекла шта о томе мисли, и на изборима и ових дана на улицама Анкаре и Истанбула. Остатак света мораће да изведе сопствене закључке.

Неке чињенице су ипак неспорне, и тичу се пре свега Русије, нарастајуће глобалне конфронтације и евроатлантских сила које осећају како им се измиче тло под ногама. Тачније, имају утисак како им Ердоган извлачи тај ћилим, у свом тајанственом односу са Путином. Покушај државног удара догодио се необично брзо после Ердогановог извињења за оборени руски авион и после његове исказане спремности за помирење и са председником Сирије Башаром Асадом. Само неколико сати након што је Ердоган упутио покајничко писмо Путину, на истанбулском аеродрому „Ататурк“ изведен је бомбашки напад у коме је погинуло више десетина људи. Као главни организатор означен је чеченски терориста чије изручење Москва већ годинама безуспешно захтева од држава које се сматрају за стратешке савезнике САД, између осталог и од Турске.

Прилично бројна група аналитичара указује да је Вашингтон у најмању руку знао за припреме војног удара, али да није упозорио Анкару. Нису ретки ни они који сумњају да је Гулен, деценијама повезан са америчким службама, извео ову акцију заједно са њима – остварујући замисли западних покровитеља. Трећа група мишљења, којој припада и Гулен, оптужује Ердогана да је извео пуч у сопственој режији. Према овим наводима, Ердогану је то било потребно како би репресирао политичке противнике, али и оптужио Американце, са којима већ дуже време има озбиљне несугласице, нарочито поводом курдског питања. Вашингтон у последње време не само што подржава активности „Слободног Курдистана“ већ то чини директно науштрб турских интереса.

Постоје и они четврти, који у свему виде „обичан бунт“ припадника војске, незадовољних што им је Ердоган значајно скресао моћ – имајући у виду да је армија деценијама важила за „гаранта устава и демократије“ у Турској. Међутим, и ови четврти морали би да се замисле да ли је ова некадашња, а сада темељно оспорена, моћ турске војске ишла руку подруку са чланством ове државе у америчкој алијанси, као носећи стуб „јужног крила НАТО“ упереног директно против Русије? И да ли је ова милитаристичка „света крава“ мукала у интересу „демократије и секуларизма“, или пак евроатлантизма – из кога је црпела своју моћ?

Гулен

ПРЕБАЦИВАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Могле су се зачути и сасвим нелогичне тврдње у прилог „Ердогановој инсценацији“ о томе како је наводно само 500 војника учествовало у завери, иако озбиљни аналитичари процењују да је око 30 одсто турске војске, на овај или онај начин, било укључено у то. И ако је ухапшено готово 10.000 људи због учешћа у пучу. Па нису ваљда сви они невини? Доказа, ако не о директној умешаности Гулена и његовог покрета „Хизмет“, а оно макар о озбиљном сукобу Ердогана и овог бившег исламског проповедника, некада најближих сарадника, има напретек.

Додуше, и Гулен је осудио покушај пуча, али уз напомену да га је инсценирао Ердоган. „Не мислим да свет верује у оптужбе које је изнео председник Ердоган. Постоји вероватноћа да је то био фингирани преврат, који би онда могао да буде употребљен за даље оптужбе према гуленистима“, изјавио је седамдесетпетогодишњи писац и проповедник своју верзију догађаја. Његова реакција је прилично разумљива – између две најутицајније струје у Турској већ скоро две деценије бесни рат до истребљења. Почев од Гуленовог одласка „на лечење“ у САД 1999, после чега се више није вратио, па преко протеста и побуна у наредној деценији – све до правог бунта против Ердогана, који је због рушења парка Гези у Истанбулу избио 2013. уз помоћ „Твитера“. Да би почетком 2016. држава похаписла преко сто присталица „Хизмета“ и преузела контролу над Гуленовим дневним листом „Заман“, који послује у саставу империје овог милијардера. САД и ЕУ су вриштали до неба о кршењу људских права и демократије…

У Гуленовим речима ипак постоји уочљив несклад са реалношћу. Није тачно да „свет“ не верује у Ердоганове речи. О томе сведочи и подршка коју је добио из разних земаља. Последња у низу стиже из Русије, од председника Владимира Путина. У телефонском разговору двојице лидера у недељу, одржаном на иницијативу Кремља, зачули су се врло јасни пријатељски тонови. И што је најважније, потпуно супротни од оних на релацији Анкара–Вашингтон, када из Стејт департмента стигне порука Турцима – да су њихове тврдње о америчкој умешаности у пуч „лажне и штетне“. Кључни НАТО „савезници“ сада оптужују једни друге да су непријатељи и лажови.

Премијер Јилдирим отишао је и корак даље, па тврди да Вашингтон води „прикривени рат“ против Турске, што се идеално уклапа у Ердоганове речи да су пучисти „наредбе добијали из Пенсилваније“. Кери је позвао Турке на „уздржаност“ и да докажу своје тврдње, али из Вашингтона нису тражили доказе када је, на пример, оборен руски авион Су-24, новембра прошле године. Тада су веровали Анкари на реч. Што можда и не чуди, ако смо сада сазнали да су кључни пучисти лоцирани у највећој авио-бази у Турској, Инџирлик. Управо је Инџирлик, чији је командант сада такође ухапшен, једна од шест НАТО база у Европи где Вашингтон чува своје тактичко нуклеарно наоружање – обезбеђује га 2.000 припадника америчке војске, као и Британци, Немци и Турци.

Како то да су баш турски генерали из Инџирлика, који су свакодневно у контакту са америчким официрима и обавештајним службама, изненада добили порив да врате земљу на „пут демократије и слободе“? Ердоганове снаге су читаву базу привремено затвориле, искључиле снабдевање електричном енергијом и обуставиле све летове. Посебно су тужни Американци – сада не могу више да бомбардују по Сирији и Ираку. Њихови експерти тврде да би свака блокада Инџирлика која би трајала дуже од 96 часова представљала праву катастрофу. А то је иста она база за коју се пре три недеље пронео глас да ће је Турци дати Русима на коришћење. Деманти су потом стигли са обе стране, али се сада показује да је у овој вести било и дима и ватре.

Детаљ који такође много говори, јесте и изјава градоначелника Анкаре Мелиха Гекчека да је међу организаторима пуча био и официр који је учествовао у обарању руског авиона, 24. новембра 2015. године. Овај пилот припадао је „банди Гулена“, тврди Гекчек, наводећи да је реч о мрежи коју турска власт назива „паралелна држава“. „Управо ’паралелна држава’ је покварила наше односе са Русијом. То је био инцидент у којем је учествовао један од пилота ове структуре, сто посто вам кажем. Он је био један од учесника пуча. До дана данашњег ми то нисмо оглашавали и држали смо за себе. Али ја, Мелих Гекчек, кажем да су наше односе са Русијом покварили ови гадови.“ Да је, бар са руске тачке гледишта, заиста реч о „банди“, сведочи и одлука Врховног суда у Москви, од 10. априла 2008, којом је делатност религиозне секте „Хизмет“ проглашена за екстремистичку и забрањена је.

Не улазећи у оцену истинитости речи ни Гекчека, ни Ердогана, ни Гулена, не може да се не примети да су пучисти говорили о намери да у Турској „обнове демократска права и слободе“. Ова либерална реторика указује на прозападну оријентацију завереника. Чињеница је да овај пуч, чак и да је заиста „инсцениран“, има нескривену геополитичку позадину. Он долази после наглог заокрета Турске према Русији, где су аналитичари оцењивали да тек предстоје изненађења која се неће допасти Вашингтону. Изјава премијера Јилдирима да ће Анкара обновити односе са Дамаском, била је прави прст у око Американцима – који и даље имају планове за свргавање Асада. Покушај увлачења Турске у ове планове за војну интервенцију у Сирији тако је очито пропао. Можда последња шанса за Ердогана да се „предомисли“ био је НАТО самит у Варшави. Али он се није предомислио, нити је дао пристанак за формирање „НАТО флоте“ у Црном мору.

ФАКТОР ДАВУТОГЛУ Још пре тога, Ердоган је одстранио из власти бившег утицајног премијера Ахмета Давутоглуа, који је фигурирао као „амерички човек“ и који није скривао да је наредио обарање руског авиона у новембру прошле године. С обзиром на то да је Ердоган направио крупне заокрете и одступања од евроатлантског курса, експерти су у томе видели више него довољне разлоге да Вашингтон пожели његов брз одлазак са власти. Да им је то пошло за руком, Москва и Анкара вратиле би се поново на односе пре Ердогановог писма са извињењима. Уз једну „малу“ разлику – у новој турској влади главну реч водили би НАТО генерали спремни да свргавају Асада раме уз раме са Американцима. А Русија то не би толерисала ни делић секунде…

Међутим, пуч није успео. Чак и да га је Ердоган организовао, његова последица ће бити пораст напетости између Анкаре и Вашингтона. Могуће су и озбиљни геополитички потреси, укључујући и статус Турске у НАТО-у и драстичне промене у турско-америчким односима. Ако је Ердоган „режирао“ пуч, онда је он свакако намерно бирао баш ову опцију. Зато, када Европљани и Американци сада говоре о „прекомерном јачању“ Ердогана и његовом обрачуну са политичким противницима, требало би да знају: кључна чланица „најдемократскије војне алијансе“ НАТО, и кандидат за ЕУ који је пре само неколико недеља отворио преговарачка поглавља о људским правима – претворио се, по западним мерилима, у класичног аутократу! Наш савезник диктатор! Ако га је стварно „изрежирао“, онда је то мајсторски урадио!

Могуће је, уз мало имагинације, замислити још један поглед на све што се догодило. Рецимо да је Ердоган дознао да САД припремају војни удар против њега. И рецимо да му је то сазнање пристигло из неке стране државе која има развијен информативни апарат у иностранству. Претпоставимо да је, том приликом, био упознат и са плановима премијера Давутоглуа да уз помоћ Вашингтона и пронатовски оријентисаних турских генерала постане „калиф уместо калифа“, то јест уместо њега – Ердогана. Зар, уз овако маштовите претпоставке, није логично закључити да су Ердоганови тајанствени пријатељи из стране државе дали и један практичан савет: сменити Давутоглуа, а пучисте само лоцирати и пустити да „раде“. Пратити сваки њихов корак и комуникације. И чим повуку први потез – ликвидирати побуну уз помоћ лојалне полиције, 70 одсто оданих официра и војника, као и десетина хиљада грађана спремних да погину за свог лидера.

 

ИСТРАГА АТЛАНТИСТА Тако се остварила хипнотичка визија Ердогановог предизборног спота из 2014, где хиљаде и хиљаде људи трчи преко целе земље у Истанбул, пењу се једни другима на рамена да би подигли турску заставу коју је са огромног јарбола оборио страни агент. Један од тих људи, младић урбаног изгледа, хвата покидану челичну сајлу о коју је окачена застава и подиже је наврх јарбола – тако што скаче у амбис. Управо то су 16. јула учиниле хиљаде људи у Истанбулу, лежући под гусенице тенкова и насрћући голим рукама на наоружане војнике пучисте. Тако је Ердоган добио прилику да први пут покаже да његове тврдње, како му снаге из иностранства раде о глави, нису само плод његове фантазије. Отуда и тако снажна пропаганда са Запада да је он заправо све ово измислио – неће ваљда неко озбиљан у иностранству да призна умешаност, ако је ње било.

Али Турчину је то сада најмања брига. Чак и да је све измислио и да је командовао пучистима, а онда наредио њихову ликвидацију и хапшења, последице ће да буду реалне. Много се последњих година говорило – а ових дана још више – о геополитичкој осовини Анкара–Москва. Да би се озбиљно приступило овом пројекту, неопходно је елиминисати атлантистичке елементе у турској политици и безбедносном апарату. А то је сада најлакше учинити под оптужбом да су „гуленовци“. Тако су САД гајиле Гулена, а испоставило се да им је он постао проблем: Обама мора да га изручи ако жели да сачува „партнерске“ односе са Ердоганом, а пре свега базу у Инџирлику.

Јасно је да после свега Ердоган неће бити непријатељ Москве, напротив. Тако је турски вектор за САД озбиљно угрожен. Ердоган је преживео најгору претњу, војни удар и физичку ликвидацију, чиме је, као и Асад, показао да је отпор могућ. Турски лидер је успео оно о чему многи у Европи још увек сањају – ослободио се америчке „крагне“. У којој мери, тек ће се видети, али он сада има отворен пут да мења оријентацију Турске, за нову политику и заокрет ка Истоку. Свакако неће журити, али ни оклевати. Како је најављено из Анкаре, а из Москве незванично потврђено, Путин и Ердоган вероватно ће се сусрести већ у првој седмици августа. Биће то, по свему судећи, сусрет двојице људи који имају много тога један другоме да кажу.

АЛЕКСАНДАР ДУГИН: НАПРЕД КА ОСОВИНИ МОСКВА–АНКАРА

С обзиром на то да сам се током своје посете Турској (Дугин је на дан удара одржао конференцију за новинаре у Анкари) састао са бројним високим званичницима турске политике, пре свега са градоначелником Анкаре Ибрахимом Мелихом Гокчеком, свеобухватна слика политичког престројавања у Турској пред пуч изгледала ми је потпуно јасно. Тај исти Ибрахим Мелих Гокчек, личност врло блиска председнику Ердогану, током разговора ми је рекао да је секта Фетулаха Гулена успела да у Турској формира паралелну државу. Ова секта има штаб у САД, у Пенсилванији, одакле управља мрежом утицајних агената који су продрли у турско друштво. Мелих Гокчек ми је признао да ово није одмах схватио, али да је касније постало јасно да структуре којима управља ЦИА делују под плаштом хуманитарних програма и добротворних организација.

Штавише, Мелих Гокчек ми је рекао у приватном разговору нешто што је, када је удар већ почео, јавно објавио: нико други до секта Фетулаха Гулена не стоји иза обарања нашег авиона и убиства нашег пилота. Амерички циљ био је да завади Анкару и Москву у тренутку када су ове земље почеле да се све боље разумеју. Авион и смрт пилота били су оруђе геополитичке интриге. У међувремену, Американци су схватили да позиције Ердогана, којег су хтели да замене својим директним штићеником Давутоглуом, постају климаве захваљујући бојкоту Русије. Тако су у Турској формиране две снаге: једну чине условни кемалисти, патриоте које су одмах хтеле да обнове односе с Русијом и притискале су Ердогана да се извини, друга је Гуленова секта са осталим чисто проамеричким структурама које су учиниле све да то спрече.

Када смо се Мелих Гокчек и ја растали, два сата пре удара, рекао је: „Потценили смо моћ паралелне државе коју су присталице Американаца и Гулена успоставиле у Турској. То је била наша грешка. Али сада ћемо то да решимо, а први корак је приближавање Москви.“

Док сам чекао лет за Москву, на аеродрому у Анкари, чуо сам пуцње и експлозије. Аеродром су затворили војници и летови су отказани. Проширила се вест да је у току удар. Људи су говорили да се војска побунила против Ердогана. Међутим, мени је одмах било јасно да су амерички агенти на средњим, али врло утицајним позицијама у војсци, односно мрежа Фетулаха Гулена, изабрали екстремне мере. То је била последња шанса да збаце Ердогана који је, уз подршку кемалиста, одлучио да прекине с Вашингтоном и окрене се евроазијској политици и Москви. Многи тамошњи политичари онда су ми рекли да Турска озбиљно разматра могућност напуштања НАТО-а и тежи ка приближавању Москви у безбедносним питањима, тако да су амерички агенти имали само један излаз: удар. То су проамеричке снаге покушале да изведу.

Неизвесност је трајала једну ноћ, али ујутро патриотске снаге Турске угушиле су побуну. Оно што је пре била само спекулација, одмах је почело да се објављује с јавних подијума и то не само из уста градоначелника Анкаре, или премијера, него и самог Ердогана: удар су покренуле исте снаге које су обориле руски авион. Ништа лично, само паралелна држава.

Сада ништа не може да спречи Турску да напусти НАТО, приближи се Русији и заувек прекине односе са онима који су желели да збаце легитимну владу. „Напред ка осовини Москва–Анкара“, како је била насловљена моја књига објављена у Турској пре десет година. Тада сам експлицитно, као и у другим приликама, ишао испред времена, али сада је историја сустигла ову стратешку идеју.

ФЕТУЛАХ ГУЛЕН – ЉУБИМАЦ ХИЛАРИ КЛИНТОН

Фетулах Гулен, којег Анкара сматра организатором неуспелог државног удара, блиско је повезан са демократским кандидатом за председника САД и бившим државним секретаром Хилари Клинтон и то највише преко фондације Клинтонворлд, указују новообјављени мејлови и лобистичка документа из Конгреса.

Из поруке од 1. априла 2009. Гуленов следбеник Гохан Озкок питао је заменика Шефа кабинета Клинтонове Хуму Абедин да помогне у повезивању једног од  његових савезника са председником Обамом. Озкок је члан оснивачког одбора Турског културног центра и део пословне и непрофитне мреже повезане са Гуленовим покретом, познатом и као „Хизмет“.

Озкок је био национални копредседавајући за финансије проклинтоновске организације Реди ПАК. Он је 2014. комитету дао 10.000 долара, а кампањи Клинтонове је прошле године дао 2.700 долара. У добротворене сврхе пак јој је приложио између 25.000 и 50.000 долара. Помиње се и на веб-сајту Турског културног центра као члан организације Клинтон глобал инишијатив, непрофитног крила Фондације Клинтон.

Откривен је још једна крак везе између гулениста и Клинтонове – у Сенату је прошлог месеца регистрован документ за лобирање који открива повезаност. У њему се види да је група Алајанс фор шерд вељуз (Alliance for Shared Values), иначе на Гуленовој линији, ангажовала фирму Подеста груп блиску Клинтоновој, како би лобирала у корист ове групе у Конгресу и то за „промоцију мира, толеранције и међуверског дијалога“. Извршни директор алијансе је Алп Асландоган, бивши професор на Универзитету у Тексасу. Финансијски подаци из кампања показују да је и он донирао политичке пројекте Клинтонове.

Подеста груп је природан избор за оне који траже утицај преко Клинтонове. Суоснивач фирме је Џон Подеста, председник кампање Клинтонове, и његов брат Тони, један од главних људи њене кампање.

Ово није први пут да се откривају везе Гуленовог покрета и Клинтонове. Прошле године је Дејли колер известио о многим Гуленовим следбеницима који су донирали средства за разне политичке кампање Клинтонове, али и за њену добротворну организацију. Један од вођа Гуленовог покрета Реџеп Озкок је Фондацији Клинтон донирао између 500.000 и милион долара.

Као сенатор из Њујорка, Клинтонова је била главни говорник на годишњем банкету Турског културног центра. Мејл упућен Абединовој, што је први део комуникације из којег се види да Гуленов следбеник има директну везу са кабинетом Клинтонове, показује и да је тражена услуга. „Молим Вас пренесите госпођи државном секретару да би било одлично ако би председник Обама могао да, када буде путовао у Турску, издвоји 15 минута за састанак са Екмеледином Ихсаноглуом, генералним секретаром Организације исламске сарадње“, написао је Озкок.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Avatar

    Ovde se ne radi čija će biti Turska, nego hoće li Turska da bude sakata ili da bude zdrava država. I, što je najvažnije hoće li Turska biti ono što ona jeste i što mora biti.
    Iskustvo osakaćene Turske je ogromno, više nego i jedne zemlje u svetu. Zato što je Turska u proteklih više od šest decenija prolila mnogo krvi, mnogo suza, mnogo patnji i mnogo poniženja u podelama i sukobima koji su joj nanele SAD i Izrael.
    Uticajem u črtiri odlučujuće poluge vlasti Amerika je davila Tursku i činila je sakatom u meri da sa njom upravlja, malo jačom, malo slabijom.
    Počelo je pedesetih godina kada je i vođena kampanja uništavanja levice u Americi, Evopi a najžešće u Turskoj. Najžešće zbog toga što je levica u Turskoj bila veoma jaka i što je u siromašnoj i patrijaharnoj Turskoj imala veliki oslonac.
    Snažnim uticajem na vojsku, Amerika je projektovala stotine hiljada privatnih zatvora u kojima je preko svojih plaćenih pristalica nemilosrdno mučila pripadnike radničke partije koja je bila veoma omiljena u Turskoj i tako je uništavala. Palo je mnogo krvi i suza. Tako je vojska Turske postala američki marioneta, što će se na kraju i pokazati.
    Druga poluga uništavanja levice je veoma dobro oprobana formula iz uništavanja levice u SAD u Engleskoj i Evropi je krupni kapital kojim je Amerika kupila Tursku i ekonomski je dovela u potpunu zavisnost izgranjom desnice a uništavanjem levice.
    Treća poluga je raspolućivanje Turske na verskoj osnovi, što se evo i pokazalo.
    I, četvrta poluga je najsnažnija i odlučujuća američka frakcija u Turskoj službi državne bezbednosti koja je upravljala Turskom.
    Naravno, po dubiozi, za tih šest decenija, namnožilo se mnogo pristalica Amerike u celokupnom društvenom sistemu Turske države i nacije.
    Duboko verujem da će se Turska upotpunosti osvestiti i krenuti putem ka ozdravljenju i verujem da će joj u tome pomoći Rusija i Kina čijem će se savezu pridružiti kao zdrav i ravnopravan član.
    U istoj situaciji je i Grčka i Bugarska, uveren sam da će te dve zemlje vrlo brzo proći kroz osvešćenje i pobediti svoje podaništvo, naravno uz pomoć Turske, Rusije i Kine.
    Što se Srbije tiče, svi dosadašnji akteri krize će nestati sa scene i završiti u zatvoru, na čelo naroda će doći normalni i zdravi ljudi.

  2. Avatar

    Па, не режира само он, ако је веровати Трећем оку, режирао је и Камерон разлаз са ЕУ због сарадње са Кином.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *