Почетна / Култура / Излог књиге

Излог књиге

Славе Ђорђо Димоски
ЈЕЗИЧКИ ТРИПТИХОН
„Архипелаг“, Београд, 2016

Slave Đorđo DimoskiПесме које пише македонски песник и есејиста Славе Ђорђо Димоски садрже снажно осећање модерног тренутка у коме јединка, памтећи и сведочећи искуство историје и слојеве времена, увек стоји суочена са сенком претње. Та претња је разнолика, као што је и модерни свет о коме говори песник разнолик и једва ухватљив у својим разнизаним фрагментима. Од Мексико Ситија до Букурешта, од Русије до македонских крајева, свуда се указује та мноштвеност света, али у том мноштву постоји парадоксално искуство истог: од истих предмета којима је човек окружен до истих изазова који га прате, свеједно да ли се налази у присности своје куће, у познатом искуству места рођења или у далеком свету који тек истражује.
„Бележећи мале историје песничких текстова, Славе Ђорђо Димоски указује на несталност облика и тренутака, искустава и чињеница, због чега је неопходно оживљавати тренутке с којима живот добија смисао, мале језичке фрактале у којима се још једино огледа пуноћа света далека од сваке језе постојања. …У песмама Димоског показује се да ни историјска знања, ни митске слике, ни обредна искуства више нису ни довољни, ни довољно снажни да очувају једно искуство света“, каже Гојко Божовић у поговору за српско издање ове књиге.

Јарослав Пеликан
ХРИШЋАНСКО ПРЕДАЊЕ V – ИСТОРИЈА РАЗВОЈА ДОГМАТА
„Службени гласник“, Београд, 2013

Hriscansko-predanje-Tom-1-62540Хришћанско учење и модерна култура пети је и последњи том историје развоја хришћанског учења, према речима аутора, и на више начина постао је „Sorgenkind“, на шта су га пријатељи (укључујући Алберта Ч. Аутлера и покојног Вилијама А. Клепша) упозоравали лично и у својим радовима. Планирање и први нацрт Хришћанског предања (мада не под тим насловом) аутор је започео четрдесетих година прошлог века, а његови најранији нацрти и скице сежу у педесете године. Све време Пеликан је, тврди, био сигуран да садржај првог тома треба да почне описом периода после Новог завета, али не где треба да заврши пети том, посвећен модерном периоду. Амстердамска скупштина Светског савета цркава из 1948. дала му је могући „terminus ad quem“, као и проглашење вазнесења Девице Марије папе Пија XII 1950. године. Током припреме првог тома, 1971, делатност Другог ватиканског сабора показала је да своју историју црквеног учења модерног доба, па према томе и читаво дело, треба да заврши управо тим догађајем.

Орхан Памук
ЧУДНЕ МИСЛИ У МОЈОЈ ГЛАВИ
„Нова књига“, Подгорица, 2016

628103_pamuk-foto-promo_ffУ питању је љубавна прича, а истовремено и модеран еп из пера нобеловца. Роман на којем је Орхан Памук радио шест година говори о животу у Истанбулу бозаџије Мевлута и његове вољене којој је три године писао љубавна писма. У периоду од преко четрдесет година, Мевлут на истанбулским улицама обавља многе послове, продаје кисело млеко, пилав, ради као чувар паркинга. С једне стране посматра како се улице пуне свакојаким људима, како се велики део града руши и гради изнова, како људи долазе из Анадолије и богате се, а с друге стране бива сведок преображаја кроз које земља пролази, политичких сукоба и државних удара. Непрестано га копка извор онога што га чини друкчијим од осталих, извор чудних мисли у његовој глави..

„Видовданска награда“ Љиљани Хабјановић

О златној нити предачког завештања

Ljiljana vidovdanska nagradaНајвеће и најзначајније признање града Крушевца (које су ранијих година, између осталих, добили патријарх Иринеј, Александар Вучић и Гимназија у Крушевцу поводом 150 година постојања) ове године је припало писцу Љиљани Хабјановић Ђуровић

Овогодишња добитница Видовданске награде, Крушевљанка Љиљана Хабјановић Ђуровић, прва је жена којој је додељено ово значајно признање. Примајући награду, она је том приликом казала:
„Славећи Видовдан, ми не славимо смрт и погибију, пораз и страдање, како нам се ругају неуки и злонамерни.
Славећи Видовдан ми славимо патриотизам, слободољубље и живот вечни.
Славећи Видовдан ми славимо Светог кнеза Лазара и косовске мученике који су знали да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди.
Славећи Видовдан ми славимо светосавље које као златна нит повезује небеску са земаљском Србијом. Јер кнез Лазар није постао наследник Немањин и Савин када се оженио девојком из куће Немањића, нити када је од Душановог сина Уроша примио владалачко достојанство, него када је кренуо на поље Косово да брани крст часни и слободу златну.
Славећи Видовдан ми славимо и кнегињу Милицу, највећу Српкињу свих времена. Када је Лазар отишао за својим анђелом, Милица је остала са троје малолетне деце. Држава је била обезглављена. Војска уништена. Само у једном дану у Љубостињи се замонашило три стотине косовских удовица. Са севера су надирали Угри, југом су харали Турци.
На тржницама робља две српске девојке мењане су за пар обуће. Милица је добила позив да се са децом и благом склони у Дубровник и да остатак својих дана поживи лагодно у граду благе климе и веселих људи. Али она није заборавила да је Немањићка и Лазаревићка. Да дугује и прецима и потомцима. И одлучила је да остане. Да спасава земљу и народ. Да се бори са оним што има. А имала је веру, мудрост и спремност на жртву. Мудро је бирала мању жртву да би избегла већу. Прихватала је мањи јад да би избегла већем. Увек загледана у Свету Петку и Пресвету Богородицу. И успела је. Србија коју је она оставила своме сину деспоту Стефану била је већа од оне коју му је оставио отац. Славећи Видовдан ми славимо и ту веру и ту мудрост, и ту жртву. И ту победу.
Славећи Видовдан ми славимо и сопствене изборе. Славимо своје опредељење да служимо Богу, а не Његовом противнику. Јер свако од нас свакога дана сваким својим поступком бира коме ће се приволети царству – небескоме или земаљскоме.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *