Игроказ у Паризу

Пише Никола Врзић

Зашто ни одлука о отварању преговарачких поглавља 23 и 24 ни Западнобалкански самит у Паризу, осим што неће имати никаквог утицаја на наше животе, никаквог утицаја неће имати ни на убрзање српских ЕУ интеграција, и која је, онда, сврха поновног фокусирања Европске уније на Балкан?

Ни овог пута није мањкало оптимистичких прогноза и бомбастичних заклетви пошто је случај удесио, и не једино случај, да истовремено са Западнобалканским самитом 4. јула у Паризу из Париза стигне вест да је Хрватска попустила и да ће Србији, само две и по године после почетка преговора о евентуалном прикључењу Европској унији, бити отворена преговарачка поглавља 23 и 24 којима је иначе – уз косовско Поглавље 35 – формално условљена и брзина читавих српских ЕУ интеграција.

 

ИНСПИРАТИВНИ ЕНТУЗИЈАЗАМ Тако је министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић оценила да ће отварање ових поглавља „бити додатни сигнал потенцијалним инвеститорима да је Србија напредовала у унапређењу инвестиционог оквира“ и сагласила се у разговору с отправником послова амбасаде Данске у Србији Мортеном Сковгардом Хансеном да „напредак у реформском процесу подиже инвестициони рејтинг државе и унапређује пословни амбијент“, уз очекивање да ће „многе компаније у скоријој будућности инвестирати у Србији“. И премијер Александар Вучић казао је да „Србија сада са већим оптимизмом гледа у будућност“ (јер „морамо да задржимо пут ка ЕУ. Ако га промашимо, Србија ће ићи у погрешном правцу. То је то“) а подједнака је оптимисткиња (?) и шефица ЕУ дипломатије Федерика Могерини којој је у Паризу овог понедељка 4. јула било „веома важно“ да „ЕУ потврди своју вољу да настави с европском интеграцијом свих земаља Западног Балкана“ (било је тамо, узгред буди речено, и Косово), тим пре што „унутар Европске уније понекад имамо проблеме у идентификовању додате вредности европског пројекта, док је на Западном Балкану само по себи очигледно да интегративни процес у Европску унију доноси позитивне ствари за грађане. Имамо евроентузијазам у том региону који морамо да негујемо и да на њега гледамо као на извор инспирације унутар наших граница“.

[restrictedarea]

И збиља, као да су желели да потврде да јесу однеговани евроинспиратори, „тридесетак младих из Србије, БиХ и Хрватске окупило се у инкубатору за развој предузетништва младих ’Гнездо’“ („Блиц“, није њуз.нет нити Монти Пајтон), „да дочекају и прославе вест о оснивању Регионалне канцеларије за сарадњу младих која се званично формира у Паризу“, што је иначе – та регионална канцеларија за регионалну омладину – под условом да је уопште вредна помена, један од значајнијих производа париског састанка Западног Балкана с Европском унијом у оквиру процеса започетог у Берлину пре две године. „Свечано доживљавамо овај дан… Ово би требало да буде светли пример за све остале гране на којима ће се радити у оквиру Берлинског процеса“, цитирао је „Блиц“ Јовану Прусину из Иницијативе младих за људска права, додајући с обиљем инспиративног евроентузијазма: „Да је атмосфера свечана, сведоче и флаше шампањца које ће бити отворене пошто председници влада земаља региона званично потпишу оснивање канцеларије која ће младима осигурати широк спектар могућности активног учешћа у програмима прекограничне размене.“

 

БИРОКРАТСКЕ ИЗМИ-ШЉОТИНЕ Шампањац и празнословље на страну, у ових неколико дана вртоглавог убрзања српских ЕУ интеграција добили смо поновљено обећање – стоји у званичној декларацији париског самита – „јасне европске перспективе“ каква је Западном Балкану додуше већ понуђена још у Загребу 2000, па у Солуну 2003. године (обратите пажњу на један детаљ: обећава нам се перспектива, није обећано да ћемо једног дана заиста бити примљени у ЕУ, под условом наравно да је тог дана уопште и буде), добили смо споменуту Регионалну канцеларију за сарадњу младих од које ће користи углавном имати активисти невладиних организација попут оних са шампањцем у „Блицовом“ „Гнезду“, добили смо начелне договоре о три железничке пруге и потврду ранијих начелних договора о другим инфраструктурним пројектима у оквиру „агенде повезивања“ који ће – пројекти – „наставити да буду разматрани у читавом региону чим се реше политички и технички предуслови“, што ће рећи да од њих засад нема ништа и питање је и да ли ће икада и бити ишта, „лансирана је иницијатива“ да се побољша енергетска ефикасност у стамбеним зградама, и подржана је и још понека „мапа пута“ и сличне бирократске измишљотине које бирократама звуче добро, уз то засењују простоту и углавном не доносе никакав конкретан резултат. Отприлике, по угледу на она „упутства за употребу машина које су већ у употреби“, што заиста није пројекат Министарства луцкастог хода Летећег циркуса Монтија Пајтона већ пројекат Европске комисије који је 2012. године укњижен као бесповратна помоћ Србији, хвала им на томе.

И добили смо ових дана – још смо код ових грандиозних добитака – обећање које већ споменусмо, да ће нам ускоро бити отворена преговарачка поглавља 23 и 24 која би, кажу, од Србије требало да начине правно уређену државу, иако само служе усклађивању наших прописа са прописима Европске уније. А то, као што знамо, није ни нужан ни довољан услов за уређење једне државе; да није нужан услов, говори нам чињеница да смо уређену државу, много уређенију од данашње, имали пре него што је Европска унија уопште постојала, а да није ни довољан услов за уређење државе говоре Бугарска и Румунија и томе немамо шта да додамо.

Све у свему, најконкретније што смо ових дана добили био је згодан изговор за опијање шампањцем.

 

ПРОШИРЕЊЕ БЕЗ ПРОШИРЕЊА Ово тим пре што је свима присутнима у Паризу потпуно јасно да од проширења Европске уније на Западни Балкан нема ништа. Кратка ретроспектива, тек да потврдимо очигледно. „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије о „замору од проширења“ ЕУ говоре барем још од марта 2006. године; затим су се догодиле светска економска криза (2008) и криза евра (2011), успон вансистемске деснице у Западној Европи која се противи и самој Европској унији а камоли њеном проширењу, вршећи (својим успоном) додатни притисак на владајуће, системске странке да о проширењу ЕУ дубоко на Балкан и не покушавају да размишљају озбиљно, па је 15. јула 2014. актуелни председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и отворено рекао, годину дана после пријема Хрватске, да „неће бити проширења у наредних пет година“ (али то је – америчка депеша 09BERLIN1556 – Ангела Меркел обећала Борису Тадићу још 15. новембра 2009) јер „ЕУ мора да направи паузу у процесу проширења како бисмо могли да консолидујемо оно што је учињено с 28 чланица“, па је у новом саставу Европске комисије укинуто место комесара за проширење ЕУ које је замењено местом комесара за преговоре о проширењу ЕУ, па су Холанђани на референдуму 6. априла двотрећинском већином одбацили ЕУ споразум са Украјином, да би 28 чланица које је ономад споменуо Јункер овог 23. јуна, брегзитом, спало на 27, подељених и међу собом и унутар себе до те мере да не знају ни у ком ће облику остати на окупу, а камоли да су у стању да размишљају о даљим проширењима. Ово тим пре што им се, а да се од брегзита још нису ни растрезнили (не мислимо конкретно на Јункера коме је коњак омиљени доручак), над европском будућношћу надвила нова потенцијална криза, криза италијанског банкарског сектора која постаје све озбиљнија због свог раскошног потенцијала да уништи читав пројекат јединствене европске валуте.

 

УКРАЈИНСКА ПРЕТЊА А опет, иако дакле ништа конкретно у Паризу нико није добио нити дао, и иако сви добро знају да од проширења ЕУ нема ништа, самит у Паризу није био сасвим лишен смисла. Макар утолико што је и једнима и другима био потребан за јавну демонстрацију неискрености, у виду заклињања у европску перспективу и пратеће бесмислице.

Зашто?

Земљама Западног Балкана, а Србији пре свих, ова је неискреност потребна зарад избегавања украјинског сценарија, под чиме подразумевамо јавно саопштену одлуку тадашњег председника Виктора Јануковича да направи паузу у ЕУ интеграцијама Украјине која му је потом, уз несебичну помоћ његових и наших пријатеља са Запада, изазвала Мајдан и сав онај хаос који је уследио и у који је Украјина уроњена већ две и по године с добром перспективом да тамо и остане. Другим речима, као што је данас, док се ЕУ потреса из темеља, нарочито неупутно жртвовати било шта зарад перспективе чланства у ЕУ, подједнако је неупутно и јавно саопштавати како нас ЕУ више не занима јер би то – поука из Украјине – могло и код нас изазвати Мајдан а при томе се може показати и као сасвим непотребан ризик будући да је ЕУ на рубу колапса и без наше помоћи. То је – тај покушај очувања стабилности – озбиљан разлог да се европски пут не прекида баш сада када је потпуно јасно да он не води никуда, наравно, као што рекосмо, све док останак на том путу подразумева само оштећење слуха и живаца од проевропске реторике, али не и ново жртвовање наших државних и националних интереса. Тога је ионако, са истим ефектом, досад било исувише.

 

РУСИ ДОЛАЗЕ А зашто је западнобалкански игроказ у Паризу био потребан Европској унији?

Први разлог је очигледан. После британског референдума који би морао да означи и крај европске будућности Велике Британије, Европској унији потребна је јавна потврда да је и даље привлачна и постојана и да са свог пута интегрисања, иако је сама почела да се дезинтегрише, и даље и непоколебљиво не одступа. Отуда, уосталом, и цитиране речи Федерике Могерини о „евроентузијазму“ Западног Балкана „који морамо да негујемо и да на њега гледамо као на извор инспирације унутар наших граница“.

А ту је и други разлог, који се открива у недавној студији „Повратак у нестабилност: како миграције и политика великих сила прете Западном Балкану“ Европског савета за спољне односе (European Council on Foreign Relations – ЕЦФР), „првог паневропског тинк-тенка“ кога финансирају Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша „и друге великодушне фондације, појединци и корпорације“ а у чијем борду седе утицајни европски заговорници европске потчињености Сједињеним Америчким Државама попут Карла Билта, Мартија Ахтисарија, Јошке Фишера, бивших генералних секретара НАТО-а Хавијера Солане, Џорџа Робертсона и Јапа де Хоп Схефера… „Геополитика се вратила на Западни Балкан“, стоји у уводној реченици ове студије. „Надметање између великих сила вратило се у овај регион, а Европска унија – заокупљена другим кризама – није успела да одговори на то.“ Укратко, париски самит Европској унији и њеним прекоокеанским инспираторима потребан је да би се спречио продор Русије на Западни Балкан: „Постоји растуће осећање у региону да се ЕУ распада и да није озбиљна у вези с интеграцијама. Ово ствара вакуум моћи у који се умећу други играчи, нарочито Русија, али и Турска. Уколико не предузме одлучну акцију, утицај ЕУ на Западном Балкану биће поткопан.“

„Ново геополитичко надметање на Западном Балкану омогућило је тамошњим државама да балансирају између ЕУ и других сила“, наводи се даље уз оцену да Русија активно ради на ремећењу планова Запада да читав Балкан подведе свом интересу. Утицај Русије, каже се даље, нарочито је снажан у Србији и у Републици Српској, у којима се „већ неко време“ повећавају „руске инвестиције у кључне стратешке секторе као што су дипломатија, војска, безбедност, финансије и енергетика“. „Из перспективе европских интереса, најважнији пример овога јесу унапређени односи Русије и Србије. Српски председник Томислав Николић је 2013. године (…) потписао амбициозни споразум о стратешком партнерству са Русијом, укључујући војну и обавештајну сарадњу као и координисање ставова у међународним телима. Те године Србија је постала и посматрач у Организацији за колективну безбедност и сарадњу (ОДКБ), војном савезу под руским вођством… Русија и Србија потписале су на 15 година билатерални одбрамбени савез који предвиђа и заједнички тренинг, вежбе, продају оружја, размену обавештајних података… Путин је лично подржао ово партнерство крајем 2014, уздигавши га до категорије алијансе…“

И зато, тражи ЕЦФР како би се непожељно руско ширење зауставило, ЕУ више не сме да се ослања само на шаргарепу већ мора да потегне и штап. „ЕУ мора да захтева стратешко усаглашавање од држава кандидата“ јер „ново геополитичко окружење и погоршање односа са Русијом значи да ЕУ више себи не може да приушти да њени потенцијални чланови балансирају, у стратешком смислу, између ЕУ и Русије… ЕУ мора јасно да стави до знања свим кандидатима за чланство да, ако озбиљно желе да постану одговорна држава чланица, морају да се усагласе са спољном и безбедносном политиком ЕУ. Ово се нарочито односи на Србију због њеног стратешког партнерства с Русијом… Тренутно се ова земља стратешки удаљава од ЕУ, кроз продубљивање својих односа с Русијом. ЕУ треба да учврсти легалну обавезу која сада говори само о ’постепеном усаглашавању’ земље кандидата са спољном политиком ЕУ, и да усаглашавање претвори у легалну обавезу за земље кандидате од самог почетка.“ Прилику за наметање такве обавезе, додаје се, представљаће отварање Поглавља 31, које говори о заједничкој спољној и безбедносној политици.

И то је то. Париски састанак, осим као реакцију на брегзит, треба тумачити и као први корак ка озбиљнијем раду на сузбијању руског утицаја на Балкану, то јест у Србији. Следећи на реду јесте захтев да Русији уведемо санкције, што ће представљати и озбиљан тренутак истине за актуелну власт, којој заглупљујућа ЕУфорична реторика више неће бити довољна. На њој је, сада, да тај тренутак одложи што више, у нади да ће се до тада сама ЕУ толико распасти да више не буде способна за испостављање оваквих ултиматума.

[/restrictedarea]