Почетна / Србија / Хоће ли нам се поновити „јужни ток“?

Хоће ли нам се поновити „јужни ток“?

БРЗА ПРУГА И ГЕОПОЛИТИКА

Пројекат изградње брзе пруге на релацији Београд-Будимпешта од изузетне је важности за све три стране укључене у њега – и Србију, и Мађарску, и Кину. Због тога је мало зачуђујуће, да не кажемо забрињавајуће што комерцијални уговор о овом пројекту није потписан током посете председника Си Ђинпинга Србији, иако је то најављивано

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Српска власт, а и добар део јавности, сигурно су осетили извесно разочарање због тога што приликом историјске посете председника Кине Си Ђинпинга поред осталих споразума није потписан ниједан документ у вези са изградњом брзе пруге на релацији Београд -Будимпешта. Да је овакав развој догађаја био изненађење и за Владу Србије сведочи чињеница да је министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић свега два дана пре почетка посете, 15. јуна, рекла да би влада желела да током посете буде потписан и комерцијални уговор за овај пројекат, али се и оградила рекавши да се о томе још воде разговори.
[restrictedarea]

ФИНАНСИЈСКИ МОМЕНАТ С обзиром да је овај пројекат „приоритет“ и за Пекинг и за Београд, што је потврђено и изјавама обеју страна током, али и после посете Си Ђинпинга може се претпоставити да је разлог за непотписивање споразума прошле недеље само проблем који се односи на његово финансирање, што је „Печату“ потврђено и у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Како су они навели, према Општем уговору за реализацију пројекта модернизације и реконструкције пруге Београд-Будимпешта на територији Србије, потписаном новембра 2015. године, комерцијални уговор мора бити потписан најкасније до 30. новембра ове године, тако да за то још има времена. У Министарству су додали да „време потписивања комерцијалног уговора није било везано за посету кинеског председника, већ зависи од усаглашавања финансијских и техничких детаља реализације пројекта“.

Оно што су, условно речено, „неслагања“ између српске и кинеске стране око овог питања јесте то што модел концесије, који би највише одговарао Београду није прихватљив Пекингу. Србија се, наиме, највише залаже за овај модел јер се пројекат тако не би финансирао из буџета или узимањем кредита, па не би довео до повећања јавног дуга. Кинеској страни, међутим, концесија није прихватљива и она би била заинтересованија за некакав кредитни аранжман. Овакву могућност најавио је и премијер Србије Александар Вучић новембра прошле године приликом потписивања Општег уговора. Он је тада рекао да би пројекат могла кредитирати кинеска Ексим банка са каматом до два посто. Сама Михајловићева је раније као метод финансирања пројекта поменула средства стечена приватизацијом што би, како је тада рекла „било у складу са договором са Међународним монетарним фондом да се новац добијен у приватизацији не да на потрошњу, него да се улаже у пројекте“, а да би један део могао бити покривен и из раније одобреног руског кредита.

ЕВРОАТЛАНТСКА ГЕОПО-ЛИТИКА Већи проблем од тога на који начин ће се финансирати овај пројекат може, међутим, бити потенцијално противљење Европске уније, односно Вашингтона који би преко Брисела могао да изврши притисак на Београд да одустане од сарадње са Кином. Из геополитичке перспективе, Америци овај пројекат никако не одговара. И Вашингтон, и Брисел траже начина да обуздају Кину и ширење њеног утицаја по свету, укључујући ту и Балкан. Најочигледнији покушај стварања „санитарног коридора“ око Кине јесу стварање Трансатлантске и Транспацифичке зоне слободне трговине у које ова земља није укључена. Бриселска Европа, дакле не може благонаклоно гледати на напоре Кине да се повеже са централном и источном Европом и могло би се очекивати да ће повући потезе који ће овај пројекат макар прилагодити њиховим интересима ако не и потпуно угасити. Да је ово изводљиво, сведочи нам случај са пројектом „Јужни ток“ који је угушен притиском пре свега Вашингтона, али и Брисела на Софију.

После година упорног покушавања атлантистичких снага да Европу ишчупају из руског енергетског загрљаја и успевши да свргавањем председника Виктора Јануковича практично пресеку „украјинску гасну магистралу“, пажња атлантиста окренула се на пројекат „Јужни ток“ који је морао бити уништен. За разлику од „Северног тока“, којим се снабдевају Немачка и неке друге европске земље, „Јужни ток“ је био лака мета, јер су од њега користи могле имати мање важне чланице ЕУ, пре свега Бугарска и Мађарска. Улог је био јасан, а колатерална штета за Вашингтон минимална. Наиме, ако би Русија изградила „Јужни ток“, онда би Американцима и овако пољуљан утицај на Европу био практично уништен и то после више од седам деценија „меке окупације“. После изградње „Северног тока“ евидентно је било зближавање Берлина са Москвом, а Немачка је самим тим постала и недопустиво непослушна и својеглава у односу на бројне захтеве свог прекоатлантског господара. Без „Јужног тока“ и руског гаса регион југоисточне и централне Европе је осуђен, најблаже речено, на економску стагнацију. Само велике количине јефтиног руског енергента, праћене озбиљним инфраструктурним инвестицијама и отварањем десетина хиљада квалитетних радних места, гарантују дугорочни економски раст. То, међутим, Вашингтону и Бриселу никако не одговара, јер би се тако створио много већи политички утицај Русије у региону. Онемогућивање овог пројекта за Американце је било кључно и за макар делимично истискивање Русије са енергетског тржишта Западне Европе и, консеквентно, смањење њеног утицаја. За то су употребљени вашингтонски инструменти у ЕУ и НАТО и сломљена је најслабија карика – Бугарска, која је супротно својим интересима отказала гасну сарадњу с Москвом.

ХУМАНИТАРНА КАТАСТРОФА Сличан је однос Брисела и према хуманитарним пројектима које Србија жели да спроведе са неевропскоунијашким земљама, пре свега у случају Српско-руског хуманитарног центра у Нишу. И овде видимо да Вашингтон преко својих инструмената у ЕУ и НАТО жели да по сваку цену елиминише руско присуство, па макар то било на штету не само Србије, него и читавог региона. Од како се појавила идеја стварања центра који би олакшао допремање руске помоћи у кризним и ванредним ситуацијама у овај део Европе, Вашингтон, Брисел, НАТО и њихови лобисти, пардон, „јавни заговарачи“, како они воле себе да називају, почели су да дижу буку око „изградње руске војне базе у Србији“. Употребљена је читава палета притисака на Владу Србије да или прогна руске хуманитарце са своје територије, или да им, макар, живот учини што неподношљивијим. Један од примера колико је ЕУ алергична на могућност да неко други ради било шта на територији коју она сматра својим доминионом, па макар то било и спречавање хуманитарних катастрофа и ублажавање последица разних несрећа, говори и наступ европског комесара за хуманитарну помоћ и управљање ванредним ситуацијама Христоса Стилијанидеса, који је априла прошле године, приликом потписивања споразума о учешћу Србије у механизму цивилне заштите ЕУ, рекао да би Хуманитарни центар у Нишу могао да угрози рад европског механизма цивилне заштите не објаснивши баш како. По логици ствари, било би управо супротно – већи капацитети за санирање ванредних ситуација би требало да побољшају и ојачају све службе у кризним временима. Србији, коју су протеклих година у више наврата погађале елементарне непогоде, клизишта и пожари, одговара да има што више механизама који би могли да пруже брзу и ефикасну помоћ грађанима у ванредним ситуацијама. При томе, треба нагласити да Москва не сматра да приступање Србије европском механизму на било који начин угрожава њене капацитете да нам помогне. Проблем је, дакле, једносмеран и ради се само о очувању себичних интереса једног играча.

С обзиром на ова искуства и на напоре које Запад константно улаже у „обуздавање“ Русије, могло би се очекивати да слично поступи и када кинески интереси почну израженије да се осећају у региону, што је случај управо сада. Зато не би требало да чуди да Брисел пронађе неки разлог да угрози спровођење пројекта брзе пруге између Београда и Будимпеште и све потенцијалне следеће пројекте изградње саобраћајне или неке друге инфраструктуре уз кинеску помоћ и у кинеском интересу. У случају поменутог „Јужног тока“, искоришћена је европска регулатива из Трећег енергетског пакета скројеног тако да Русију практично избаци с европског тржишта. Не би требало да нас чуди да Брисел у будућности пронађе неку „регулативу“ која спорним чини и овај пројекат. У Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре су нам рекли да пројекат развијају „узимајући, између осталог, у обзир и регулативу ЕУ у вези са одвијањем железничког саобраћаја“. То, међутим, ништа не гарантује, јер она може бити брзо и лако промењена, брже и лакше него инфраструктурни пројекат ове величине.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *