Ханс Хаутман – Опасно зрачење „црних рупа“ историје

Разговарала Мила Милосављевић

Наш саговорник, историчар и коаутор књиге ,,Крвави траг Великог рата“ („Прометеј“, Нови Сад), у свом професионалном деловању истицао се непристрасним предавањима о „црним рупама још црњег поглавља аустријске историје“, о злочинима које су наредили и починили њени официри и војници. За разлику од колега из струке који још увек настоје да оправдају улогу Двојне монархије у Првом светском рату, он је остао мало познат изван окружења стручне јавности

Гост Београда био је ових дана истакнути аустријски историчар Ханс Хаутман. Повод његовог доласка у Србију је представљање књиге ,,Крвави траг Великог рата” („Прометеј“ и РТС), коју наш саговорник потписује заједно са Милошем Казимировићем. Време посете поклопило се са 102. годишњицом почетка такозваног другог таласа хапшења, егзекуција и депортација српских цивила у окупираној Србији и у земљама тадашње Хабзбуршке монархије које су биле настањене Србима. У лето и у јесен 1916. године најмање 40.000 Срба завршило је на стратиштима, или је протерано у логоре из којих се многи нису вратили. Наравно, то је била само једна епизода Великог рата у коме су цивили поднели далеко већи терет од армије. Књига сведочи о бројним злочинима аустроугарске војске на територији Краљевине Србије и у регијама Хабзбуршке монархије насељеним православним Словенима – почињеним, пре свега, над цивилним српским становништвом. Темељи се на дугогодишњим истраживањима овог аустријског историчара. И не само то. Хаутман, универзитетски професор за новију историју и дугогодишњи председник Друштва за истраживање историје развоја правосуђа, са тежиштем на историји војног правосуђа, значајно је допринео развоју критичког односа млађе генерације аустријских историчара према њиховој историји у Првом светском рату, као и према епохама пре и после тог рата. Хаутман се истицао непристрасним предавањима „о црним рупама још црњег поглавља аустријске историје“, о злочинима које су наредили и починили њени официри и војници. Одликован је престижним наградама Републике Аустрије за научни рад. Међутим, изван окружења стручне јавности остао је мало познат – за разлику од колега струке који још увек настоје да оправдају улогу Двојне монархије у Првом светском рату.

[restrictedarea]

Шта је централно упориште оних који до дан-данас настоје да релативизују кривицу Аустроугарске у Првом светском рату?

Најпре морам да истакнем да већина Аустријанаца осећа носталгију за Хабзбуршком монархијом и старим временима. Они који призивају „стара, добра времена“ полазе од чињенице да је Аустроугарска била значајан политички фактор и полажу наде у то да ће, уколико се врати на сличне позиције, у окружењу ЕУ и под плаштом регионалне сарадње, остварити привилегије, што у данашњој пракси и јесте случај: Аустрија је један од кључних инвеститора на просторима некадашње Двојне монархије, као и у регијама које су још на Берлинском конгресу 1878. године зацртане као зоне утицаја Хабзбуршке монархије. Припадам малобројној групи аустријских историчара који другачије виде проблематику, а пре свега се противе тумачењу по којем је Аустроугарска била својеврсна претеча Европске уније, с обзиром на њен мултинационални и мултикултурални састав. Поређење са Европском унијом није примерено, јер народи који су живели у оквиру монархије нису били равноправни. Најпре су словенски народи представљали грађане другог реда. Други погрешно тумачени аргумент био је да је Аустроугарска била правна држава у којој је постојала владавина права. Та прича о правној држави показала се као бајка већ уочи и почетком Првог светског рата. То се огледа у бројним процесима пред војним трибуналима, вођеним против припадника потлачених народа. Пресуде које су војни трибунали изрицали нису се заснивале ни на каквом праву, а за најмање преступе додељиване су драстичне казне.

Поред страшног злочина почињеног над недужним српским цивилима током Првог светског рата, почињен је још један велики злочин – над истином. Ево и данас, након сто и две године од избијања тог рата, истина о почињеним злочинима над српским народом, али и истина о узроцима избијања самог рата још увек је добрим делом непозната. Да није вас и неколицине ваших часних колега историчара, та истина би заувек остала запостављена. Како и шта спречава да истина, посебно чињеница да је Први светски рат планиран много пре самог атентата, изађе на светло дана?…

Сматрам да се ситуација лагано мења. Примера ради, историчари попут Антона Холцера, или Манфреда Раухенштајнера другачије резонују. С тим да је Раухенштајнер раније другачије писао. Недавно је приказана његова књига у којој у бројним поглављима говори о злочинима, мада их релативизује и минимализује. Међутим, симптоматично је да су и та нова, објективнија дела доживела критике у медијима. Још је занимљивије да није било ни речи о поглављима у којима се говори о злочинима. Они су, наиме, изостављени и лишени сваке критике. Овакав приступ медија поклапа се са општом тенденцијом у данашњој Европи. Док се у јавности појављује све више књига које откривају истину о ратним злочинима у Великом рату, медији не реагују на њихову појаву, као да су под нечијом диригентском палицом. Генерално, ситуација се ипак побољшала у односу на претходне године. То с пуним правом могу да кажем, јер говорим из искуства. Када сам први пут писао на тему ратних злочина Двојне монархије, давне1975. године, био сам изложен оштрим критикама и нападима колега.

Када су српски цивили убијани, у војним извештајима и билтенима је бележено да је то чињено зато што су, рецимо, мештани тровали шљиве на дрвећу, воду у бунарима. Војни и војноправосудни органи су у тим белешкама истицали да је то што су цивили наводно чинили било противно свим правилима рата, па им је било дозвољено да предузимају драстичне репресалије. Али то је био обрнути процес објашњавања повода и последица. Ту у ствари постоји нешто важније, чак важније од повода и разлога за одмазду. Државни апарат који је наложио агресију, и војска која је била агресор, оспоравали су право окупираног народа на отпор. Исти органи монархије сасвим су другачије аргументовали кад су припадници њихових паравојних јединица – Тиролски стрелци – убијани у Италији. Тада су се руководили обрнутим правилима.

Како се првобитно планирана ,,Казнена експедиција“ заправо претворила у рат који је до краја сукоба задржао карактер злочиначког подухвата – уз епилог који се надасве јасно и непорециво може исказати кроз број цивилних жртава? Кажете да је овде реч о рату који заправо чине два паралелна рата, један војни, а други против цивила?

Између Аустроугарске и Краљевине Србије постојало је непријатељство још од 1903. године – почев од Мајског преврата, када је Краљевина Србија као једна од првих држава Европе увела демократски поредак. У генералштабу Аустроугарске монархије су још у том раздобљу сковани први планови за рат против Србије. При томе се заборавља да је Беч у значајној мери допринео успеху Мајског преврата, да је практично био саучесник завереника који су довели Карађорђевиће на трон. Упркос јавном згражању над злочином који су завереници починили над последњим краљем династије Обреновић, Аустроугарска је била прва монархија тадашње Европе која је признала новог краља. Касније, када је Беч стекао утисак да су писмена обећања Петра Карађорђевића само обећања, односи са Србијом су жигосани страхом да ће Београд утицати на сународнике у оквиру саме монархије да траже независност. То је био повод за планирање ,,Казнене експедиције“. Тај ратни поход није осмишљен као рат у којем ће се сукобити две војске већ је имао за циљ покоравање читавог народа једне државе. Прве жртве, а потом и најбројније жртве у току прве ратне године нису били Срби у Србији него припадници српског народа који су живели на територији Аустроугарске монархије: У Срему, али и у Босни и Херцеговини погубљено је 1914. између 30.000 и 40.000 Срба, док је у самој Србији број износио једва десетину поменуте цифре. То је било зато што аустроугарски војници нису успевали дуже да се задрже на територији Србије јер су одатле веома брзо протеривани.

(Из сачуваних докумената у Аустријском државном архиву стоји да је Јаша Ненадовић предао такозване провизорне акредитиве аустроугарском шефу обавештајне службе Хајнриху фон Милеру 1. децембра 1902. године – као посланик будућег српског краља Петра. Документу је приложено писмо, односно декларација Петра Карађорђевића од 28. новембра 1902. године: „Србија је упућена већ својим географским положајем да има најбоље односе са аустроугарском монархијом…“ Од тог тренутка Беч је благонаклоно гледао на припреме за преврат у Србији. Занимљива је и захвалница краља Петра цару Францу Јозефу коју је после преврата пренео у Беч Јаша Ненадовић: „Овлашћен сам да изјавим да је краљ Петар безгранично захвалан за подршку коју му је пружио цар Франц Јозеф и што му је омогућио да дође на престо Србије.“ Извор: Аустријски државни архив ПА, свежањ С, извештај од 29. јуна 1903)

Вратимо се запостављању истине о Првом светском рату. Пре свега истини о логорима и о депортацијама Срба, истини о протеривању српских цивила на принудни рад! Ове су чињенице ( говоримо о страдањима као последици злостављања, страдањима од глади, о епидемијама које нису сузбијане, или о драстичним казнама преких судова) захваљујући вашем исцрпном залагању изашле на видело. Сви поменути злочини остали су, међутим, некажњени и без помена у историји…

Овде је посебно важно да нагласимо постојање такозваних „логора за интернацију“ који су били нека врста претече концентрационих логора у Другом светском рату. Људи заточени у тим логорима нису починили никакав злочин, већ се сумњало у њихову лојалност, страховало се да би потенцијално могли да пруже отпор режиму. Аустријанци су их депортовали, углавном у мађарске логоре. Било је логора и на другим местима, попут логора у Добоју. Али ова мера није била уперена само против Срба. Постојао је велики логор у Грацу, у предграђу Талерхоф, где се налази аеродром. У њему су били заточени пре свега Русини и руски војници. Праве и застрашујуће димензије злочиначког третмана у том логору сагледане су тек деведесетих година прошлог века, на веома необичан начин. Наиме, општина Грац је са Украјином уговорила споразум о изградњи нове аеродромске писте. Када су почели радови, откопали су остатке Украјинаца Русина и руских војника. Након тог открића од посла није било ништа. Постојао је и логор у близини Линца, намењен депортованим Италијанима. Депортације са севера Италије спадају у ред најмасовнијих и најбрже изведених етничких чишћења у Великом рату. После уласка Италије у рат, у мају 1915. године, из покрајине Трентино, тада у саставу аустроугарске грофовије Тирол, депортовано је за само две недеље око 120.000 од укупно око 330.000 становника.

Претпостављам да сте током истраживања, али и публиковања чињеница, истине коју сте износили имали доста препрека, проблема, те противника, неистомишљеника. Како сте се носили с тим? Шта је основно гориво вашег ентузијазма када је овај овакав подухват у питању? Да ли можете да именујете и призовете у сећање неки тренутак, догађај, неку чињеницу која је можда одредила ваше бављење овом проблематиком и нимало лак ход истраживача?

Историчар сам који је наклоњен критиковању ауторитарних режима. Када сам дошао до докумената који сведоче о ратним злочинима, хтео сам, у складу са својим опредељењем, да све то и напишем. При томе сам се водио начелом да је покушај националног уједињења Срба био напредан процес, мада је био у супротности са интересима Аустроугарске. Мој мотив је, између осталог, био је и да као историчар допринесем таквом напредном постављању једне нације.

У тадашњој Аустроугарској, на почетку Великог рата, уопште није скривано убеђење да су Словени и Германи логични непријатељи. Ако погледамо, Срби су били окренути Русима, као и остали словенски народи који су у Русима видели своје ослободиоце. Међутим, поменуто убеђење је дефинисано у крилатици потеклој из уста Франца Конрада фон Хецендорфа, шефа аустроугарског генералштаба, који је говорио да ће рат против Србије и евентуално против Русије бити рат одлуке и свети рат германства против словенства! То је прихватио не само државни врх Аустроугарске монархије већ и званична Немачка. И једни и други су то схватили као ,,коначни обрачун Германа и Словена“, а тај концепт је, касније, преузео Адолф Хитлер, проширивши га појмом „више расе“.

[/restrictedarea]