Почетна / Документи / Грађа за речник 23 – Знаци живота

Грађа за речник 23 – Знаци живота

milovan-danojlic (2)пише Милован Данојлић

Кад све пропадне, остаје празнина, и могућност да живот крене од ње, то јест ни из чега, како је и настао. То нам је обећао Рајко Петров Ного у стиху којим се тешимо већ две деценије. Јер свему, па и пропадању, мора доћи крај

Пух, кућни злодух. – Први пут сам га смотрио међу шерпама и лонцима, у дрвеном сандуку испод судопере. Помислио сам: миш. Умакао је, прилично лено, кроз рупу покрај одводне цеви, и умирио се, тамо негде, уза зид, између фрижидера и шпорета. Пошто сам опрао силно посуђе и почистио излучевине величине пшеничног зрневља, замесио сам гипс и запушио рупу кроз коју је шмугнуо, у нади да сам му тиме затворио један од могућих улаза у просторију.

Сутрадан, трагови ноћног вршљања били су још видљивији: оборена чаша, једна украсна фигура разбијена у парампарчад, сунђер за прање посуђа насред собе.

Наишао је Драган. Он ме, годинама, вади из оваквих и сличних неприлика. Проучивши измет, дао је дијагнозу:

„Ово није миш, ово ти је пух. Треба наћи куда улази.“

„Ваљда кроз зид, дуж паркета.“

„Ено рупе, уз саму телевизијску антену, па се и он спушта са тавана.“

Загипсао је отвор, и нежељени гост се нашао у затвору. Целу ноћ је гризао прозорски оквир: даска је, изјутра, била прекривена трином.

[restrictedarea]

Добро, помислих, хоће да бежи из куће. Увече поотварам све прозоре и врата, па одем да спавам у библиотеку. Ево, широко му поље, може и у Европу, ако хоће, само мене нек остави на миру.

Е, кад би то могло човечански, и безболно. Сутрадан, нова непочинства. Некако је отворио теглу са искрцаним орасима – за шта се тражи велика памет и још већа снага – и јео, грицкао, до бесвести. Видех да је, код Брема, представљен као пух-орашар. Приказао га је са симпатијама, мора да га је посматрао у кавезу, није му био сустанар као мени.

Идућег јутра нађем нагрижену стеаринску свећу и начет сапун. То је све што му се нашло под зубима.

У пољопривредној апотеци препоручише ми лепак, у туби. Исцедим га на керамичку плочу заосталу од изградње купатила.

И тако, долија. Исцрпљен од дугог отимања, грчио се и немоћно увијао. Мука и туга гледати га.

Однесем плочу до врзине, и покушам да га, штапом, ослободим. Што сам га више гурао, јаче се заплитао у гадну смесу. Тај лепак се даде развлачити летњи дан до подне, а да се ни у једној тачки не прекине.

Некако спаде у траву и остаде, сав у себе улепљен.

Моју сажаљивост убрзо замени мржња. И сад, свестан несразмере и неумесности поређења, разумем зликовце који нас мрзе зато што су нас, током прошлог столећа, убијали. Мржња умирује осећање кривице.

 

Професионалци. – Тако изгледа релативно невино, дилетантско злочинаштво. Професионалци имају рационалнији приступ. Методе мучења затвореника у Гвантанаму разрадили су високи стручњаци, лекари и психолози, у оквиру редовних радних обавеза. Пре подне израчунава колико човек може да издржи са главом загњуреном у воду, или тражи границу после које електрошокови постају убиствени, а онда, по подне, изводи синчића у шетњу.

Професионалац. Нема проблема са савешћу.

 

Лепа реч и гвоздена врата. – Тесна продавница намирница у Цвијићевој улици. Ред пред касом се споро помера. Купци, успут, да прекрате време, узму и понешто што им није неопходно, чега су се накнадно сетили.

Касирка, љупка црнка, око тридесете, прекинула је посао и с неким разговара. Ваљда јој је тамо, у ограђеном боксу, дете. Обраћа му се стрпљиво и нежно, како већ разговарамо са неразумним а драгим створењима:

„Ајде, срећо…“

Важној и обожаваној, срећи се не жури.

„Ајде, крени…“

И онда схватим: она разговара са регистарском касом! Слаб довод струје, каса се закочила. Тек на трећи позив тргла се и сањиво зазујала.

Ето, мислим, практичне примене оне изреке да лепа реч и гвоздена врата отвара. И мислим, још, како због оваквих ситница и даље волим овај град, и овај народ.

Касирки то не могу рећи, не знам како би схватила.

Па нека остане записано.

 

Кашика. – „Како је Роћко?“, питам заједничког школског друга.

„Умро је, зар не знаш?“

„Немој, а кад?“

„Јесенас. Убила га кашика.“

„?“

„Много је јео. Дотерао до сто тридесет кила.“

Мој школски друг је мршав, кожа и кости, па се, ваљда, нада да ће бити поштеђен.

Роћко се барем науживао. Готово као Хафиз у Змајевом епитафу.

 

Општа пропаст. – Ми, који један део године проводимо у туђини, то боље осећамо од домаћих. Треба нам десетак дана да се навикнемо. Воће и поврће, из године у годину, губи основне органске карактеристике, постаје све неукусније. Брескве као да су у фабрици штанцоване, непријатељски тврде, кромпир скроз неутралисан, лубенице све веће и све бљутавије, на језику металасте, петељка парадајза се шири у скамењену гуку, купус прекинуо везу са својим пореклом, црни лук без љутине и сумњиво удебљан, целер агресивно горак, чак и јаја заударају на галофак, а шаргарепа се, кад мало постоји у фрижидеру, претвара у пихтијасту масу. Модерна средства за пораст приноса и увећања зараде убила су природне врлине воћа и поврћа, па се о повратку на органску пољопривреду говори и пише као о револуционарном открићу. Хербициди, инсектициди, пестициди и генетски промењена семена користе се немилосрдно, без ичијег надзора. Кад сам, у башти једне сељанке, посегао за крупном паприком, она ме заустави речима:

„Немој то, то је за продају, ми једемо оне тамо, оне нису прскане.“

Живот је загушен кривотворинама, лажима, безукусним и често штетним копијама онога што су нам Вишњи и Природа завештали за исхрану. Фалсификовано је оно што чинимо, оно што говоримо, што мислимо и чему тежимо. Из године у годину на наше пијаце и у трговине пристиже све лошије маслиново уље. Не зна се које је тање и јадније: оно из Далмације, из Црне Горе, или из увоза, пошто наши трговци купују ж класу, којој овде ударе високу цену. Од маслине, та уља су украла једино име, и нешто мириса од дропа кроз који су прошла. Масна су, о да, али би се порекло те масноће дало утврдити једино у лабораторијама. Афере са фалсификовањем ове посвећене, старозаветне животне намирнице избијају повремено у свим деловима медитеранског базена.

Ово, са нама најближег приморја, изгубило је некадашњу густину и пријатну опорост. Ни налик на ону библијску супстанцу чувану у хладним каменицама која ми је, повремено, замењивала обед. Две-три супене кашике у дрвеној здели, три чена измрвљеног белог лука, соли између два прста, кришка топлог хлеба, чаша црног вина, и гозба после које се човек осећа свечано и чисто.

„Шта се десило с маслиновим уљем?“, питам младог продавца на једној београдској пијаци. „Ово сад не личи ни на шта.“

Продавац види да знам о чему говорим, па невољно мрмља:

„Све је пропало, па како маслиново уље да се одржи.“

Кад све пропадне, остаје празнина, и могућност да живот крене од ње, то јест ни из чега, како је и настао. То нам је обећао Рајко Петров Ного у стиху којим се тешимо већ две деценије.

Јер свему, па и пропадању, мора доћи крај.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *