Европско пролеће

ШТА ПОСЛЕ БРЕГЗИТА?

Да ли је излазак Велике Британије из Европске уније означио почетак њеног краја, као што се прибојава Џорџ Сорош, или је ово почетак без краја јер ће из њега израсти европска федерација какву прижељкују Франк-Валтер Штајнмајер и Жан-Марк Еро? 

Пише Никола Врзић

Милијардер, берзански шпекулант по општем уверењу и филантроп по сопственом, Џорџ Сорош дакле, био је потпуно сигуран да ће његово застрашивање Британаца стрмоглавим падом фунте и њиховог животног стандарда, у случају да 23. јуна гласају за излазак Велике Британије из Европске уније, произвести ефекат у виду одлуке да у Унији ипак остану. И није их у то убеђивао само Џорџ Сорош већ и његов колега Јакоб Ротшилд, и премијер Британије Дејвид Камерон, и лидер опозиционих лабуриста Џереми Корбин, и председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама, и немачка канцеларка Ангела Меркел и сви други званичници који су ишта проговорили о британском референдуму, а за Сороша знамо и да је био толико сигуран у своју и њихову моћ убеђивања зато што је у то уложио и сопствени новац; на берзи је, наиме, ишао „дугачко“ на фунту, што ће рећи, прогнозирао је да ће после референдума вредност фунте порасти јер ће, јел’, Британци урадити онако како им је речено. Али нису то учинили. Вредност фунте је пала, а Сорош је на томе изгубио новац, потврдио је његов портпарол „Блумбергу“.
[restrictedarea]

СИРОТИ МИЛИЈАРДЕРИ И не само Сорош. Најбогатијих 400 људи на свету прошлог петка је изгубило 127,4 милијарди долара, читавих 3,2 одсто њиховог укупног богатства које је спало на свега 3.900 милијарди долара (БДП Србије, узгред, износио је прошле године 97 и по милијарди долара).

Али не треба превише бринути за сироте милијардере, јер, до ове среде, берзе широм света већ су се вратиле у зелено, и сигурни смо да милијардери сада нису онако сироти као што су били прошлог петка, када се сазнало да је претходног дана Британија ипак, упркос свим прогнозама и претњама, гласала за брегзит, за излазак из Европске уније.

А споменути милијардери и њихови џепови вероватно су и једино што није и што неће осетити последице брегзита. Другим речима, а можда и први пут у животу, сагласни смо с бившим шведским премијером (и атлантистом до сржи) Карлом Билтом: „Оно што се догодило данас јесте европски догађај с најозбиљнијим последицама још од пада Берлинског зида.“

КУДА ИДЕ ЕУ? Какве су могуће последице брегзита? То јест, ако Британија заиста иступи из Европске уније а извесну несигурност у том погледу изазива амерички државни секретар Џон Кери који је ове среде изјавио да „има више начина да се (референдумска) одлука не реализује“… Ипак, оде ли Велика Британија као што то желе Британци, куда иде Европска унија? Како изгледају могући сценарији? И шта ће све то значити за Србију?

Констатујмо, најпре, оно што је очигледно и неупитно, да бисмо имали полазне премисе за даље размишљање.

Пре свега, ЕУ је претрпела ударац какав није још никада, при чему јој – у разним аспектима тог ударца – још и понајмањи представља чињеница да остаје без 12,57 одсто свог буџета колико је у њега 2015. уплатила Британија, уз то и без шестине свог укупног БДП-а колико износи британски удео, док би – са становишта ЕУ, наиме – најстрашније требало да буде сазнање да је процес интеграција, ипак, реверзибилан иако су нас до малопре уверавали да је иреверзибилнији и од смрти. Због свега тога, неспорно је, ЕУ је данас (кудикамо до заиста много) слабија него што је била, рецимо, 22. јуна. Неспорно је и да је, брегзитом, утицај САД на Унију нешто мањи него што је био, не зато што је Британија (била) једини ослонац САД унутар ЕУ, већ зато што је била најважнији, најозбиљнији и, поготово, најутицајнији ослонац. Ова ће чињеница, како ћемо се потрудити да докажемо, имати да произведе важне последице. Али пре тога, док смо још код неспорног, неспорно је и да су победом британских евроскептика озбиљно охрабрене и њихове колеге у другим европским земљама, а током наредне године следе избори у Холандији, Француској и Немачкој, и пре тога, на јесен ове године, и уставни референдум у Италији који би могао да обори владу Матеа Ренција и тамо изазове ванредне парламентарне изборе и, како рече забринути Џорџ Сорош, „већ следеће године на власт доведе популистички (антисистемски, да будемо прецизни – прим. аут.) Покрет пет звездица, који је управо освојио већину на локалним изборима у Риму“.

ЕКОНОМИЈА КРИЗЕ Кад смо већ код Италије, пређимо лагано у разматрање могућих сценарија. У Италији, чији је дуг вртоглавих 130 и неколико одсто БДП-а и наставља да расте немилосрдно, на помолу је банкарска криза која би могла да разори финансијски систем четврте (сада, без Британије, треће) ЕУ економије. Због брегзита и потреса на финансијским тржиштима, наиме, највеће италијанске банке – већ израњављене ненаплативим кредитима у висини од 360 милијарди евра, рекордно ниским каматним стопама које производе хронично ниске профите… – изгубиле су преко трећине своје берзанске вредности. „Ово је тренутак истине који сви очекујемо већ дуго“, цитира лондонски „Телеграф“ неименованог „водећег италијанског банкара“. „Једино што нисмо знали јесте да ће брегзит бити оно што ће ослободити слона (у стакларској радњи).“ Да би спасила банке од пропасти, сопствене и пропасти италијанске економије, влада Матеа Ренција планира пакет помоћ од 40 милијарди евра, пишу ових дана и „Телеграф“ и амерички „Вол стрит џорнал“. Међутим, ту долазимо до озбиљног проблема – правила еврозоне, усвојена ове године (да не улазимо у појединости) стриктно забрањују овакав начин државне помоћи, а на управо одржаном ЕУ самиту у Бриселу Ангела Меркел је то и поновила пред новинарима. Такође пред новинарима, само мало касније, узвратио јој је Ренци: „Нисмо дошли овде да би нам учитељица држала лекције.“ Што ће рећи да се Европа налази пред још једним избором; или ће дозволити Ренцију да без санкција прекрши правила еврозоне како би спасао италијански банкарски сектор – чиме ће можда и читава еврозона бити спасена на неко време али ће зато читава Европска унија, са свим њеним правилима које нико не поштује када му тако одговара, склизнути још дубље у ирелевантност – или ће правила бити испоштована, али онда ће, како преноси угледни Амброуз Еванс-Причард у „Телеграфу“, уследити оно на шта је упозорио Сорош: „Свеобухватна банкарска криза која на власт може да доведе побуњенички Покрет пет звездица већ следеће године.“

И не само то. Оваква криза у Италији нужно ће се проширити, као епидемија, даље по Европи, а онда је само питање дана када ће почети да расту нереално ниске (захваљујући Европској централној банци и њеном програму квантитативног олакшавања, то јест, производње виртуелног новца без покрића) камате на државне обвезнице презадужених европских земаља, због чега оне – а пре свих Италија, Португалија и Шпанија, о Грчкој и да не причамо – више неће моћи да сервисирају своје дугове. И онда ће италијански Покрет пет звездица бити понајмањи проблем, јер ће у питање бити доведен и читав пројекат евра, а са њим и постојање Европске уније.

ПОРУКА МАРИН ЛЕ ПЕН Али и без овако катастрофичног сценарија – премда је општи консензус да није питање да ли ће избити нова економска криза, већ када ће се то догодити – као што већ рекосмо, антисистемски побуњеници широм Западне Европе, леви и десни свеједно, од Бепеа Грила преко Марин ле Пен у Француској до Герта Вилдерса у Холандији, несумњиво су осокољени успехом својих британских колега. Треба им придодати и Данце, који су 3. децембра прошле године већ демонстрирали свој евроскептицизам одбацивши, на референдуму, предложене ЕУ реформе њихове полиције и правосуђа. Најважнија порука коју су сви они добили са Острва: побуна против система је могућа. Па зато и Марин ле Пен, преко „Њујорк тајмса“, полетно поручује: „После брегзита, народно пролеће је неизбежно.“ А исто то поручује, али сасвим невесело, и Џорџ Сорош који је у последње време необично активан: „ЕУ је на путу ка неуређеној дезинтеграцији.“ Или је пак, додајемо, у најбољем случају по ЕУ и њене инспираторе, на путу ка свом системском обесмишљавању, за шта ће бити довољно да само једна од антисистемских странака победи у некој од важнијих (преосталих) чланица.

Како на овакав развој догађаја гледају Сједињене Државе, патрон уније која им се пред очима дезинтегрише? Такав развој догађаја оне не желе, и зато што желе уједињену Европску унију (под сопственом контролом, разуме се), и зато што странке које би могле да је разједине имају претерано добре односе са Русијом, и зато што се те партије противе монструозном ТТИП-у, Споразуму о слободној трговини ЕУ и САД који корпорацијама даје примат над националним државама.

СИСТЕМ НА ИЗДИСАЈУ Збиља, шта ће бити с ТТИП-ом, тим споразумом на коме Американци инсистирају а који ће из корена, и то нагоре, променити оно што је још остало од европског начина живота јер његово усвајање – како нас ових дана, залажући се за то, подсећа Андерс Аслунд, виши сарадник вашингтонског Атлантског савета – подразумева укидање неоправданих социјалних бенефиција, либерализацију тржишта рада, дерегулацију индустрије… Елем, шансе за његово усвајање данас су мање него што су биле пре брегзита, из простог разлога што је Британија била главни заговорник његовог усвајања унутар ЕУ. Каква је данашња позиција ЕУ? Ако ћемо да верујемо ЕУ шефици дипломатије Федерики Могерини и њеној Глобалној стратегији ЕУ која је обелодањена ове среде, „ЕУ ће тежити усвајању ТТИП-а“; ако ћемо пак да верујемо премијеру Француске Мануелу Валсу, нема шансе, јер, „искрено да вам кажем“, рекао је својим социјалистима ове недеље, „трансатлантског споразума не може да буде. Овај споразум није у процедури… јер не само што би представљао плодно тле за популисте (који му се противе из све снаге – прим. аут.), већ би такође, једноставно, био лош за нашу економију“. Дакле? Очигледно, или ће Американци одустати од ТТИП-а, или ће њихов притисак, да ТТИП ипак буде усвојен, бити нешто израженији и бруталнији, ово из разлога што су прошлог четвртка остали без свог тихог инсајдера унутар ЕУ. Али, опет, тај притисак неће смети да буде прејак јер би могао да изазове контраефекат у виду пораста броја протестних гласова оним антисистемским странкама, и зато што би чак и естаблишмент западних земаља, већ притиснут тим снагама и страхом од губитка положаја, могао да се окрене Русији и Кини, то јест, ван тешког загрљаја Сједињених Држава.

Овакав сценарио, лаганог или нешто бржег потонућа Европске уније у ирелевантност а можда и скроз у дезинтеграцију, у овом тренутку делује најизвесније. Узрок томе је релативно једноставан. Оно што је довело до брегзита – а у суштини, то је актуелни неолиберални поредак у коме данашње генерације живе много лошије од својих родитеља, па отуда и опште незадовољство које и доводи до раста популарности антисистемских решења, од Доналда Трампа и Бернија Сандерса у САД, преко брегзиташа у Уједињеном Краљевству до спомињане Марин ле Пен и Герта Вилдерса или пак Норберта Хофера у Аустрији – оно што је дакле довело до брегзита не може да изазове ништа друго до продубљивања ових осећања. Краће речено, овај систем и не може да произведе ништа друго до даљег повећања економске неједнакости (која је сада досегла ниво из 1820. године, како је утврдила недавна студија ОЕЦД-а), што ће рећи да нам или следи побуна против система, или ће систем ту побуну угушити крваво, суспендујући успут демократију широм света западне демократије.

МАЊА УНИЈА, ВИШЕ УНИЈЕ Ипак, ни једно ни друго неће се догодити већ сутра. А до тада, власници актуелног поретка покушаће да га спасу, спасавајући успут и себе. Спасавајући себе, сваки себе, због тога би могли да уђу и у сукоб, који је већ почео да се назире.

Прво о спасавању, па о сукобу.

„Свуда унаоколо видимо владе и партије које скачу горе-доле и траже ‘још Европе, још Европе’! Ако желите да народ масовно одбаци Европу, само наставите тако“, прокоментарисао је ових дана Ибер Ведрин, бивши француски министар иностраних послова. И збиља, догађа се управо то. Ведринов колега, актуелни шеф француске дипломатије Жан-Марк Еро је са својим немачким парњаком Франком-Валтером Штајнмајером ових дана исписао програмски документ под (нехотично а горко ироничним) насловом „Снажна Европа у свету неизвесности“, у коме су се, после брегзита, заложили за још чвршћу унификацију Европске уније. А судећи по реченицама које се понављају у овом документу и у званичном саопштењу са пост-брегзит састанка шесторо оснивача претече данашње ЕУ, Европске заједнице за угаљ и челик – поред Немачке и Француске то су и Италија, Холандија, Белгија и Луксембург – може се закључити и да је реч о заједничком ставу ове шесторке оснивача. Укратко, они се залажу за „све ближу унију“ која ће бити и „политичка унија“, „потпуна економска и монетарна унија“, уз „заједничко опорезивање“ и фискалну политику уопште. Усред дезинтеграције коју је изазвала предубока интеграција, они предлажу још дубљу интеграцију. Уз све разумевање потребе да демонстрирају одлучност и снагу у тренутку своје највеће слабости, овакво решење чини се поприлично одвојеним од реалности.

Мада не и сасвим. Показујући спремност да стварност ипак уваже макар донекле, Еро и Штајнмајер у свом документу покушавају да понуде решење онима који се њиховим решењима противе. С једне стране, у све дубљим интеграцијама за које се залажу, наводе, неће морати да учествују сви већ само они чланови ЕУ који то пожеле – ово би требало да представља умирујућу поруку, пре свега, земљама Вишеградске групе, али сугерише и развој бриселске уније у Европу у две брзине, интегрисанију и мање интегрисану – и нуде, свима који су озбиљно забринути због недемократског карактера владајућих гарнитура у садашњој ЕУ, својеврсну демократизацију евра у облику парламентарне контроле над еврогрупом и њеним председником.

Какав ће ефекат произвести покушај спровођења у дело ових решења? Ведрин је дао поприлично добру прогнозу, којој немамо шта да додамо.

СУКОБ САВЕЗНИКА Али није овај сукоб – сукоб између еврофанатика и евроскептка – сукоб на који смо мислили када смо га споменули.

Ероов и Штајнмајеров предлог – полазећи од управо објављене ЕУ Глобалне стратегије Федерике Могерини, за коју и кажу да представља „први корак у том правцу, али морамо и даље од тога“, а која предлаже развој заједничких ЕУ војних капацитета који би могли да делују и „аутономно“ у односу на НАТО, како би ЕУ имала „стратешку аутономију“ у потрази за „глобалним поретком са мултилатерализмом као својим кључним принципом“ јер „ово није време за глобалне полицајце“ – предлог двојице министара елем говори о „промоцији ЕУ као независног и глобалног актера“ са сопственим цивилно-војним ланцем командовања, снагама за брзо реаговање које представљају заметак европске војске, заједничком европском војном индустријом… Занимљиво, вашингтонски Атлантски савет – о чијим смо аргументима против брегзита писали прошле недеље – прогнозирао је управо да ће, без Британије, остатак ЕУ кренути ка „успостављању Заједничке спољне и безбедносне политике и аутономних војних капацитета ЕУ, с војним набавкама које би биле ограничене на изворе из саме ЕУ… Без Британије, војни капацитети ЕУ били би слабије координирани с НАТО-ом и Сједињеним Државама“, а „Унија би била фокусиранија на своје комерцијалне интересе, снажније би одбијала да предузме акције које би могле да увреде Русију, и била би слабије координирана с приоритетима и напорима САД“…

Ову врсту европске аутономије у односу на НАТО Сједињене Државе никако не желе, јер би ЕУ онда могла да почне да доноси одлуке и у корист свог интереса, а не само у корист своје штете и америчког интереса, као што је очигледно, рецимо, у примерима минирања „Јужног тока“ и потпаљивања Украјине. А и сада, наспрам ових ЕУ предлога о повећању ЕУ аутономије у односу на НАТО, из Америке стиже сасвим супротан предлог, који ишчитавамо у редакцијском коментару „Вашингтон поста“, листа блиског Хилари Клинтон и владајућим вашингтонским круговима глобалних интервенциониста. „Противотров за брегзит: снажан НАТО“, стоји у наслову текста који тражи од Немачке, уместо аутономије у односу на НАТО коју сама Немачка прижељкује, „помоћ и лидерство у трансатлантским безбедносним питањима“ и да постане „активнији и гласнији лидер НАТО алијансе“, то јест, да упростимо, да буде главни међу америчким вазалима у Европи.

Управо ту и лежи још једна опасност по будућност европског пројекта, опасност која би – слутимо, надајући се да грешимо – могла да поткачи и нас. Неће, наиме, Америка само да замоли Немачку да јој се потчини у оквиру НАТО-а уместо да сања о ЕУ као глобалном а уз то и независном играчу, него ће ту своју молбу и да зачини, па и потпаљивањем сукоба који би Немачку могли да одговоре од недозвољеног наума. Украјина и, нажалост, Балкан, јављају се као очигледни кандидати за потпаљивање које ће дестабилизовати ЕУ и подсетити је где има да јој лежи лојалност ако ће уопште да је буде. И што више Немачка буде истрајавала у својој независности, ми ћемо постајати све угроженији.

У ком ће правцу овај процес ићи? Згодан показатељ представљаће судбина председника Европске комисије Жан-Клода Јункера. Из Америке, а све више и из Европе, стижу захтеви за Јункеровом сменом, тобоже због брегзита а заправо, слутимо, због тога што је Јункер био избор Ангеле Меркел који се уз то и јавно заложио за стварање заједничке европске армије. Потенцијални наследник: споменути атлантиста Карл Билт. Тек, развој ове ситуације представљаће важан показатељ смера у коме догађаји теку.

Шта у овој ситуацији ми можемо да учинимо? Не много. ЕУ ће се правити да нас и даље жели иако је свакоме јасно да, сад кад су изласци дошли на ред, од проширења нема ништа, а ми ћемо се правити да то није тако и да и даље идемо ка Европској унији као да се брегзит није догодио. И то је подношљиво, све док у том процесу не начинимо неки уступак науштрб сопствених националних интереса, али, ваљда је свакоме јасно да сада нарочито није тренутак за тако нешто. Али не лежи главна опасност у томе, у могућности попуштања зарад нечега чега сутра можда више неће бити, већ у споменутој могућности да ће нас Американци запалити како би дисциплиновали Немачку. Док нам нада лежи у могућности, ако не извесној а онда врло вероватној, да ће Америка бити исувише заузета озбиљнијим изазовима по свој поредак да би се сетила и нас. И тако док се не роди европско пролеће, које не прижељкује само Марин ле Пен…

[/restrictedarea]