Почетна / Друштво / Ердоганова лекција

Ердоганова лекција

Puc u TurskojПише Стефан Каргановић

Пред српске доносиоце политичких одлука, на фону турских догађаја, поставља се само једно питање, а то је како, у условима потпуне пенетрације система, сачувати и обезбедити одбрамбене механизме државе?

После неуспелог покушаја државног удара у Турској, непогрешиво проницљиви српски политичари и „аналитичари“ прокоментарисали су све појединости до последње ситнице, са приметним изузетком околности која је за њихову државу најважнија и најрелевантија. Са полемичким жаром и уобичајено дубоким увидима у дешавања не само на Босфору већ и широм света, у компетентним круговима данима се расправља о томе да ли је пуч био стваран или намештен, ко га је организовао и зашто, како ће утицати на спољну политику Турске, па чак – не би били Срби да се тиме не баве – и како ће изменити однос снага у свету. У поређењу са кључном темом, која је остала изван оквира разматрања, питања којима се стручњаци студиозно баве – мада о светској политици њих нико ништа не пита – пословични су „лук и вода“.

[restrictedarea]

ПОУКА ТУРСКОГ СЦЕНАРИЈА Озбиљно разматрање кризе коју је пре две недеље турска  држава једва преживела, а чији коначни исход још увек није известан, приоритетно ставља, не само на српски дневни ред него и свих осталих регионалних државица, тачку која је апсолутно фундаментална. Та изостављена тачка је кључна за опстанак државе. У светлу отрежњујућих догађаја у Турској, поставља се следеће питање: полазећи од чињенице свеобухватног и дугорочног субверзивног дејства империје, усмереног подједнако и на „пријатеље“ и на непријатеље, како главне полуге власти сачувати у домаћим рукама? Може ли се у неопходној мери органима силе и осталим заштитним механизмима угроженог друштва обезбедити моћ брзог и ефикасног реаговања у неизбежном тренутку када хировити страни „партнери“ одлуче да унутрашњи поредак и фигуре које су му на челу – својевољно промене?

У таквој ситуацији нашао се Реџеп Тајип Ердоган у петак, 15. јула, и у истој ситуацији тренутно се потенцијално налазе све локалне балканске поглавице. У вези са турским следом догађаја, подсетимо се на неке основне чињенице. Прећутно (или можда изричито, потпуно је небитно) Ердоган и његови атлантски покровитељи склопили су споразум, entente cordiale, да ће турском председнику и његовом неоотоманском режиму бити допуштено да остварују сопствене регионалне аспирације заузврат за то што ће своју општу политику безусловно потчинити глобалним  циљевима и тежњама страних покровитеља. И Ердоган је, мање-више, а у укупном билансу далеко више него мање (и на неспорну штету интересима Турске), лојално излазио у сусрет захтевима својих покровитеља, чак и науштрб многих постулата сопствене изворне политике, испуњавајући преузете обавезе у складу са договором. За примерну дугогодишњу кооперативност – на страну неке личне настраности које суштински уопште не мењају слику – Ердоганова награда био је покушај свргавања, изведен преко локалне агентуре која је држана у резерви управо за такву прилику. Под мимикријом верске посвећености, али фактички под надзором Ердоганових тобож „савезничких“ обавештајних служби, та агентура упорно и стрпљиво већ годинама, иза леђа званично признатог турског партнера, спроводи грамшијевски „дуги марш кроз установе“ и нелојално инфилтрира све поре турског друштва, чекајући сигнал да се активира. „Паралел девлет“ (паралелна влада, или држава). На вршљање Гуленовог подземног апарата на сам дан пуча градоначелник Анкаре пожалио се Александру Дугину, који је случајно боравио у турској престоници на једном научном скупу. Звучи познато, зар не?

Mutatis mutandis, уважавајући све турске специфичности, није ли ово, посматрано пре свега из локалног угла, врло препознатљив оперативни стил и распоред стратегијских снага?

 

ДУГИ МАРШ ФЕТУЛАХА ГУЛЕНА Небитно је да ли је – као што неки тврде – шеф те турске агентуре, проповедник Фетулах Гулен, са тешкоћом завршио четири разреда основне школе или је бриљантан интелектуалац који је, поред помног изучавања светих књига, докторирао и на Грамшијевим теоријама. Без обзира на коначни исход напора Ердогановог режима да преживи и да се одбрани, ова препредено источњачка верзија „дугог марша кроз установе“ заслужила је место у приручницима за хибридно ратовање Гуленових западних ментора.

„Морате се кретати кроз артерије система“, Гулен је деведесетих година, док су Ердоган и он још увек били другари, подучавао своје следбенике, „а да нико не примети ваше постојање док се не уградите у све центре моћи (…) док услови не сазру. Морате сачекати док не буду сазрели и све не буде спремно (…) док у вашим рукама не буде сва власт у држави и док не привучете на своју страну свеукупну моћ установа турске државе“.

Паралелно са освајањем, по дубини, институционалне и уставне моћи у Турској, Миша Ђурковић у својој информативној анализи Гуленове методологије наглашава да се развија и „игра прикривања правих намера да се не би превремено излагало ударцима противника“.

Нити је битно да ли је лукави Гулен свестан да је и сам оруђе, и то – уколико је тако нешто замисливо – у рукама још лукавијих и покваренијих од себе, и да ће им и он, као Ердоган против кога је био употребљен, бити интересантан само онолико дуго колико је тренутно користан. У турском контексту то сигурно не би представљало никакву новину, бар ако је судити по оцени тамошњег генерала Али Фуада Ердена, једног од одговорних за јерменски геноцид, о томе како треба поступити са искоришћеним „особљем“: „Оруђа за прљаве послове су потребна у захтевним временима; исто тако је неопходно, међутим, не прослављати их већ уклонити након употребе када су обавили свој посао (попут тоалет-папира).“ И ово звучи познато, зар не? У одређеном тренутку Ердоганову лекцију неминовно ће научити и Гулен. Међутим, то није наша брига.

 

КЉУЧЕВИ ТВРЂАВЕ Пред српске доносиоце политичких одлука, на фону турских догађаја, поставља се само једно питање, а то је како, у условима потпуне пенетрације система, сачувати и обезбедити одбрамбене механизме државе? Под претпоставком да за то није касно и да је то још увек изводљиво и могуће.

У Турској, подједнако као и на овим просторима, одавно и са идеалистичким одушевљењем, кључеви од тврђаве предати су непријатељу. Зато, он више нема потребу да је опседа. Капије су му добровољно и широм отворене, уз срдачан позив да се комотно размести унутра. Као последица унутрашње предаје сада је практично неважно ко се налази на челу државног апарата и са каквим звучним и формалним овлашћењима обавља своје церемонијалне дужности. Готово све полуге налазе се у рукама локалне агентуре којом управљају страни контролори. Упутства номиналног поглавице противна њиховим налозима једноставно су – игнорисана, а превише својеглав и иритантан поглавица обично се без муке свргава. Као што је недавно покушано у Ердогановом случају.

Пре две недеље, скоро по цену живота, Ердоган је схватио ту егзистенцијалну лекцију. Да није благовремено добио упозорење од тактичког савезника коме се најмање надао и да није успео да на брзину скрпи довољну подршку на улици, своју провинцијалну бахатост и глупост платио би животом. Ситуационе сличности са личностима на другим просторима наметљиво су очигледне.

Џиновске димензије турске чистке не одражавају Ердоганову параноју – ма шта неко о њему мислио и без обзира на то колико је антипатичан по другим основама. Пакосна империјална психоанализа, пласирана да деградира донедавно услужног и хваљеног сарадника, није ништа више до ad hominem спин којим покушава да се маскира значај претрпљеног неуспеха. Поред тога, банализовање стварних разлога за неуспех пуча погодно је и стога што одвраћа пажњу од еклатантне стварности која темељну чистку у потпуности оправдава, а то је тотална прожетост установа наводно пријатељске и савезничке турске државе субверзивним елементима уграђеним да служе туђем интересу, а не њој. Пребацивањем аналитичког тежишта на споредне колосеке забашурују се истовремено и колосалне размере империјалног вероломства, понашања које је заправо рутинско, а у овом случају усмерено према дојучерашњем блиском сараднику и штићенику. Из тога произилази логично питање: ко је следећи?

Реторичка магла којом се вешто спинују узроци и последице турског преврата разумљива је са становишта извођача, а њима је у интересу да уграбе и задрже контролу над овим експлозивним наративом. Трезвено сагледавање начина и импликација подмуклог забадања ножа у леђа Ердогану за њих је опасно и недопустиво. Последице би биле крајње контрапродуктивне, ако би се то заиста догодило и допринело да се потенцијалне наредне жртве тргну из учмалости и испоље вољу да се интелигентније и делотворније него досад позабаве питањем сопствене безбедности.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *