Почетна / Документи / EКСКЛУЗИВНО – ПИСМО ИЗ ДОНБАСА

EКСКЛУЗИВНО – ПИСМО ИЗ ДОНБАСА

Прво писмо, 6. јул 2016

Моторола код куће

МоторолаПише Захар Прилепин

Један од најпознатијих савремених руских писаца Захар Прилепин иде у Донбас. У томе не би било ничег необичног – у непризнатим републикама Прилепин борави често. Овога пута, међутим, иде тамо у својству специјалног дописника ( руског сајта RT ) и то у тренутку када прети опасност од поновног распламсавања ратних дејстава у овом делу света и све већег гомилања НАТО снага на ободима Русије. Донбас је информационо посебно врућа тачка. Као да сви знају шта се тамо догађа (и већ у најмању руку готово сви имају сопствено мишљење о дешавањима), али вредност овакве информације често је невелика. Анонимни блогови, твитери сумњиве веродостојности, ангажоване колумне вајних аналитичара из фотеља чине значајан део мозаика донбаских и вести око Донбаса.
У првом „Писму из Донбаса“ Прилепин описује свој сусрет са једним од најчувенијих бораца Доњецке Народне Републике – Арсеном Павловом, познатијим као Моторола. Кроз разговор са Моторолом- „руским Че Геваром”, Прилепин нам пружа прилику да се са ратом у Украјини упознамо на јединствен начин, другачији од свега што се у медијима може видети – интимну и отворену причу једног од бораца о свему, од приватног живота и личних размишљања, до борбених акција. Посредовањем Радмиле Мечанин, Прилепиновог преводиоца на српски језик, „Печат” има изузетну и ексклузивну прилику да објави ово драгоцено сведочанство несумњиво високе документарне вредности.

Моторола, командант јединице „Спарта“, борац од почетка рата, херој Доњецке Народне Републике, легендарни ратни командант, пуковник. Досељеник из Русије.

Арсен Павлов (управо Арсен, а не Арсениј, као што пишу на мрежи) живи у обичном станчићу у Доњецку. На ком је спрату – петом, шестом или седмом – кад сам гледао у прозор, нисам бројао спратове.

У дворишту су локални старци играли домине.

Моторола им је недавно спровео струју до стола, да не кваре очи увече.

Обично мирно двориштанце, и гори светло играчима домина.

Једном сам питао Моторолу шта каже жени кад одлази у борбу.

– Ништа не кажем – одговорио је. – Просто идем на посао.

Ево, сад сам видео место одакле он иде на посао: обичан народни улаз с општепознатим задахом мемле, прилично ољуспан; метална врата, у стану ради телевизор, тамо се води неки редовни разговор о Енглеској и Европској унији (Моторола скептично коментарише: Разгаламили се… Очигледно прати вести и у току је догађања).

На зиду и у креденцу иза стакла су фотографије: његове кћерке, која је тек напунила годину дана, његове жене Јелене, неколико његових успешних црно-белих и слика са венчања.

Моторола је весео, срдачан, у шортсу, бос, го до појаса, беле коже, виде му се трагови од неколиких ранијих рањавања, једно око му је под завојем (повредио се, што је најчудније, на обуци; из многобројних борби често се враћао буквално као јеж – у панциру и шлему, начичканим десетинама гелера, а нову рану, у суштини, задобио је случајно).

***

Моторолу знам две године, али му никад не телефонирам. Позвао ме је он.

Каже: Здраво, видео сам те (није казао где, вероватно негде на мрежи). – Како си – пита, и одједном додаје – ужелео сам се добрих људи.

– Опет сам у Доњецку – одговарам.

– Дођи у госте док сам на боловању – рекао је.

По мене је дошао џипом његов момак из „Спарте“, двојица. Уз стакло џипа стављена је пропусница која даје право на даноноћну вожњу (у Доњецку је полицијски час) и ношење оружја (у Доњецку је забрањено ношење оружја на улици).

У џипу је свирао Баста-Ногано.

– Нове песме? –нисам их препознао.

– Аха.

Са возачем (млад, кршан, срдачан момак, ратује од лета 2014) причам о репу: чим се појави нешто ново, он Мотороли снима „25/17“, Рема Дигу, ГРОТ, Типси Типа и ево, Басту-Ногана (псеудоним репера Василија Вакуленка).

Васја је у својој новој доброј песми певао нешто о рату и мецима који су опет летели тамо некуда.

Мало, не баш весело, нашалио сам се са „спартанцима“ на тему да Баста-Ногану није туђа „милитаристичка“ тематика, међутим, он у Доњецку, по свему судећи, никад неће одржати концерт.

Питао сам борце како се Моторола односи према политичким убеђењима тих које слуша.

„Спартанац“ возач је одговорио у смислу да то уопште нема конкретан значај; иако то што Дига долази и пева овамо све радује, он је пријатељ са Моторолом, и заиста је Дига – даса.

(Рем Дига – популарни репер из Ростовске области са својственим и брзим начином реповања; аутор је одличне песме „Уходит караван на југ“, са несумњивим алузијама на донбаски рат).

Други „спартанац“ је био ћутљив; он ме је довео до стана, радио-везом је позвао Моторолу:

– Команданте, отвори врата!

Моторола је отворио, понудио борцу да уђе, поседи, поразговара, али овај је врло тактично одбио.

Борци у Донбасу***

Донео сам свакакве играчке и слаткише његовој кћерци, флашу коњака (прошли пут сам код Мотороле испио три флаше коњака у пару са ратним дописником Подубним, па сам решио да макар делимично надокнадим штету) и две флаше вина; при чему сам га одмах упозорио да ћу једну испити сам (ноћу сам до јутра седео са добрим саговорником, и… осећао сам ту потребу).

Моторола ми је неколико пута нудио храну, одбио сам. Донео ми је високу јаку чашу, а себи криглу чаја.

– Цео улаз зна, наравно, да ти овде живиш – кажем.

– Да.

Дан пре мог доласка овде је новинарка читав дан базала тамо-овамо око зграде и зурила у прозоре; брзо су је уочили Моторолини момци, проверили јој документа.

Моторола се смеје: „Ја јој кажем: сад ћу да те лустрирам, као у Кијеву.“

И помирљиво додаје:

– А шта могу да јој кажем? Још ме нису вребали код куће.

Локални пијанци, остали нерадници и криминални елементи су напустили двориште зграде у којој живи Моторола, али и суседна дворишта.

– Двориште је место за старце и децу – смешка се Моторола.

***

Нимало се не бих чудио ни љутио кад би Моторола живео у огромној вили иза огромне ограде, а у дворишту му био тенк. У Доњецку је мноштво празних вила, чије су газде на самом почетку рата отишле у Кијев и мрзе све то „руско пролеће“: живи – ја нећу.

На крају крајева, један од најзначајнијих „сепаратистичких бојовника“, ако је веровати вестима украјинских СМИ, починио је толико свакаквих злочина да је одавно морао својим новцем да сагради себи дворац. Али није. Откако је у Доњецку, Моторола је подстанар и својим новцем плаћа кирију Доњечанима.

Стан је двособан, собе су мале.

И сасвим мала кухиња, у коју је улаз заграђен великим меким табуреом, да једногодишња кћерка не добауља и извуче посуђе из креденца.

У кухињи је мали акваријум.

– Једанаест рибица, пет ракова, три пужа – каже Моторола. – Недавно сам га купио. Сад их гледам.

Сипа им храну. Ракови се усплахирише, сваки час гурају пужа и бесомучно раде својим вилицама.

Сићушна храна се једва види.

Понекад изгледа да ракови упразно раде вилицама.

– Представа да ракови иду само натрашке није сасвим тачна – смеје се Арсен – рачићи заиста иду напред.

***

Поразговарали смо о оку: има неких проблема с лечењем. Моторола ипак и на сву ту причу реагује и даље с хумором.

– За сада ме брине само једно: ранио сам једно око и сад, ако ми се нешто деси, немам резервно – каже гледајући ме јединим оком тог момента.

Моторола неочекивано живописно прича о својим осећањима:

– Не можеш ни да замислиш како се у глави одвијају фантазмагорични процеси док гледаш свет само једним оком: свест се престројава и сама почиње да доцртава другу, невидљиву половину стварности… Врло занимљив живот. Али понекад је прпа: идеш и одједном јасно имаш осећај да је пред тобом стуб. А стуба нема.

Затим забавно прича како је после следеће контузије изгубио способност за читање: речи се распршиле и да бих их схватио, морао сам по пет пута да читам реченицу – једна реч никако није ишла уз другу; а кад ми се десила још једна контузија, десио се обрнут процес: све је дошло на своје место.

– Незгодно је читање само једним оком, замараш се, наравно.

– Колико пута си заиста рањаван? – питам.

Замислио се.

– Ако рачунам задобијене овде у току бојевих дејстава, шест.

Најупадљивије: на левом лакту је ушивено рашчерупано месо: одрадио украјински митраљезац на аеродрому. Моторола жмиркајући, не наглашавајћи ништа, прича како је водио групу на јуриш кроз један од ходника доњецког аеродрома.

– Митраљезац се у трену престројио на нас – говори, чини ми се, чак с поштовањем Моторола (митраљезац је пуцао на другу страну, куда су мамили његову ватру).

Прича како је сам себи дао инјекцију против болова.

Али после му се ипак завртело у глави: рука – све месо је напољу.

– Синоћ ми је један твој борац причао како су на аеродрому заробили митраљесца… А тај се понашао бахато – кажем. – Није тај?

Моторола ме посматра секунду. Затим одрично маше главом: Не.

– Не, није тај. Тај се не би тако понашао. Никад.

Пошто је мало размислио, Арсен се уз смех сетио још неколико кратких прича о истој теми: како је после тог рањавања, тек залечен, следећи пут водио групу, па му је лева рањена рука отказала, и у једном тренутку борбе није био у стању да пуца.

Просто је отказала, и готово.

Ко може чак и издалека да замисли ту ситуацију, јасно му је како је то.

Други пут, одмах после тешког рањавања у лопатицу, Мотороли је дошао у госте Иван Охлобистин, и његовој жени поклонио бунду.

– Ја на инјекцијама, ништа не разумем, али правим се да све схватам и да ме ништа не боли – смеје се Арсен.

Моторола са саборцима***

Говорили смо о свакаквим последњим новостима; одједном сам угледао у орману фото-албуме: дај да гвирнем, кажем.

Албуми су му били армијски.

– Од куће си све преселио овамо? – упитао сам.

Моторола је некако нејасно одговорио да је преселио све најважније.

Млади Моторола – прави шипарац, на неким фотографијама изгледа да му је 14 година, при чему се види да је то врло плаховит, самоуверен и ратоборан тип.

Разгледамо слике и смејемо се, Моторола весело, обично коментарише:

– Регрутован сам из Краснодарске покрајине, мада сам рођен у једанаестом региону, и позади на шлему ми је било написано 23-РУС.

(Краснодарска покрајина – 23. регион).

Видим дагестанске и чеченске пејзаже (Моторола је служио по уговору на крају другог чеченског рата, двапут је тамо био на службеном задатку).

– То је наш старешина артиљеријске батерије. Већ тада је, мислим, био старешина артиљеријске батерије. Укратко, „камаз“ централне доставе са конзервама и свакаквим стварима експлодира од набасавања на мину. А тамо месо, маст, уље – све се запалило. Старешина је истрчао, и сам у пламену, а у пољу раде људи. И почне да пуца по људима…

– Од шока или чега?

– Да, од шока. И пуцао је док га нису угасили и оборили.

– Убио је неког?

– Па да. Ваљда јесте.

Прелистава ту страницу сам, даље.

– А видиш какве су ми ту завесице? Код мене је долазио командант батаљона: „Бре, склањај ту ’кућицу у селу‘!“

Завесице су врло лепе, домаће, пријатне.

Моторола на маршу. Моторола везиста. Моторола у шатору с другарима, попио је много манастирског вина – врло карактеристичне фотографије.

– Ја уопште не волим алкохол, али ту… – смеје се Моторола.

А овде они у ходу слушају музику и помало плешу.

– Тада се већ појавила „Каста“ – сећа се Моторола и додаје: – Музика је добра ствар.

***

Улазе жена и кћерка: шетале су.

Са њима је борац „Спарте“ – унео је колица.

Жена – спокојна, достојанствена, срдачна; по типу – козакиња из „Тихог Дона“: осећа се један сој, и ум, и стас, и издржљивост супруге човека који читаве године иде близу смрти. До те мере близу као мало ко на овоме свету данас.

Они су се упознали овде, она је из Николајевке, била је рањена.

Питао сам Моторолу за најсмешније украјинске лажњаке о њему, има их на десетине, он је споменуо идиотску вест како је затекао жену са љубавником, све је разбио, љубавника је очигледно убио, а жену, цитирам Моторолу, „вукао за косу“.

– За главу и по је виша од мене – смеје се он. – И да хоћу, не бих био у стању.

Било је добрих стотину лажних вести о Моторолиној погибији и још стотина о томе како је побегао из ДНР.

Лекарка која лечи Моторолино око узнемирено је питала:

– А нећете отићи? Сигурно остајете овде?

За људе у ДНР и само Моторолино присуство је показатељ да је све у реду са Републиком, да се овамо неће вратити Украјина.

Од пристојних лажи памтим само једну: на мрежи постоји информација да је Моторолина групација призната у Британији за најбољу међу специјалним јединицама у Европи: не мислим да су британски војници толико искрени; међутим, очигледно је да искуство његовог батаљона изучавају, проверавају и изнова проверавају водеће европске војне школе.

А за то време Моторола у шортсу гледа у кћерку, акваријум жубори, жена у кухињи тихо вади намирнице из кесе.

И Јелена ми нуди да једем, опет сам одбио, па ипак, за минут је на нашем столу био тањир са насецканим сиром и кобасицом, и тањир са рачићима.

Не схватам на кога личи Мирослава, кћерка: дражесно плаво дете.

Одмах је кренула оцу.

– Кад је тата код куће, мама није ауторитет – примећује задовољно и добродушно Арсен.

Мирослава се мало уплашила мојих играчака: претерано сија лампа, претерано бучи аутић.

– Тако лепа девојчица, шта ти је… – насмејао се Моторола.

– Ништа, навикнуће се – не да би се извинила већ помало загонетно каже Лена, и приговарајући носи кћерку на спавање.

Жена је отресита и елегантног, складног држања; удала се за Арсена Павлова, демобилисаног водника. Сад је жена пуковника; да је замислиш као супругу генерала – ништа лакше. Жена је на свом месту.

– Вероватно треба да ти ставим капи? – упитала је када се вратила.

Моторола је послушно скинуо завој.

Ставила му је капи у рањено око.

Видело се да јој је вишеструко, неупоредиво више жао мужа него мужу самог себе.

Лена је трудна, пред порођајем.

Следећи мали Моторола је на путу.

***

Мотороли су предлагали да оде у Питер, да тамо лечи рањено око, одбио је.

На своју срећу, нисам га питао зашто.

Тихо смо ћаскали о свему и свачему, а он се одједном сетио и као да се наљутио:

– Човек истрћио стомачину, стоји и каже: „За вас бринем и навијам.“ А што ти навијаш за мене? Грађанин сам РФ и нема разлога да навијаш за мене. Навијај ти за ову децу овде… Он ме пита: „А што ниси отишао у Питер да се лечиш? Могу да ти помогнем!“ А што да идем тамо? Ено, гледај, ту је други борац, и он има проблеме с оком. Што њега нисте послали у Питер? А? Па после да кажете: „Аха, гле како је обогаљен момак – ја сам Моторолу послао у Питер!“ Да задовољи своју самољубивост! За сада нећу никуда. Још ми ниси скинули ни конце с ока. Куда ћу, у који андрак да идем. Одмах сам то рекао свима, па шта? А што нико не шаље војнике? Зашто мене? Мени то не треба, гризла би ме савест. Умало због тога нисам послао људе у материну… Боље хајдемо да пушимо.

И пошли смо да пушимо.

***

Моторола неочекивано скреће разговор у сферу филологије и лингвистике.

– Знаш, ти рече да су се Украјинци као нација образовали – са тим, наравно, могу да се сложим – каже он. – Али имам питање. Они су се образовали тек пошто су већ били Руси, схваташ? Не могу да делим: Руси, Белоруси, Украјинци – за мене је сад то искључиво регионална подела. Ми и они смо једно дивно време, рецимо, до Петра I, говорили истим језиком. После су већ биле реформе час у једном, час у другом смеру. Али, у принципу, ако узмемо украјински говор – до распада СССР-а био је сасвим нормалан. Тамо су људске речи – све речи које разумемо зато што су нам оне, ево, овде – показује на себи област соларног плексуса. – Зато што су наши преци говорили тим језиком. А то што је сад код њих…

– За 25 година су веома обновили језик. Поизмишљали су замене руским речима…

– Да, тако су га обновили… Види, постоје суржик1 и балачка. Краснодарска и ростовска балачка су сличне. Ако узмемо суржик – то је чиста балачка, баш као краснодарска балачка. Али у Краснодару се то није формирало у језик. Ето, рођен сам у Републици Коми, крв ми је за четвртину комијска, део је руске, део адигејске крви. У Комију је народна ношња исти вез као и код Словена, само се разликују шаре. Али је практично један исти. И ако сад обучем своју народну ношњу – па, просто ми се ћефне да шетам у ланеној одећи свог народа – упоредиће ме са неким „Укропом“. Они почињу да монополизују оно што је било заједничко. Раде то намерно. Ето, они имају Дан веза, видите! А и ми смо везиљаши, сви смо једнаки. А најважније је што нам је крв свима исте боје. И данас искрсавају тешке теме, са којим се борим.

– Какве?

– Проблем је у томе што човек, кад се налази на овој страни и говори да ратује против Украјине, јесте зомби, исти као и они што ратују против нас. У длаку исти. Када је све тек почињало 2014. године, тада су се појавили свакакви изрази, као „телећи језик“ и тако даље, одмах сам рекао: не треба, не ваља тако говорити. Људе је неко обмануо на оној страни. Они не схватају шта раде. Па кад већ не схватају шта раде, треба наћи могућност да се они правилно усмере. Не може човек говорити да ратује против Украјине или Украјинаца, ако је јуче, пре две, три године био тачно такав Украјинац. А чим је променио језик…

– У Украјини – кажем – двадесет милиона људи не зна до краја где је истина. И важно је да они не осећају да их вређају. Важно је показати им да се ми не боримо против Украјине, не боримо се против Украјинаца.

– Мој став је конкретан – наставља Моторола. – Сви који ратују с оне стране су незаконито наоружане формације. То су терористичке групације. Део њих су профашистичке, део – прозападне. И једни и други су бандити и зликовци. Украјина као таква нема везе с тим.

***

– Арсене, можеш ли барем једном у животу да кажеш како си се ипак обрео овде? Знам већ десет верзија твог доласка овамо.

Мислио сам да ће се Моторола нећкати и поштовати сплетке; али одједном је све изложио. Или оно што је сматрао за потребно – у сваком случају, рекао је више него што сам очекивао.

– Знаш, кад је све почело у Јужној Осетији, моја прва жена је одржавала трудноћу. Ишао сам код ње баш те ноћи, и ту сазнао за све: „Градови-смрадови“, рат… Тада заиста нисам имао две и по хиљаде рубаља да бих стигао до Владика, па, реално ми је био тежак тренутак у животу. И ужурбао сам се. Али тамо су сви моји ближњи већ били унапред упозорени да ми не дају ништа – већ виде да ћу сваког трена да се спакујем за пут. Па, мислим, још дан, два, три и сигурно ћу отићи. И тада – бап! – рат се завршио. И после те ситуације помислио сам: могу да одем где букне. Где то може бити? У једном моменту почнем да се дописујем са људима који се налазе у Украјини. Активна фаза била је већ у јануару-фебруару 2014. године: преписка, покушај да схватим шта се дешава. И одлучио сам. Док је жена на трудничком, од директора узмем две недеље неплаћено и пет хиљада рубаља аванса. У цркви сам купио жетон са Георгијем Победоносцем, освештао сам свој крстић, живи су ми у помоћи – ево, још сам са њима – Моторола показује каишић на себи. – Спакујем се, седнем у воз и одем у Ростов. Из Ростова у Јасиновату, из Јасиновате у Доњецк… Знаш, највише сам се плашио да ћу надрљати, схваташ?

– Не. Зашто?

– Био је „мајдан“, и тамо су викали о Москаљима, и неки су викали да треба клати Русе, говорили да руски језик не треба да буде државни. У почетку сам мислио: какви, дођавола, Руси? Тамо живе све сами Хохоли! Моја, и представа многих грађана РФ је била: у Украјини живе људи који говоре на другом језику, и да им је неки други менталитет. А ту одједном неки „Руси“. Мислим: Руси, Руси, откуда они тамо… Јер ја говорим руски, последње четири године живео сам у Краснодарској покрајини, у местима где говоре балачку, и тада сам мислио: ако одем – и мене ће одмах да препознају.

– Типа, као црнца.

– Па, да. Али ипак се нисам претерано уплашио у том моменту. Обуо сам беле патике с тробојком и с натписом „Русија“. А мом другару је брат специјалац полиције – они су испод шлема натукли капе, такође са руским грбом. И ето, ја сам с том капом, у патикама, у кратком капуту дошао овамо. И одједном схватио да… Па, на пример, у Харкову сам тек после месец дана чуо украјински, кад је жена говорила телефоном: окренуо сам се.

– А како си доспео у Харков?

– Стигао сам у Украјину 26. фебруара 2014. У 6 ујутро иде воз до Јасиновате. Из Јасиновате до Доњецка. У Доњецку ме дочекао човек. Са њим сам кренуо у Димитров, провели смо тамо два дана. Из Димитрова у Запорожје, тамо смо били два или три дана. Затим у Никопољ Дњепропетровске области. Седео сам у Никопољу и гледао украјинске канале. На свим каналима је била Врховна рада, на сваких пет минута. Забрана руског језика? – зачас су гласали, зачас – готово… У Никопољу је била мала група из „Свободе“ и мали део представника Десног сектора. Имали су шаторе поред администрације. Све бих то средио са 2-3 „Молотовљева коктела“: просто би отишли у материну. Тамо су сви били опуштени. Када ми је фактички све било спремно, у том правцу сам извршио осматрање са својим истомишљеником.

– Било вас је двојица?

– Не, он није учествовао у томе. Он ми је просто сарадник… Дођем, кад тамо – одједном! – већ је маса. Већ иду униформисани људи, а у дубини масе, где су били шатори – наоружани људи. Без нашивака, без ичег, под маскама. И тада схватим да сам закаснио. Требало је да то урадим дан раније. Али дан раније нисам био спреман. И схватим да је већ време да одем из Никопоља. Седим и мислим куда да идем даље. На Крим? Крим – јасно: тамо је наша војска. Каквог има смисла да кренем туда кад тамо већ ионако има ко да то ради. Гледам даље – у Доњецку је отпор. А Доњецк је некако ближи Ростовској области и тамо ми је од почетка све некако јасније. До 2014. године могло се чинити да је Доњецк заиста Русија, људи су стално одлазили тамо на фудбал, ово-оно, причали: ето, јуче сам био у Доњецку – и није се доживљавало као туђина. Зато сам решио да одем у Харков… Бануо сам управо кад су оборили Лењина, те ноћи.

У Харкову сам променио последњи новац – рубље за гривне. У продавници питам нешто, а продавачица ми каже: „18 рубаља“. Стојим и мислим где сад да нађем 18 рубаља. „Али немам“ – кажем – „имам само гривне“. Она каже – ма гривне, гривне. У Харкову су тада сви говорили „рубље“. Називи продавница – све је било на руском језику. Сад више није тако.

– Зашто је Харков изгубио?

– Тамо су били активисти: главе бих им поотшрафљавао… У Харкову су почели да праве покрет за одбрану споменика Лењину. Извикали су неке пароле – и готово, хајдемо у руски конзулат. И отишли да тамо пишу нека писма, да моле за мировњаке. И све време су одводили људе, схваташ. А сутрадан их је већ дошло за трећину мање. Зато што људи иду на посао. Умарају се. И постепено се тај покрет осипао. И остао је да се држи само на омладини. А шта је потребно омладини? Да се мало курчи.

Али „десносектораши“ који су дошли у Харков већ су носили пушке и пиштоље. Они су направили пробни напад код споменика Шевченку. Пух-пухч-пух, запуцали су из траумача. Следећи пут су већ имали озбиљнију муницију. Улетели су на трг, и одједном увиђају да возилом не могу да прођу право преко трга. Почињу да кривудају, а ми одједном схватамо какав је то аутобус – возио је по оријентирима, плави фолскваген. И, знаш, тамо су вечито биле пивске флаше, а тада, као за инат, све су склонили: немаш чиме да гађаш чак ни шофершајбну. И ја с пластичном чашом чаја трчим за тим аутобусом. Зашто сам трчао? – смеје се Моторола. – После су таксисти који су били за нас оперативно нашли место где су распоређени, па смо пошли тамо.

– То јест ти су био на Римарској улици када су се људи Белецког забарикадирали и из ватреног оружја убили двојицу харковских активиста. То је било 2. марта, мислим.

– Да, био сам… На Римарској су погодили Питера у око, у кост изнад очне дупље.

– „Питер“ му је надимак?

– Да, после је био у Славјанску и тамо нестао без трага… Питера су ранили, па је његово место заузео други, месни милиционер. Њега су убили. И убили су још једног нашег момка, Артјома. Не знам како је он погинуо. Похађао сам школу Министарства за ванредне ситуације 2007/2008. године у Краснодару, и указивање прве помоћи је тема у коју се разумем. Улазили смо у двориште, унутра је један свод. А чим је он ушао, с првог спрата су опалили из сачмаре. Ми смо ишли у реду за њим. Позади је био рекламни пано. Узео сам пано и прикривао, а момци су извлачили Артјома. Погодило га је у тело, а једно зрно у врат, у артерију. Отишли смо са тог места, гледам крајем ока – лоше му се пише. Доктор из хитне помоћи телефонира, пита неког за савет, и не зна шта да ради. Једном руком ради индиректну масажу срца, а другом пита како се то ради. Углавном, укључим се – фух-фух- фух – Артјом одједном! продише, почела је да му се мења боја коже. Све је у реду, натоварили су га на носила, ја се вратим у ту катавасију поред зграде. А после излазим – Артјом већ готов: блед и позеленео. Унутрашње крварење! Добар момак је био… Још тада је ТВ „Русија 24“ снимила како се тамо грчим. Лице ми се не види, али људи који су ме знали, схватили су да сам то ја.

И онда, после погибије наших момака, тим харковским активистима кажем: ено човека, носи аутомат, да би му се узео аутомат, морате га убити. А због чега га треба убити? Да би му одузео аутомат и убио другог човека, док он није убио нас, и одузети још један аутомат да би се узела власт. Због тога…

Кернес је тада извео одатле људе Белецког.

– То јест Кернес је већ схватио с ким има посла, и изводио их је осмишљено?

– Наравно. Све је то режија. Људи су се продали… Месна мурија, „беркутовци“, у почетку су били нормални – разговарао сам са њима, неко време сам без проблема одлазио у харковску администрацију. А после су их помешали са полтавским „Беркутом“ – по очима им се видело да нису мештани, боли њих уво. И тако су постепено харковски „беркутовци“ сами себе уништили… Кад сам одлазио из Харкова, видело се како друмом иде оклопна техника, и убрзо су тенкови у потпуности окружили сав град. Тамо више није могло ништа да се уради у том моменту.

***

– Фактички од самог почетка, од фебруара 2014. посматрам по етапама све што се дешавало – говори Моторола. – Знам како је почео рат, знам где је почео. Сви причају о Одеси. Да, то јесте трагедија. Али сви су заборавили да је паралелно с Одесом, истог дана, 2. маја, ВСУ почела војну операцију великих размера с применом авијације, артиљерије и оклопне технике.

– Тога дана ополченци су оборили два хеликоптера која су летела у напад.

– Да, снимао сам то и видео како излеће ракета. Неколико дана пре тога био сам тамо. Под маском, аутомат с бацачем граната, идем тамо-амо; људи су мислили да сам ваљда појачање. У ствари, чекао сам кад ће да долете хеликоптери, да дам команду. Да се ти људи који дрежде у заседи припреме и „одувају“ хеликоптере. Добро је да смо већ тада разоружали 25. бригаду Војних снага Украјине, и све смо имали.

Тако је почињао рат. Тачније, тако је почео.

Код нас ће сад, наравно, да питају: зашто је ипак ваш Моторола дошао тамо?

То је споредно питање. Дошао је с одређеним намерама. Али убијање је ипак прва почела она страна. Чињеница је непобитна.

***

Скрећемо разговор на друге теме. Враћа се жена, али се не укључује у разговор, гледа своја посла, мирна и концентрисана.

Арсен одједном каже: Хајде да ти се похвалим својом поезијом.

Потпуно неочекиван обрт, признајем.

Читам у његовом телефону три текста, очигледно сачињени за читање уз удараљке. Нисам стигао чак ни да се запитам: а шта ако су они лоши и морам некако сувише изокола да говорим о томе.

Моторола покушава да римује, не успева му увек, али ни то није нарочит недостатак.

Зато је у та три текста било све што фали руском репу: потпуно одсуство извештачености и човекова пуна одговорност за сваку казану реч. Никакве натегнутости, никакве „литературе“, већ уместо тога афористичност и, да, управо та метафизика узнемиреног бића, коју код нас многи покушавају да одглуме, избургијају лажном трагичношћу, немајући у души ничег што може да потврди ту трагику.

Али Моторола, наравно, има.

Признајем, био сам зачуђен: једна је ствар ратни командант, оштроуман момак, народни херој, а друга је… ево све то.

– У авиону досада, нисам имао шта да радим – објашњава он.

– Можда буде ваљан реп – кажем да га не бих засуо комплиментима.

– До репа је мени још као пешке до Помпеје – узвраћа Арсен. – Ма не, можда ове године, на лето, успем нешто. Са Ремом ћу нешто да репујем.

– Са Ремом Дигом?!

– Да.

– То би било одлично – кажем.

Не, обрт је ипак неочекиван.

Враћам Мотороли његов телефон: не сналазим се у њему (имам дугметар, и други ми није потребан), али изгледа да је овај врло екстравагантан апарат.

– Поклонио ми га је Швеђанин, официр који је радио за СБУ, заробљен код Славјанска – каже Моторола. – После су му дуго стизала свакаква писма на енглеском, типа „Како си?“ Ја одговарам, пишем: „Он је умро“ – смеје се Моторола.

Уплашили сте се? Ништа се није десило том Швеђанину.

***

Минут касније ипак се враћамо рату.

– Дњепропетровска област, Запорожје, Харковска област – зашто тамо нема отпора? – реторички пита Моторола. – Зато што тамо нема оружја. Нема допремања муниције, допремања личног састава, допремања обезбеђења. Чим се појави мали центар за допремање, само ако ми избијемо до административних граница, ти региони ће одмах да плану. Стално говоримо „Донбас, Донбас“, а то је заправо део Запорошке области, део Дњепропетровске области, део чак и Ростовске области, Луганск је, мислим, чак мали део Харковске области – све је то Донбас. Донбас је велики басен угља. Сад почиње дуга, досадна полемика да би се сва та ситуација изгладила. И то, пре свега, или до 2017. године, или до избора, не знам које године су код њих избори. Треба учинити све да овде не буде као у Придњестровљу. Зато што је тамо ситуација врло тешка…

Моторола почиње да говори с једва приметном љутњом, престаје да се осмехује.

– Овде је врло много оних које називамо „трпећа војска“. Они су на предњем крају. Њих туче артиљерија, њих убијају, а они трпе. Они не пуцају, не зато што им не дозвољавају. Они не пуцају зато што им одговарају пуцњавом. Они опале из аутомата или митраљеза, а по њима могу да узврате из минобацача или из бацача граната. Могу да их ране или убију. Зато је боље да седе мирно уместо да са сваког положаја продиру по метар на терен противника. Рудари! За две године рата могли су да изађу већ иза Авдејевке, читава бригада. У Сирији су за годину дана ископали тунеле, тунелима су возили оклопне транспортере између кућа. Зашто? Зато што они ратују. Зато што они имају неку идеју. А људи овде у рововима почињу да губе идеју. Немају конкретан циљ, све им је привидно, расплинуто. Две године стоје на истом месту, па се још и повлаче. Веома ме нервира кад људи напуштају положаје. Ја сам човек који је за све време ратних дејстава излазио једино из Славјанска, тешко ми је да разумем… Код нас готово да нема сиве зоне. А сива зона је јасно прописана у Минским споразумима. Војска која уђе у сиву зону може бити уништена без кршења Минских споразума. Она мора бити потиснута. Потиснута отуда. Кад се појави војник на неком одређеном растојању – ближем од 500 метара – може да се уништи. Без икаквих проблема. А они мирно возе. Ено насеља, а они у суседно иду тенком. Зашто?

Природно је да ћутим.

– Неки људи уопште не могу да схвате шта ја радим овде – говори он. – Увек могу да изађем одавде. Мени не треба пиарење. Плешћу чарапе – умем да плетем чарапе – и продавати их за нормалан новац. „Чарапе од Мотороле“. И да живим нормално… Али за сада ми је најважније да непријатељ не уђе у Доњецк. А он је фактички у Доњецку. Пески – па то је заселак Доњецка. Красногоровка је периферија Доњецка. На периферији Доњецка је војска, врло много оклопне технике, имају све. Ми морамо да будемо овде и сада.

***

Опростили смо се и договорили да се видимо.

У суштини, сутрадан ујутро могао сам да пођем са њим у доњецку болницу на превијање, да пушим у дворишту и сачекам га.

Али отишао сам другим послом.

Јавио ми се, каже:

– Код мене је све у реду. Сад ће вести, али имај на уму: код мене је све у реду – и смеје се.

– Добро, Арсене, разумем – кажем схватајући: тек што се десила нека незгода.

Гледам вести: па да, као и обично – украјински блогери су већ успели да напишу како су Моторолу убили, наше новости пишу да је у дворишту болнице извршен атентат на њега. Под ауто су подметнули нагазну мину – разлетање гелера било је такво да је могло побити десетину људи. Чудом, нико није био у близини.

Са Моторолом су били жена и дете.

Добро је што ми се јавио: прошли пут, кад је пуштена бува да су га убили, неколико сати нисам могао да разјасним шта се заиста десило, био сам нервозан и нерасположен.

„Коме је потребан тај ваш Моторола“ – написао је следећи огорчени мајдански блогер.

Па ником, наравно.

Зато ви пишете о њему, ако не сваког дана онда тачно сваке недеље.

И ако једном он дође на ту страну – некоме ће нарочито бити сасвим јасно како вам је јако непотребан.

А некоме, напротив, веома потребан.

С руског превела Радмила Мечанин

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *