Почетна / Интервју / Душко Челић – Институције у служби терора

Душко Челић – Институције у служби терора

Албанско тумачење права на Косову и Метохији

Недавно усвајање Закона о агенцији за упоређивање и верификацију имовине у Приштини може коштати већину Срба на Косову и Метохији губитка својине на кућама и земљишту, а да о томе чак и не буду обавештени

Разговарала Наташа Јовановић

Од почетка мандата УН на територији АП Косово и Метохија забележено је више од 7.000 етнички мотивисаних напада; убијено је преко 1000 Срба и 104 припадника неалбанских мањинских заједница. Киднапован је 841 Србин, а 960 људи је тешко рањено. Забрињавајућа је чињеница да судбина многих несталих и киднапованих лица до данас није утврђена. Од јуна 1999. из Аутономне Покрајине Косово и Метохија протерано је више од 245.000 Срба и других грађана, а од 437 места у којима су живели Срби, изузимајући општине Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, етнички је потпуно очишћено 312 насеља. Ови подаци указују да је на територији Косова и Метохије после 10. јуна 1999.  почињено етничко чишћење над Србима геноцидних размера, каже у разговору за „Печат“ Душко Челић, професор Правног факултета универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици.
[restrictedarea]

Ипак конференција одржана на Правном факултету у Косовској Митровици чини се да није или је у веома малој мери инспирисала учеснике да одговоре на тему кршења људских права на Косову и Метохији. Ваше излагање делује готово инцидентно. Како тумачите ово ћутање?

Осим рада моје маленкости, било је још неколико радова са тематиком кршења људских права на Косову и Метохији, но, то не мења утисак да је српска стручна и научна мисао недовољно заинтересована за питање људских права на Косову и Метохији. Стога поменуте радове сматрам својеврсним апелом научној и стручној правничкој јавности да се позабаве проблемима на овом делу територије Републике Србије.

На жалост, систематска и масовна кршења људских права Срба на Косову и Метохији, трају у континуитету од 10. јуна 1999. када је, после противправне агресије НАТО-а на нашу земљу, на Косову и Метохији, установљена Привремена управа Уједињених нација (УНМИК), упркос томе што је кључни део њеног мандата био управо, поштовање „међународно признатих стандарда људских права“. Свакако најдрастичнији и најтежи облици кршења људских права су случајеви кршења права на живот. За ова злодела, не само да нико није одговарао, већ у највећем броју случајева УНМИК није предузимао било какву истражну радњу, не би ли се злочинци привели правди. Ове скандалозне чињенице потврдило је, у више стотина случајева и Саветодавно веће за људска права – независно тело УНМИК-а у чијем мандату је истраживање повреда људских права које је починио УНМИК. Чини ми се да су најдрастичнији случајеви масакра над српском децом у Гораждевцу код Пећи, која су се купала у Бистрици, потом над жетеоцима у Старом Грацком код Липљана, потом дизање у ваздух аутобуса у Ливадицама код Подујева, пуног путника који су пошли на Задушнице… Ни за ове злочине нико није одговарао.

У раду сте указали и на бројне случајеве злоупотребе експропријације којима се Србима ограничило или пак одузело право својине над непокретностима.

Институт експропријације се на Косову и Метохији од стране самозваних албанских власти третира као још једно у низу квазиправних оружја против права на мирно уживање имовине Срба. Често се у таквим случајевима поступак експропријације уопште не спроводи  власници, најчешће Срби прогнани са Косова и Метохије, и не знају да им је непокретност експроприсана, нити могу остварити било какву накнаду. Поред тога, на удару те и такве „експропријације“ коју ми првници називамо de facto експропријацијом је и право својине на непокретностима Српске православне цркве. У Општини Дечане, општинска администрација је, без спровођења икаквог формалног поступка, спровела рушење „Мермерне куће“ и хотела „Турист“ који су се налазили у центру Дечана и  били у својини манастира СПЦ Високи Дечани. Најдрастичнији пример „експропријације“ односи се на судбину Цркве Свете Тројице у центру Ђаковице: након што је, после 10. јуна 1999. минирана, њени остаци су поново минирани и у мартовском погрому 2004. да би током јуна и јула месеца 2008. на парцели на којој се налазио храм,  био изграђен парк.

Ни у овом случају општинске албанске власти нису  Српској православној цркви као власнику доставиле никакав акт нити обавештење о разлозима узурпације имовине а камоли понудиле било какву накнаду за овај правно и цивилизацијски неприхватљив акт. Бројне случајеве такве „експропријације“ својевремено је забележила Европска организација за безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Упркос безакоњу (не само) у области спровођења експропријације, УНМИК није користио извршна овлашћења која је према сопственој регулативи имао, како би поништио незаконите квазиправне и фактичке акте и спровео реституцију угрожених или одузетих права, напротив, у неким случајевима је и сам био учесник таквих повреда права.

Каква је даља судбина укупне имовине државе Србије у јужној Покрајини, која је грубо процењена на преко 200 милијарди долара? Да ли се арбитража или компензација имовине намећу као решења?

Стање ствари са друштвеном и државном имовином  Републике Србије на Косову и Метохији и позиција Србије у вези с тим је гора него ли позиција Србије у односу на споразум о сукцесији, који су, после престанка СФРЈ, потписале државе настале престанком Југославије. Наиме, тим споразумом предвиђено је поштовање стечених имовинских права грађана и држава, у случају промена, њихово враћање у првобитно стање на дан 31. 12. 1990. као и поништење свих уговора закључених под принудом. Свега тога, када је реч о државној и друштвеној имовини на Косову и Метохији нема иако овде не може бити речи ни о каквој сукцесији јер је то територија Републике Србије. УНМИК је започео са Косова и Метохије, укључујући и огромна природна богатства, док су бивши радници српске националности били отворено дискриминисани у погледу права на исплату дела приватизационих прихода. Услед чињенице да самопрокламовано Косово није држава, као и недостатка воље друге стране, вођење арбитражног поступка није могуће. Оно што је могуће, то је да се применом бројних правних, дипломатских и политичких мера, спречи „приватизација“ и отимање, онога што до сада није отето и „приватизовано“. Неке од тих мера примењене су у случају Ски-центра „Брезовица“.

Такође, неопходно је не одустајати од имовинских права Србије на Косову и Метохији и у те сврхе уредно документовати свако имовинско право Србије на тој територији и сваки потез УНМИК-а и самопрокламованих власти на Косову и Метохији, како би се  пред правном службом ОУН аргументовано поставило питање тих права.

Како у светлу чињенице да на Космету траје сеоба мртвих (да Срби преносе мртве са гробаља у енклавама у безбедан, централни део Србије) оцењујете случај Светислава Стојковића из села Доња Битиња код Штрпца који је добио 90 дана затвора од тзв. Врховног суда Косова због наводног „оштећења гроба“ албанског шверцера из Другог светског рата?

Случај Светислава Стојковића је класичан пример терора (албанских) „институција“, односно злоупотребе тих институција које Албанци доживљавају као средство притиска на Србе. Он представља својеврсну поруку Србима да њихов повратак и покретање било каквог озбиљнијег посла на Косову и Метохији, није пожељан. Србин који је одлучио да се врати на Косово и Метохију и зарађени капитал у иностранству уложи у изградњу пословног објекта на сопственом имању, кривично је прогоњен како би се њему и свима другима који би се одважили да се врате и на Косову и Метохији поново граде своју будућност, ставило до знања да се нису вратили на своје. Чини се све како би се онемогућила егзистенција преосталих Срба и обесхрабрио њихов повратак. У том погледу право на мирно уживање имовине се масовно и систематски крши. Поред око 27.000 узурпираних стамбених јединица, у периоду од јуна до децембра 1999. уништено је око 18.000 кућа. Према подацима УНМИК-а, још увек је евидентирано 10.405 уништених стамбених објеката прогнаних лица.

О размерама насиља и безвлашћа говори и податак да је од укупно 2.575.448. катастарских парцела, колико, према подацима Републичког геодетског завода – службе за катастар непокретности на Косову и Метохији, више од 1.000.000 катастарских јединица (обрадиво земљиште, ливаде и шуме) у својини Срба, узурпирано, што износи 38,83 посто свих катастарских парцела на Косову и Метохији! Вредност ових непокретности процењује се на око 50 милијарди долара.

Да ли смо олако поверовали на реч да ће Србима бити омогућено да остваре своја права када предају катастарске књиге?

И то је још један у низу лоших резултата у „бриселским преговорима“. Ионако лош и неповољан споразум, на основу кога су се власти  Србије обавезале да предају катастарске књиге самопрокламованим албанским властима на Косову и Метохији, поред симболичне поруке, носи у себи опасност од злоупотребе тих података што може имати несагледиве последице. Недавно усвајање Закона о агенцији за упоређивање и верификацију имовине у Приштини, у сврху једностраног спровођења споразума о катастру, на начин да те власти без икакве контроле Србије, самостално упореде податке добијене из српског катастра непокретности са  косовским Регистром права на непокретностима, може коштати већину Срба на Косову и Метохији губитка својине на кућама и земљишту, а да о томе чак и не буду обавештени.  Ако није посве касно, ово је позив на узбуну и на хитно  обустављање једностраног спровођења споразума о катастру, како се не би дозволило да „прекњижавање“ српске имовине на Косову и Метохји, на Албанце, остане у мраку, и протеком рокова постане коначно и неспорно.

Да ли Србија има и које правне инструменте којима би заштитила своје грађане?

Србија, што због ограничења после усвајања Резолуције СБ ОУН 1244, што због једностране примене и тумачења те резолуције и пристајања власти на такав однос УНМИК-а, има изузетно ограничен простор за институционално деловање на простору Косова и Метохије, па дакле и заштиту људских права њених грађана. Међутим, чини се, да се и у таквим неповољним околностима није урадило и не чини оно што се могло и морало и може. Посебно се то односи на пропуштену прилику кроз председавање ОЕБС-ом – организација у чијем је мандату управо владавина права. Такође, мислим да се недовољно користе прилике које се Србији пружају приликом сваког кварталног извештаја УНМИК-а пред Саветом безбедности ОУН. Уместо да се на том високом форуму улази у расправе и провокације политичке природе, наши представници би морали да се концентришу на стање људских права на Косову и Метохији јер је то једини универзални језик који разумеју чак и они који нам у СБ нису наклоњени. Мислим да је и однос власти према Мисији Европске уније за владавину права недопустиво пасиван и да је олако дозвољено да се ова мисија косовизује, односно, да садржину мандата и овлашћења црпи из споразума са „Косовом“ а не са Србијом, како би из Резолуције 1244 морало да произлази. Такође, мишљења сам да би пред Саветом Европе требало инсистирати да се путем неке врсте „техничког споразума“ са УНМИК-ом, омогући заснивање надлежности Европског суда за људска права и на територији Косова и Метохије јер је невероватно да на територији која представља црну рупу људских права (не само) у Европи, не постоји међународно обавезујући механизам за њихову заштиту.

Јасно је да постоји опасност да самопрокламоване власти на Косову и Метохији искористе ову потребу као „аргумент“ за пуноправно чланство у Савету Европе, но, управо због тога треба подсетити да је УНМИК са Саветом Европе својевремено склапао „техничке споразуме“ у вези са рецимо Оквирне конвенције о заштити права мањина;  због чега то исто не би учинио у вези Европске конвенције о људским правима, путем чега би се засновала надлежност суда у Стразбуру? Уколико то пак није могуће, мислим да је неопходно да власти Србије инсистирају на оснивању неке врсте „малог Стразбура за Косово и Метохију“ – међународног суда за људска права кога би чинио један број најугледнијих судија Европског суда за људска права. Нешто слично је постојало у Босни и Херцеговини, после потписивања Дејтонског споразума.

Сматрате ли да ће споразуми потписани у Бриселу омогућити Србији да се избори за своја права, олакшати живот Срба на Космету или је, пак,  то право суспендовано уласком у процес преговора са Приштином?

На Бриселске техничке преговоре о Косову се пристало под уценом Запада, а споразуми се такође постижу под њиховим притиском и уценом. Позиција Србије у тим преговорима је равна позицији парије. Садржина тих споразума је таква да они у свакој области на коју се односе представљају одустајање и од оно мало суверенитета Републике Србије, што је након усвајања Резолуције 1244, преостало. Питање је, колико су ти споразуми уопште олакшали живот Србима, бојим се да нису, а цена за тако што и по њих и по државу је огромна; они су, мимо своје воље, угурани у „правни систем“, који их сматра и третира као непожељне а јединство правног система Србије и њен суверенитет и територијални интегритет су урушени.

Шта је позадина чињенице да су се својевремено на ЕУЛЕКС-овим списковима оптужених и Срба виђених за хапшење нашли све листом лидери које је народ препознао као своје вође? Да ли и када је реч о случају Оливера Ивановића можемо говорити о непристрасности ове мисије?

Бојим се да то говори о испреплетености утицаја политике и оних центара моћи који су створили ЕУЛЕКС. Подсетимо да су својевремено, 2010. ондашње власти Србије, прихватиле да се „реконфигурише мандат УНМИК-а“, односно да се његова извршна овлашћења највећим делом угасе и пренесу на самопроглашене албанске власти на Косову и Метохији, а да ЕУЛЕКС, спроводећи мандат у области владавине права, делује у оквиру „правног система“ тзв. републике Косово. То и системски везује ЕУЛЕКС за  те власти и омогућава њихов параполитички утицај на њихов рад. Случај Оливера Ивановића, рецимо, показује да пресуда није пресуда само ако се тако назива неки акт и ако га је донео неко ко себе назива судом. Да би она то била, потребно је да буде заснована на праву и да то право буде праведно. Ништа од овога није испуњено у случају драстичног кажњавања Оливера Ивановића у првостепеној пресуди ЕУЛЕКС-овог већа судија.

Од УНЕСКО до Париске конвенције

Како коментаришете наводну илирску етногенезу Албанаца и све бруталније покушаје отимања драгоценог српског наслеђа на Космету?

Опасност лежи у покушајима тзв. република Косово да постане члан Унеска. Уколико би се то десило, Косово би стекло право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и „косовском националном баштином“, као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), била би у том случају дужна да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет „Косова“. То право, у случају добијања статуса члана Унеска, односно, у случају потписивања Париске конвенције, било би међународноправно „запечаћено“  ауторитетом Унеска, без обзира на то што је на снази Резолуција СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и без обзира на то што „Косово“ није чланица УН.

1999Да ли би оснивањем Суда за ратне злочине породице отетих и несталих Срба биле на корак ближе истини?

Бојим се, да је са протеком времена и досадашњом праксом завере ћутања албанског друштва на Косову и Метохији, праксом локалних албанских судова и Хашког трибунала та вероватноћа све мања. Сага у вези оснивања тзв. Специјалног суда за ратне злочине ОВК, поред тога што указује на чињеницу да у албанском друштву на Косову и Метохији не постоји спремност суочавања са прошлошћу и злочинима које су починили припадници албанске националне мањине над српским народом и припадницима неалбанских мањина, указује и на политичку трговину у којој ће истина и правда за жртве бити „колатерална штета“ а управљање Косовом и Метохијом путем тог суда, главни циљ његових оснивача. И због тога и због неотуђивог права на елемантарну истину и правду, породице жртава (једној од њих и сам припадам), њихова удружења али пре свега Србија, не смеју одустати од процесуирања злочинаца – бивших припадника тзв. ОВК, јер су судски поступци, како ствари стоје, једини преостали начин за сазнавање истине о принудно несталим и убијеним Србима на Косову и Метохији.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *