Почетна / Друштво / Државноправни апсурди независне Црне Горе

Државноправни апсурди независне Црне Горе

ПодгорицаПише Ратко Марковић

Највеће промене у политичком бићу Црне Горе су, институционално узев, формирање парламентарном систему власти непримерене „Владе изборног поверења“ и потписивање од стране председника Владе Црне Горе и НАТО чланица Протокола о приступању Црне Горе НАТО-у

Маја ове године дошло је до неколико промена у политичком животу Црне Горе од којих неке, нема сумње, повлаче за собом измену карактера политичког режима у тој држави. Најпре је, уместо дотадање, за парламентарни систем својствене већинске владе, која је „креација и еманација“ парламентарне већине, образована „Влада изборног поверења“, несвојствена парламентарном систему, јер без претходне страначке коалиције, обухвата једног потпредседника и четири министра из редова институционализоване опозиције у парламенту, што је за собом повукло конфузију улога парламентарне већине и мањине у систему власти. Од три кључне политичке личности (Ђукановић, Маровић, Кривокапић) у самосталној Црној Гори две су, што одлукама правосудних власти, што одлуком већине гласова у парламенту (јер је појам  институционализоване већине, стварањем „Владе изборног поверења“, престао да постоји у црногорском парламентаризму), престале то бити. Светозар Маровић је, после шест месеци проведених у притвору, пуштен на привремену слободу, након што је са Специјалним тужилаштвом склопио споразум о признању кривице, што укључује и договор о временској затворској казни. После четири узастопна избора и укупно 13 година проведених на функцији председника Скупштине, смењен је, гласовима већине (43 од укупно 81) посланика Ранко Кривокапић, чија је странка (СДП), заједно с доминантном политичком странком у Црној Гори (ДПС), на последњим парламентарним изборима из октобра 2016, као парламентарна већина, образовала већинску владу. Да густина догађаја с државноправним последицама по самосталну државу Црну Гору буде већа, постарала се и једна међународна организација – НАТО. Њених 28 чланица потписало је с председником Владе Црне Горе 19. маја Протокол о приступању Црне Горе НАТО-у, да би одмах за њим уследила честитка хрватског министра иностраних послова с пригодним текстом у којем се обећава да ће Хрватска настојати да буде прва НАТО чланица која ће ратификовати тај протокол.

[restrictedarea]

КОРАК ПО КОРАК Признање кривице Светозара Маровића и разрешење Ранка Кривокапића функције председника Скупштине због напуштања владајуће коалиције, мада за собом не повлаче институционалне промене, имају шири домашај. Маровић је био једини председник државне заједнице Србија и Црна Гора и вишегодишњи председник црногорског парламента. Једна је од најмоћнијих страначких, али и политичких личности у Црној Гори. У првобитном програму његове политичке странке ДПС-a залагање за заједничку државу Црне Горе са Србијом претходило је идеји о независној Црној Гори. Највеће заслуге за тај идејни преокрет приписују се управо Светозару Маровићу. Ранко Кривокапић је са својом странком давао снагу владајућој коалицији за остварење идеје независне Црне Горе и њеном приближавању НАТО-у. Круг политички најмоћнијих личности свео се, њиховим осипањем, само на једну – Мила Ђукановића (упркос високом положају у држави, Филип Вујановић нема такву политичку „носивост“). Стога се њиховим уклањањем мења однос политичких снага у Црној Гори. То се види и по томе што је нови председник Скупштине припадник, бар номинално, опозиционе политичке странке. Највеће промене у политичком бићу Црне Горе су, институционално узев, формирање парламентарном систему власти непримерене „Владе изборног поверења“ и потписивање од стране председника Владе Црне Горе и НАТО чланица Протокола о приступању Црне Горе НАТО-у.

Све се ово догађало у слављеничкој раздраганости изазваној десетогодишњицом „обнове црногорске независности“ и „хиљадугодишњицом постојања црногорске државности“, као да је та независност извојевана на бојном пољу, а не на правном терену, па и то у режији ЕУ и уз не мала огрешења о домаћи уставни поредак. Да би се докрајчило растурање Југославије, било је неопходно раздвојити Црну Гору од Србије, али тако да то не буде сецесија Црне Горе из двочлане федерације, јер би она могла не само довести до грађанског рата него и до трајног оспоравања правне ваљаности чина осамостаљења. ЕУ је смислила да то раздвајање иде корак по корак, а да не буде обављено одједном. Прелазан државноправни облик од заједничке државе ка самосталним државама била је државноправна скаламерија, која је имала и одговарајући назив – „државна заједница“ Србија и Црна Гора. Била је то унија две државе са једним међународним субјективитетом, при чему је свака од њих, по истеку периода од три године, имала право да покрене „поступак за промену државног статуса, односно за иступање из државне заједнице“ (члан 60 Уставне повеље). Тиме је Црној Гори створена прилика да се на правно ваљан начин раздвоји од Србије.

Референдум на основу чијих резултата је раздвајање било изведено није био без правних замерки (оне, политичке, остављамо по страни). Правна правила о њему, која је израдила ЕУ, усвојена су као посебни закон, који је стварно био lex specialis. Тај закон није био о референдуму уопште него о конкретном референдуму о државноправном статусу Републике Црне Горе, па се тако и звао. У њему је чак  било формулисано и референдумско питање (члан 6) које, с обзиром на садржину члана 60 Уставне повеље и на наслов изнад тог члана, није могло бити тако формулисано. Референдумско питање могло је да се односи само на иступање из државне заједнице с опречним алтернативама у одговору, а не на то да ли ће се Црна Гора конституисати као „независна држава са пуним међународним субјективитетом“ или ће, евентуално, образовати с неким другим државама унију или можда конфедерацију или федерацију. Због тога је и назив закона (па тиме и његова садржина) био погрешан. Уместо што је носио назив „Закон о референдуму о државноправном статусу Републике Црне Горе“ требало је да носи назив „Закон о иступању Републике Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора“ (са садржином која би одговарала том називу). Закон је, премда у Уставној повељи за тако нешто није било правног основа (право на иступање из државне заједнице било је једнократно право), предвиђао да се у случају негативног изјашњавања грађана исто питање могло после три године поново изнети на референдум, што је могло значити и то да се право на иступање Црне Горе из државне заједнице могло користити у недоглед, све до постизања референдумске одлуке о њеној независности. Уз то начин на који је одлука о независности Црне Горе била донесена био је у јасној супротности са тада важећим Уставом Црне Горе, по којем се „о промјени државног статуса … не може (се) одлучивати без претходно (подвукао Р. М.) спроведеног референдума грађана“ (члан 2, став 4). То значи да је редослед одлучивања следећи: прво претходни референдум, па после њега одлука Скупштине донесена по уставотворном поступку (поступку за промену Устава). Референдум има само консултативни карактер, а коначно правно дејство производи одлука Скупштине.  Закон о референдуму о државноправном статусу Републике Црне Горе писан је тако као да Устав Црне Горе не постоји, иако га је донела вишестраначка скупштина произашла из ванредних парламентарних избора. Но све то је већ заборављена прошлост.

 

ПОТВРЂЕНА РАСПОЛУЋЕНОСТ Услови које је ЕУ поставила за ваљаност референдумске одлуке били су да излазност бирача буде преко 50 одсто, а да за одлуку о државној самосталности гласа преко 55 одсто гласалих. Излазност бирача била је 86,5 одсто, за државну самосталност Црне Горе гласало је 55,5 одсто, а против 44,5 одсто гласалих. Они који су гласали против били су за очување заједничке државе Црне Горе са Србијом. Дотле познату располућеност Црне Горе и подељеност њеног друштва овакав резултат гласања само је потврдио. И уместо да се политика самосталне Црне Горе води тако да се не повређују осећања грађана који су гласали против самосталности, углавном због тога што себе сматрају Србима, она се окренула у правцу одмазде не само према њима него и према Србији. После скоро девет деценија проведених са Србијом у заједничкој држави, Црна Гора почела је доживљавати Србију као супарничку и у много чему непријатељску државу. Кренуло се у правцу искорењивања свега српског у Црној Гори (језика, писма, постојања Српске православне цркве) и прогона политичких неистомишљеника. Црна Гора је признала независност једнострано отцепљеног Косова и Метохије од Србије, гласала је за пријем самозване Републике Косово у УНЕСКО, у Међународни олимпијски комитет и у разне спортске савезе, солидаришући се увек с Албанијом и Хрватском у гласању против Србије. Протекла деценија од „обнове независности“ Црне Горе показала је да је истовремено с том одлуком била донесена и неформална одлука о супротстављању Црне Горе Србији.

Искључено је да је Србија давала Црној Гори повода за такву политику, како после „обновљене независности“, тако и кроз историју. Пре готово 150 година ондашњи професор Енциклопедије права, Општег државног права и Јавног права на Великој школи Србије, аутор грандиозног француско-српског речника (репринт издање 2003) Настас Петровић у својој знаменитој књижици „Независност Црне Горе“ написао је „да је Црна Гора негда само почесно и привремено освајана од Турака и да се увек сама ослобођавала“. Иако Црна Гора није имала формалну независност у време када је Петровић писао, он вели да су у Србији „сви убеђени да је Црна Гора слободна, и поносимо се што је била кадра да кроз она тешка времена сачува једну искрицу старе српске слободе која је погажени српски народ опомињала на своју сјајну прошлост и оно неоцењиво благо што је имао па није умео сачувати“. Како се од онда став Србије према независности Црне Горе није променио, пре ће бити да се данас променио став Црне Горе према Србији. Новим ставом према Србији Црна Гора плаћа цену ЕУ и САД за своју исфорсирану независност. Да је реч о отплати тих политичких дугова, најречитије сведочи однос Црне Горе према Русији. Малена Црна Гора, солидаришући се са ЕУ, чија чланица није, заводи санкције највећој држави на свету, Русији! Држави, која је одвајкада признавала независност Црне Горе и када је ова формално није имала. Настас Петровић наводи како је Порта у меморандуму од јануара 1853. који је послала дворовима великих сила изјавила своје право на Црну Гору, наводећи у том документу да су Црну Гору освојили турски цареви и придружили је својој царевини, да су је „услед тога освојења стварно заузели и притежавали, и да се то стварно притежање доказује признањем страних држава и применом турских закона у покореној земљи“, „да је Црна Гора у верозаконим одношајима зависила од цариградске патријаршије, и да је та независност дала В. Порти суверено право на Црну Гору“. Од великих сила којима је овај меморандум био послат, једино Русија „не само да није признала Портина тврђења него је сваком даном приликом протестовала против истих и формално признала Црну Гору за независну“. Руски посланик у Цариграду Орлов добио је том приликом од своје владе заповест да В. Порти достави ноту, у којој се, између осталог, каже и ово: „Да је царски двор увек заштићивао и да неће престати старати се и водити бригу о судби малог црногорског народа који с Русијом вежу верозаконе свезе и једно опште порекло, и који, налазећи се на крајњој граници Јевропске Турске, никад није био, мада би се сад то хтело потврдити, ни потчињен Порти, ни стварно придружен ма коме од суседних румелијских пашалука“. Данашња Црна Гора је у савезу с онима који су све до Берлинског конгреса оспоравали њену независност, а против је оних који су је и до тада и касније признавали и њоме се поносили.

 

ПРОЈЕКАТ НЕПОЗНАТ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ Овде треба подсетити да првенство за пласирање идеје о одвајању Црне Горе од Србије (после скоро девет деценија живота у заједничкој држави) није припадало тада и сада владајућој политичкој снази ДПС-у и њеном онда још увек политичком прваку Милу Ђукановићу, који је већ четврт века на челу или државе или владе. У расправама на једној од мајских седница Скупштине Црне Горе појединци из редова опозиције истицали су да су Ђукановић и његова странка напустили првобитну идеју заједничке државе са Србијом (две, како вели Настас Петровић, „посестримске земље“) и од Либералног савеза Црне Горе преузели идеју о независној Црној Гори ради очувања и продужавања своје власти и стварања приватне државе и власти, уместо демократске државе као јавног поретка и власти која је смењива.

Исти повод – одржање у животу владајуће власти – опозиција види и у формирању „Владе изборног повјерења“ (у пропратним актима се каже да је овај назив „политичка титулација“). Политички притешњена септембарским и октобарским протестима од 2015. против Владе, који су од када је ДПС на власти највише уздрмали Владу, поколебана натегнутим изгласавањем поверења у Скупштини 27. јануара 2016, захваљујући гласовима опозиционе странке Позитивне Црне Горе, власт је с делом опозиције обнародовала пројекат „Владе изборног поверења“, дотле непознат у теорији и пракси парламентарног система власти. То би била Влада у којој би један потпредседник и четири ресорна министра (финансија, унутрашњих послова, рада и социјалног старања и пољопривреде и руралног развоја) били из редова опозиције. Била би то Влада с ограниченим и ороченим циљем. Њен циљ се своди на стварање услова за слободне и фер изборе који би, под условом да буду такви, били подједнако прихватљиви за све учеснике у изборима као легитимни и легални. Уместо да опозиција сумња у рад државних органа који буду спроводили изборе, најбоље је да се укључи у Владу и „на позицијама по дубини државне администрације и пословних субјеката са већинским државним власништвом“, како би могла „контролисати и кадровску политику и коришћење државних ресурса и све оно што је доведено под сумњу да је коришћено и злоупотребљавано у претходним изборним циклусима да би се намакли гласови“. Реч је о спречавању изборних крађа и злоупотреба државе у страначке сврхе. Та Влада вршила би функцију до конституисања нове после редовних парламентарних избора октобра 2016. године.

О формирању „Владе изборног поверења“ најпре је сачињен Споразум о слободним и фер изборима 26. априла 2016, чији су потписници били ДПС, као представник власти и ДЕМОС, УРА и СДП, као представници дела опозиције. У њему се потписници обавезују „да резултате избора организованих у складу с овим споразумом прихвате као одлуку грађана Црне Горе“. Споразум је 19. маја 2016. постао Закон о примјени Споразума о стварању услова за слободне и фер изборе, чиме је постао правно обавезујућа норма типа lex specialis (важи само за конкретне парламентарне изборе).

Формула по којој Владу чине „представници власти и представници опозиције“ неодржива је са становишта логике парламентарног система. По тој логици, влада припада парламентарној већини којој и одговара, док опозицију чини парламентарна мањина. Укључивање опозиције у владу повлачи за собом промену поретка односа политичких снага успостављеног на парламентарним изборима. Власт и опозиције оличавају два супротстављена политичка табора. Суштину парламентарног живота чини идејна борба која се између та две табора води о питањима из надлежности парламента. Спојити та два супарника у једно тело неприродно је, а ако се то учини, једно од њих мора изгубити свој политички идентитет. Или ће актуелна влада прихватити идеје опозиције, што је у суштини једнако смени владе, или ће актуелна опозиција прихватити идеје владе, чиме ће престати да буде опозиција и постати део парламентарне већине и њене владе. Влада може бити страначки хетерогена (коалициона, концентрациона), али се тада странке које образују парламентарну већину коалиционим споразумом обавезују да ће влада бити политички хомогена и солидарна и функционисати као целина, као складна екипа.

 

ШТА ЋЕ ОСТАТИ ОД „ВЈЕЧНОСТИ“ Формално посматрано, „Влада изборног поверења“ није нова него је реконструисана стара Влада, с мандатором и програмом на основу којег је својевремено (2012) била изабрана. Међутим, у политичком смислу она је нова влада, с промењеном страначком основом, друкчијом од оне успостављене вољом бирача на парламентарним изборима. За њено формирање био је неопходан нови мандатар и нови програм Владе. Овако, састав Владе, а делом и њен програм, промењени су без промене мандатара и са програмом на основу којег је била изабрана стара Влада. Суштински и политички, Влада изборног поверења није продужетак старе Владе  него је то нова Влада. Само онај ко долази из земље која нема владу и ко не познаје механизам парламентарног система власти (зато што у његовој земљи постоји председнички систем власти) може, као што то чини заменик помоћника државног секретара САД Брајан Хојт, изјавити како је „Влада изборног поверења допринос плуралистичкој демократији“! Биће ипак како тврди део опозиције, који је остао по страни ове парламентарне еквилибристике, да је првенствена функција „Владе изборног поверења“ одржавање на власти две и по деценије неприкосновеног политичког лидера и његове владе, како би се бар до нових парламентарних избора покушало спречити да она ванпарламентарним путем буде принуђена на подношење оставке.

Поменимо још и то да су склоп и циљ „Владе изборног поверења“ неспојиви и с логиком правне државе. У таквој држави државне надлежности подељене су између различитих државних органа. Поштене и слободне изборе у правној држави не обезбеђује влада него органи за спровођење избора одређени законом и независни судови. Све ово иде у прилог закључку да је „Влада изборног поверења“ мелез настао укрштањем парламентарног и ауторитарног система.

У исто време када су доношене одлуке о унутрашњим институционалним променама, Црна Гора се сасвим приближила чланству у НАТО-у, пошто јој је тај савез децембра 2015. упутио позив за чланство. Одлука о чланству у НАТО-у је двострана. Потписани Протокол о приступању Црне Горе у НАТО треба да ратификује 28 његових чланица, чиме је НАТО као страна донео своју одлуку. На Црној Гори је да донесе своју. Пошто је радосну вест о потписивању Протокола о приступању Црне Горе у НАТО, пред саму десетогодишњицу „обнове независности“ Црне Горе саопштио грађанима, председник Владе је био слободан да им саопшти како би о томе требало да одлучи Црна Гора. Правно су могућа – навео је – два пута: Одлука грађана на референдуму или одлука већине посланика у Скупштини. На Скупштини је да изабере један од два начина (према Уставу Црне Горе, она расписује државни референдум). Председник Владе није се устезао да каже како би он одлучио кад би имао такву надлежност. Рекао је да он никада не би да се „заклања иза народне воље“, него би доношење такве одлуке поверио Скупштини. Да ли то председник Владе сумња у политичку зрелост грађана Црне Горе који су по Уставу носилац суверености? Неспорно је да се чланством у НАТО-у држава лишава дела своје суверености, јер јој је права и обавезе у том савезу једнострано прописао други, нити има самосталност и слободу одлучивања о појединим државноправним питањима. Како је ту реч о обиму и степену суверености, такву одлуку може донети само онај чија је сувереност, ко је непосредни носилац суверености, а то су грађани Црне Горе. Устав Црне Горе садржи и одредбу по којој „Црна Гора не може ступити у савез са другом државом којим губи … пуни међународни субјективитет“ (члан 15, став 4).

Поводом деценије „обнове независности“ у Црној Гори је осмишљен радио-серијал „Да је вјечна Црна Гора“. Питање је шта ће остати од њене „вјечности“ када буде постала чланица НАТО-а. Тада ће се она и даље звати Црна Гора, имаће исти богомдани земљопис, али ће „независна и суверена држава“ бити само у дефиницији свога Устава (члан 1). Због очувања тих атрибута Црна Гора је напустила федерацију и иступила из државне заједнице са Србијом. Чланством у НАТО-у државност „вјечне“ Црне Горе преселиће се, по свој прилици, у вечност.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *