Доба перфидног надигравања

Драгомир Анђелковић 

Империјалне игре и ослободилачке наде од „брегзита“ до посете Викторије Нуланд

Брегзит је од стране евроскептика, како код нас тако и широм ЕУ, дочекан са одушевљењем. Како и не би, када отвара или убрзава процесе за које сматрамо да су вишеструко корисни за идеју очувања аутентичних европских и суверенистичких вредности. Међутим, треба бити реалан а не допустити да се утоне у бескорисну еуфорију, што је све чешћа појава. Само рационално може да се уради нешто конструктивно. И то не преко ноћи. Дуг је, иако изгледан, пут до истинског (гео)политичког преокрета и треба бити спреман да се избегну опасне замке које се на њему налазе. Штавише, „Империја“ ће сада усиљено настојати да узврати ударац, па и целу ствар преокрене себи у корист. Када се радио о нама, да нас подсети да је тако, већ нам је у посету дошла Викторија Нуланд. Претходно је у Приштини изјавила, ваљда да се похвали, да САД већ 20 гoдинa улaжу у, како кажу, „сувeрeнитeт и нeзaвиснoст Кoсoвa“.

[restrictedarea]

ИЛУЗИЈЕ И РЕАЛНОСТ Да парафразирам познату народну изреку: „У одушевљењу су велике очи.“ Тако су неки после „брегзита“ почели да виде геополитичке фатаморгане, док су други, можда и по перфидном НАТО задатку, неискрено отпочели да убеђују окружење да оне постоје. Јер НАТО стратези добро знају да је пројектовање илузија одличан пут да се дезоријентишу противници и проћердају праве шансе. Тако се стигло чак дотле да се озбиљно тврди да се рађа нова осовина Енглеска–Русија–Кина, односно да се Лондон окреће стратешкој сарадњи са КОМОНВЕЛТ-ом и БРИКС-ом, што ће убрзано задати фаталан ударац глобалној евроатлантској доминацији.

Све то су, ако сагледамо ствари хладне главе, празне приче. Од „брегзита“ ће у смислу слабљења вашингтонско-бриселског поретка еволутивно бити користи, али пре због последичног јачања антиевроатлантског духа (чији је ЕУ фанатизам само сегмент) у другим деловима Старог континента, него наводног новог геополитичког курса Велике Британије. Енглески народ, револтиран много чиме (да сада у то не улазимо), упркос преовлађујућем другачијем ставу у редовима његове политичке елите – рекао је „не“ ЕУ. Но димензије тога не треба преувеличавати. Ради се само о отварању капије кроз коју ће проћи други.

Није англосаксонска колевка рекла исто НАТО-у и Вашингтону. Није се ни на унутрашњем плану определила за политички „коперникански обрт“ који би подразумевао свеобухватну смену политичког вођства. Доћи ће до површинских промена, али суштински исте структуре наставиће да воде Енглеску и њен пратећи острвски оркестар. Такође и он ће, упркос бурним сецесионистичким причама, остати на окупу, док ће Лондон и Брисел наћи неки модел свеобухватне сарадње који ће обострано минимизирати економску штету услед формалног изласка Британије из ЕУ.

ЕНГЛЕСКИ ЕВРОАТЛАНТИЗАМ Наизглед, када дубље заронимо у политички океан, све се променило а ништа се са гордим острвским Албионом неће променити. Не сипа се ново вино у старе мешине, а оне су у Британији остале баш такве. Уосталом, и многи који су се у Енглеској определили за „брегзит“ више су – у складу са енглеском традицијом – русофобно (а и србофобно) опредељени него значајан део оних који су, примера ради, у Шпанији настројени за опстанак, па и јачање ЕУ. Опет, они који су на другачијим позицијама – од става према Москви до односа према НАТО-у – ако су протеклих месеци и имали више простора и полета, брзо ће бити прекривени таласом геополитичке инерције већине Острвљана. Тријумфовао је енглески ексклузивизам, а не антиевроатлантизам.

Укратко, ако ће од „брегзита“ – а са радошћу верујем да хоће – дугорочно имати корист идеја европске еманципације, краткорочно ће профитирати Вашингтон коме, као што сам рекао, Енглези нису рекли „не“ већ су га упутили само америчкој прекоморској филијали у Бриселу. Тиме је тек пољуљан престиж Немачке и ништа више. С друге стране, САД ће сада у јеку Другог хладног рата, уместо ЕУ схваћеног као цивилног крила НАТО-а (што и јесте), још интензивније, као у доба Првог хладног рата, гурати његово војнополитичко језгро. А Лондон ће ту играти своју, несумњиво још значајнију, улогу. Уз то, САД ће се, као 90-их година прошлог века, директније и опсежније ангажовати у европској (гео)политици. Тако ће у некој мери бити (иако уз поједине битно другачије параметре) и да којим случајем победи Трамп, а камоли ако опет будемо имали посла са Хилари Клинтон.

Да ствари тако стоје, у нашем атару можемо да видимо по најновијој балканској турнеји помоћнице aмeричкoг држaвнoг сeкрeтaрa зa eврoпскa и eврoaзиjскa питaњa. Увиђајући да Немачка губи ауторитет који јој је потребан да на Балкану интензивно гура оно до чега је стало евроатлантској породици, Вашингтон се са додатним замахом укључује у ту ствар. Како је лаконски речено од стране америчке администрације, госпођа Нуланд је са нашим званичницима и властодршцима косовско-метохијских Албанаца разговарала о „примeни спoрaзумa Бeoгрaдa и Приштинe, кao и пoдршци Кoсoву у eврoaтлaнтским интeгрaциjaмa“. То значи да је америчка „коњица“ извршила притисак, пре свега на нас, да се иде путем који је већ раније трасиран а поверен на чување ЕУ (немачкој) „пешадији“ у чију делотворност САД сада имају мање поверења.

АМЕРИЧКИ ЗАХТЕВИ Викторија Нуланд је у Београд дошла не само да покуша да гура по нас опако замишљену тзв. нормализацији односа са Приштином већ и слабљење Републике Српске и бар селективно пресецање руско-српских веза. Празне су приче да Вашингтону не сметају наше добре везе са Москвом. Говоре неистину а да не трепну. Америка је више него незадовољна што Вучић на свим поменутим пољима или избегава да уради оно што се од њега тражи или се већ и прилично отворено супротставља. Да Вашингтон буде још незадовољнији, на то се надовезала и врло јасно изражена руска спремност да Србији директно прискочи у помоћ ако буде брутално угрожена, односно уколико официјелни Београд тако нешто затражи. А ако САД на нас крену ђоном, засигурно ће тако и поступити.

У таквим околностима можемо очекивати да ће на нас Вашингтон и Брисел и даље вршити притисак, али на нешто другачији начин него до сада како не би изазвали већу реакцију Београда. Већ су почели гласније да нам причају лепе бајке типа оне да ће САД учинити све што могу да економски ојачамо, док ће нам заправо и даље радити о глави. Акценат ће упркос бајкама, гле парадокса, бити стављен на економска питања, тј. уцене. Европска комисија отвара питање пословања „Железаре Смедерево“, на начин који би могао да угрози посао са Кинезима. „Фијат“, по принципу крени па стани, наговештава да би могао да преиспита досадашњи обим пословања у Србији. Велики западни инвеститори који су најавили да би после избора започели реализацију договореног од сфере пољопривреде до ИТ сектора, поново одуговлаче да озбиљно закораче у Србију. Очито је то економско подметање ноге које има за циљ да нас заплаши.

Уз то ће ићи и већ отпочета, мада вероватно нешто умирена, акција креирања афера и подржавања политичких таласања. Знају у Вашингтону да нема ништа ни од симулирања „обојене револуције“, а камоли њеног остварења, али наставиће да копају по српском дворишту како бисмо знали да нас „велики брат“ гледа. Но то не треба претерано да нас брине. Прозападна опозиција која за тако нешто мора да буде снажна, код нас је карикатуралних размера и није у стању да обави задатке. Опасније су привредне саботаже које могу да буду ублажене само филигранским потезима Београда, од претње радикалним геополитичким заокретом до пружања извесних, али не и кључних уступака, као што је актуелно прихватање двојице бивших заточеника из Гвантанама.

КОНТИНЕНТАЛА ЕМАНЦИПАЦИЈА Време је да се вратимо „брегзиту“. Да не испадне да не мислим да је у питању изванредна ствар, да нагласим да после тог догађаја ЕУ и свет нису исти. Али треба још да прође неко време да се све заокружи и материјализује. Само хоћу да укажем да нам штете илузије да ће бити другачије. Као и прецењивање улоге коју ће Британија играти у будућим процесима. Ако све речено схватимо, биће постепено за нас боље. Друга страна медаље је мање ведра. Пред зору је највећи мрак.

Србија ће бити изложена иако перфиднијим и наизглед мање агресивним, али и те како веома опасним притисцима, па и ударцима. На то морамо бити спремни. Ако тако будемо поступали, ни НАТО спољна и унутрашња фаланга неће моћи да нам помрси рачуне. Прошло је време њихове неспутане иницијативе. Сада могу да постигну нешто само уколико направимо грешку – било срљајући у непотребно ризичне комбинације или пак пропуштајући реалне шансе да побољшамо своје позиције – и тако им дамо прилику да поентирају.

Зато не робујмо илузијама да је већ наступио сумрак евроатлантског братства те можемо да се опустимо, нити да је његова моћ таква да може са нама да ураде шта год пожели. Уместо тога идимо напред ка опсежнијој државној еманципацији одмерено, па нека нам следеће године Викторија Нуланд дође по још једно ништа, а до тада и реални континентални ефекти „брегзита“ (уместо фантазмагоричних острвских) можда већ почну темељније да се осећају.

[/restrictedarea]