Почетна / Друштво / Дампинг из Смедерева

Дампинг из Смедерева

СмедеревоПише Слободан Иконић

Сукоб Европе и Кине око челика није ништа друго до већ толико познати рат између протекционизма и либералног тржишта. У том сукобу економских „слонова“ улога „траве“ намењена је малој Србији

Да ли су Кинези трн у оку Европи, односно шта то жуља ЕУ када је челик у питању? Од славодобитне примопредаје „Железаре Смедерево“ новим власницима, кинеском „Хестилу“, наиме, није прошло много, а већ су се појавили први проблеми. Европска комисија (ЕК) је покренула истрагу против више земаља, укључујући Србију, због дампиншких цена челика.

[restrictedarea] ИСТРАГА ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ Истрага ЕК покренута је на основу жалбе Европске асоцијације за челик (Еурофер), која представља произвођаче више од 25 одсто челика у Европској унији. Како је саопштено, у наредних 15 месеци биће спроведена истрага против Русије, Бразила, Украјине, Ирана и Србије, како би се утврдило да ли су те земље челик продавале по дампинг ценама, односно да ли су на европском тржишту продавале челик јефтиније него на домаћем терену. Под лупом истражитеља је период од 1. јула 2015. године до 30. јуна 2016. године.
Председник Еурофера Аксел Егарт изјавио је у недељу да је то удружење забринуто због могућности да „Железара Смедерево“, након што ју је преузео кинески „Хестил“, добија индиректне субвенције, али и да ће кинеска страна увозити јефтин челик у Србију, одакле ће га пласирати у ЕУ.
„Нас брине то што кинеске компаније примају државну помоћ и на тај начин практично индиректно стижу и субвенције у земље кандидате за пријем у ЕУ“, рекао је Егарт. Слична ситуација, како је навео, могла би да се догоди и у земљама чланицама ЕУ, јер постоје понуде кинеских компанија за куповину европских челичана.
Неће нам у овом случају много помоћи позивање на теорију слободног тржишта, која се ионако тумачи како коме одговара. На папиру, слободно тржиште постоји да би се формирала најповољнија цена, те да би на њему опстали само они који могу да издрже сурову конкуренцију. У пракси се показује да то ипак није тако, и разним административним мерама се произвођачи са домаће, у овом случају ЕУ територије, штите од такозване нелојалне конкуренције. Борба против монопола и дампинг цена је својевремено ушла у законодавство развијених економија како би се задовољили апетити малог и средњег бизниса, док, с друге стране, дампинг цене по дефиницији за циљ имају да униште конкуренцију на непрописан начин.

ДАМПИНГ И ПРИТИСАК На вест да је Европска комисија покренула истрагу о наводним дампинг ценама челика против пет држава, међу којима је и Србија, Влада Србије реаговала је саопштењем да ће у потпуности сарађивати у истрази, и доказати да није прекршила правила антидампинга.
Занимљиво, како је примећено, ЕК не истражује период за који има доказа да је дампинга било, што показују два званична документа – један је уговор са „Хестилом“, у коме је ревизорски извештај КПМГ-а, а други је финансијски извештај „Железаре“ за 2014. годину. С обзиром на то економски аналитичари сматрају да је, када је у питању истрага ЕК против Србије, вероватно реч о својеврсном притиску због доласка кинеског „Хестила“ у смедеревску „Железару“, који ју је 30. јуна и званично преузео.
Такву тврдњу прати оцена да није проблем смедеревска „Железара“, јер чак и кад буде остварила максималну производњу од два милиона тона челика, она не може да угрози производњу у било којој европској држави, и то и у Еуроферу знају веома добро. Проблем је вероватно чињеница што је њен нови власник постала кинеска компанија, јер произвођачи челика у Европи већ годинама трпе због праве „поплаве“ јефтиног кинеског челика на тржишту.
Од 1,5 милијарди тона колико се у свету годишње произведе челика, више од половине – око 800 милиона тона – произведу кинеске компаније. Како на домаћем тржишту нема потребе за толиким челиком, Кинези ће највећи део своје производње да пласирају на европско и америчко тржиште, и то по знатно нижим ценама од тамошњих. Наиме, цена челика на америчком тржишту износи око 680 долара по метричкој тони, у Европи је цена око 480 долара, док кинески челик кошта око 330 долара. Потпуно је јасно да ни амерички ни европски произвођачи не могу да конкуришу кинеским и због тога пропада њихова индустрија. Слободно тржиште, које су измислили да би на њему профитирали, враћа им се као бумеранг.
Од почетка године више хиљада радника у америчким челичанама је остало без посла, док у Европи челичане траже помоћ државе да би опстале. Случај индијске компаније „Тата стил“, која је, због лоших пословних резултата, најавила повлачење из Велике Британије, направио је праву узбуну, поготово због тога што би више од 14 хиљада људи остало без посла. Зато је британска влада и покушавала да „Хестил“ доведе у Велику Британију уместо у Србију. Колико је лоше стање у тамошњој индустрији говори чињеница да поменута челичана још није продата, јер од седам заинтересованих компанија чак четири су одустале од куповине после „брегзита“.

ДРЖАВНА ПОМОЋ И поред тога што је најновија истрага највероватније само притисак због „Хестила“, то јест упозорење Кинезима да ће њихово пословање бити праћено, Србија би реалан проблем могла да има ако се докаже да је „Железари“ одобравана државна помоћ. И пре куповине српске челичане од стране кинеске компаније, Србија је за то морала да тражи дозволу од Европске комисије. Услов је био да Србија докаже да је државна помоћ, коју је „Железара“ добијала до 1. фебруара 2015, била у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Под државном помоћи не подразумевају се само директне уплате из буџета већ и све олакшице дате челичани, као што су ниже цене енергената или неплаћање пореских и непореских дажбина. Према ССП-у, државна помоћ, коју је Србија дала челичани, не сме да пређе 50 одсто будуће кинеске инвестиције. Уколико Србија не буде успела да докаже да је дата помоћ упола мања, постоји могућност да „Хестил“, као нови власник, буде кажњен тако што ће морати да врати преплаћени износ.
Наравно, реч је о чистом лицемерју. Тој истој ЕК не смета када српска Влада стимулише стране инвеститоре (који су са Запада) са 10.000 евра по запосленом, или „Фијат“ у Крагујевцу са стотинама милиона евра и низом других погодности, али јој смета када Кинези преузму „Железару“.

ПРИМЕР ОДЕСЕ А како то Запад ради, речит је пример украјинске Луке Одеса. Условљени ММФ-ом који их вештачки држи ван банкрота сталним репрограмирањем истих дугова, ово што је остало од власти и државе Украјине отпочело је приватизацију ресурса које већ нису приватизовали или покрали домаћи тајкуни. Почетна цена је била око 590 милиона долара, да би ММФ упутио критику да је то саботажа продаје због превисоке цене јер, наводно, један западни фонд тврди да цена треба да буде око 190 милиона. Украјинцима није помогло ни то што су се клели на вечну оданост евроатлантским интеграцијама и да ће добијени новац транспарентно отићи где треба, па ни то што је било интересената за почетну цену. Није вредело, морало је све да се поништи.
На сцени је, у ствари, велика игра око лажног тржишног либерализма. Теорија каже да цену на тржишту диктира однос понуде и потражње. Када је понуда већа од тражње, цене падају. Компаније су понекад приморане да продају своје производе по ценама нижим од производних да би, рецимо, могле да врате новац банкарима зеленашима. Ако је неко одредио цену испод (или изнад, као у Одеси) које не смете да продате свој производ, то подсећа на привреду коју смо имали у време комунизма.
Занимљиво би било погледати када су европске државе, односно Запад, били за протекционизам, а када за либерализам. Енглези су, тако, 300 година најжешће штитили своје тржиште, да би се, када су економски ојачали, окренули либерализму и заговарању слободног тржишта. Енглези су, после стицања америчке независности, Америци понудили либералне трговинске односе. Александар Хамилтон, економиста и први секретар финансија САД, такву понуду је категорично одбио, уз опаску да „када Америка буде најјача, биће и либерална трговина“. Данас, пошто је (нео)либерализам преовлађујућа економска догма, Америка врши притисак како би Европи и свету наметнула свој споразум (ТТИП) о слободној трговини…
Да се не ради само о англосаксонском рецепту показује пример Немачке, која се крајем 19. века залагала за националну економију и драконски високе царине. Данас су Немци највећи заговорници слободне трговине, и тешко је одолети утиску да то чине зато што им је привреда извозно оријентисана.
Али у заговарању слободне трговине сви они отићи ће само онолико колико им то одговара. Зато је сада, у случају челика и због страха од Кинеза, на сцену поново ступила заштита, односно (над)државни протекционизам.
А што се Србије тиче, уколико истрага потврди тврдње о дампингу, казна може да буде у виду увођења царина, извозних квота, или чак привремене забране извоза челика на европско тржиште.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *