Борис Џонсон – постмодерни черчилијанац на челу Форин офиса

Пише  Милош Милојевић

Неконвенционални наступ и одатле проистекла широка популарност новог британског шефа дипломатије повезани су са углавном конвенционалном политиком, која се може описати као комбинација умереног евроскептицизма, либералне социјалне и протржишне економске политике

Мало који министар спољних послова има тако узбудљив почетак мандата – тек што је стао на чело Форин офиса после онога што је деловало као дубоки и неповратни политички суноврат, некадашњи градоначелник Лондона и звезда кампање за „брегзит“ Борис Џонсон суочио се са два озбиљна спољнополитичка инцидента – терористичким масакром у Ници и неуспелим покушајем војног удара у Турској. За почетак су му били довољни куртоазне изјаве саучешћа и позиви на разборитост и уздржаност.

ХИЉАДУ ФУНТИ Има извесне историјске ироније у томе што су вести из Турске прво што заокупља Бориса Џонсона у улози министра спољних послова. Наиме, један његов предак је био жртва цариградских политичких интрига у другој половини 19. века – нечега што неодољиво подсећа на тренутне сукобе унутар војне и политичке елите. Осим тога, однос према турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану показује због чега Џонсон није најпогоднија фигура за овакав положај. Познат по својим недипломатским изјавама, Џонсон је био на врхунцу нетактичности када је скаредном песмом о Ердогану учествовао на новинском конкурсу – на коме се пласирао у сам врх уз награду од 1.000 фунти.

Многи су били изненађени одабиром новоизабране премијерке Терезе Меј. И сама је раније подругљиво говорила о Џонсоновим дипломатским способностима – Борис је преговарао у Европи. Чини ми се да се, последњи пут када је преговарао са Немцима, вратио са три готово нова водена топа – алудирала је ондашња министарка на Џонсонову куповину три водена топа планирана за јачање лондонских полицијских снага поводом немира у Лондону 2011. године, али који никада нису употребљени. Када су потврђене вести о његовом именовању, пролевичарски британски лист Дејли мирор објавио је Џонсонову слику на својој насловној страни уз натпис Драги свете… извини. Бивши шведски министар спољних послова Карл Билт изјавио је твитом да је желео да је у питању шала. Није одушевљен био ни портпарол Стејт департмента Марк Тонер. Једини позитивни сигнали пристигли су из Русије. Алексеј Пушков је поздравио одлазак досадашњег британског министра спољних послова током чијег мандата је однос између две државе умногоме уздрман. Додао је да се нада да Џонсон неће имати, код многих европских дипломата присутан, мучни антируски комплекс који озбиљно нарушава односе са Русијом.

Судећи по реакцијама из света и његовим досадашњим спољнополитичким иступима, Џонсонов избор мотивисан је унутрашњим приликама у торијевској странци и британској политици. После првих постреферендумских дана деловало је да се његова политичка каријера суновраћује – његов брегзитовски савезник Мајкл Гоув окренуо се против њега, у нади да ће заузети упражњено премијерско место. Његове комбинације су се изјаловиле, али је давнашња духовита Џонсонова опаска да су му шансе да се усели у Даунинг стрит подједнако велике као да га обезглави фризби, пампур шампањца истера око, закључа се у фрижидеру или реинкарнира као маслинка постала врло актуелна. Међутим, уследио је још један обрт, и Џонсонов повратак у високу политику показао је да се на њега и даље мора рачунати.

 

ДО БРЕГЗИТА: ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ АМБИЦИЈЕ Многи критичари настоје да отпишу Џонсона као популисту, део широко распрострањеног политичког процеса који разочаране бираче одвлачи ка личностима попут Доналда Трампа, Марин ле Пен, Герта Вилдерса и… Бориса Џонсона. Овај наратив прихваћен је делимично и на друштвеним мрежама, међу онима иначе склоним да подрже неке од споменутих политичара. Критичари описују Џонсона као Трампа наоружаног речником мање познатих речи. Пажљивији поглед открива неоснованост овакве процене. Џонсонов неконвенционални наступ и одатле проистекла широка популарност повезани су са углавном конвенционалном политиком која се може описати као комбинација умереног евроскептицизма, либералне социјалне и протржишне економске политике.

Његов пут кроз британску политику такође је прилично уобичајен. Рођен Њујорку 1965. и донедавно и амерички држављанин, Борис је провео идилично детињство на породичној фарми у Ексмороу и у северном Лондону. Пошто се његов отац Стенли преселио са породицом у Брисел раних 70-их година, Борис је похађао Европску школу у којој је упознао своју будућу супругу Марину Вилер, ћерку новинара Би-Би-Сија Чарлса Вилера. После припремне школе похађао је престижни Итон, и тамо је убрзо оставио врло повољан утисак. Студирао је класичне науке на Оксфорду где је био члан аристократског Балингдон клуба, познатог и по тешким пијанствима и конфликтном понашању. Склон академском и спортском такмичењу, био је председник Оксфорд јуниона.

Његова рана новинарска каријера била је суочена са успонима и падовима – у Тајмсу је добио отказ након што је откривено да је измислио један навод. Срећом по његове прве новинарске кораке, уредник Дејли телеграфа Макс Хејстингс био је спреман да пређе преко ове грешке. Џонсон је извештавао из Брисела раних 90-их година прилично оштро критикујући бриселску бирократију и положај Велике Британије у Европској унији. Неке теме које су биле присутне у тим његовим написима имале су запажено место и током кампање за „брегзит“. Критичари су наводили како су новинари попут Џонсона некритичким написима код јавног мњења развијали изразито евроскептични став.

Џонсонов први покушај да се домогне парламента био је неуспешан – изгубио је као конзервативни кандидат на општим изборима 1997. године у снажном лабуристичком упоришту, Јужном Клоиду у Велсу. Две године касније, док је радио као уредник Спектејтора, давао је изјаве да ће се највероватније повући из политике, али то очито није било у складу са његовим темпераментом и амбицијама. Члан парламента постао је 2001. године након што је победио у Хенлију у Оксфордшајеру. Током ране посланичке каријере наставио је и новинарски рад  – Џонсон је познат као неко ко је склон да ради више ствари истовремено – што му је после више провокативних написа створило бројне непријатеље међу торијевцима.

Велики успон у Џонсоновој политичкој каријери означио је први избор за градоначелника Лондона. Дејвид Камерон, тада на челу конзервативаца, хтео је да предложи неку нестраначку личност, по могућству звезду која би могла да прошири бирачку базу конзервативаца. Када је овај план пропао, предложио је Џонсона – звезду у оквирима саме странке. Место градоначелника Лондона Џонсон је искористио као изванредну позорницу. Његова управа више се заснивала на снажној харизми и популарности него на опипљивим достигнућима. Водио је либералну социјалну политику уз давање великих социјалних примања. Критичари пак напомињу да се више бавио ефемерним питањима, попут дизајна аутобуса или разрађивања система за изнајмљивање општинских бицикала (Борисови бицикли) него што се хватао укоштац са неким од кључних лондонских проблема – нпр. доступности повољних станова. Неки од пројеката који се приказују као његова достигнућа – између осталог успешно одржавање Олимпијских игара 2012. године – зачели су његови претходници, док су друга, као што су економски опоравак и пад стопе криминала, резултат рада од њега омражених министара или дугорочних процеса на које поједини политичари имају мало непосредног утицаја.

БРЕГЗИТ – ВРХУНАЦ ПРЕД КРАТКИ ПАД Џонсонова подршка кампањи за напуштање Европске уније била је прилично изненађење. И поред оштрих написа из Брисела, дуго је стајао на позицијама да подржава останак у Унији. Једна урбана легенда наводи да је за Дејли телеграф написао две колумне – једну у којој одмерава аргументе за останак и другу где заговара излазак, и да му се ова друга учинила убедљивијом. Неки овакав обрт разумеју као чин изразитог политичког прагматизма и прилику да се заговарањем хетеродоксног става пробије на чело конзервативаца. Када је 21. фебруара објавио да се придружује табору „брегзита“, то је изазвало жучне реакције међу његовим личним и политичким пријатељима – укључујући и премијера Дејвида Камерона.

Иако му је заговарање „брегзита“ донело велику популарност, значајно је ослабило његову подршку међу либералним крилом конзервативне странке – његовој најважнијој бази. Џереми Клифе из Економиста, наводи оцену једног торијевског колумнисте да је Џонсон постао самотњак – нема пријатеља у салону за чај (међу посланицима). Његови људи га заобилазе у широком луку. Била би невиђена катастрофа (у случају да постане премијер). Угледни торијевски коментатор Метју Перис био је још оштрији: Намигивање и осмеси као маска за издају… такве ствари нису забавне. Иако је поред Најџела Фаража био најпрепознатљивије лице кампање за „брегзит“, Џонсон се у појединим тренуцима није најбоље сналазио због чега су извесне резерве према њему имали и осведочени евроскептици.

После референдумских резултата међу торијевцима је наступила жестока политичка борба за упражњено премијерско место. Џонсон је у први мах деловао као најизгледнији кандидат. Све док му његов савезник у кампањи – процењујући да овај није кадар за тако истакнуту дужност – није ускратио подршку. Џонсон је одмах саопштио како се неће кандидовати, а неки су помислили да је то крај његове каријере у високој политици. Једна Гардијанова колумна насловљена је Довиђења Борису, човеку који неће бити ту да почисти сопствени неред. Испоставило се да су такве процене биле преурањене и да је Борис Џонсон поново у седлу – на челу „Форин офиса“, месту где су га сви најмање очекивали.

 

УНУТРАШЊЕ СНАГЕ И СПОЉНИ ПОСЛОВИ Избор Терезе Меј изазвао је серију оштрих критика пре свега због Џонсонових небројених испада на рачун готово свих истакнутих светских лидера. Када је у априлу ове године Барак Обама, током посете Лондону, позвао Британце да гласају за останак у ЕУ, Џонсон је у оштрој колумни у Сану навео како је Обамина изјава измишљотина. У јавност је поново лансирао тврдњу да је Обама из Овалног салона у Белој кући уклонио бисте британског државника Винстона Черчила. Према Џонсоновим речима, то је симбол председниковог делимичног кенијског порекла које се огледа у омрази према Британској империји – чији је Черчил био посвећени бранилац. С обзиром на то да у Белој кући има више Черчилових бисти, овај навод је брзо демантован. Сер Николас Соемс, Черчилов унук, торијевски посланик и противник „брегзита“, означио је Џонсонове наводе као ужасне и позвао га да одрасте и да се уозбиљи.

Џонсон није бирао речи ни о кандидатима на предстојећим америчким изборима – Хилари Клинтон га подсећа на садистичку медицинску сестру у психијатријској установи, док у Њујорк не би желео да иде како не би срео Доналда Трампа.

Поставља се питање зашто је торијевски enfant terrible постављен на ову дужност? Ден Стјуарт, коментатор Волстрит џорнала, наводи да је реч о добром тактичком потезу премијерке Меј. Форин офис и поред звучног имена одавно нема онако снажан утицај почев од лидера попут Маргарет Тачер и Тонија Блера који су се понашали као да воде државу а не владу. Многе важне ингеренције измештене су из оквира Форин офиса у Министарство за међународни развој основано 1997. године. Кључна британска спољнополитичка тема – преговори о напуштању Европске уније – поверена је посебном министарству на чијем је челу Дејвид Дејвис. За међународну трговину задужен је Лијам Фокс, па Џонсону остаје претежно симболична, репрезентативна улога. Министарство спољних послова бави се превасходно промовисањем британских интереса на страни, што је улога која пре одговара путујућем трговцу него државнику.

Џонсон, без обзира на све, има велику популарност у страначкој бази и за Терезу Меј је разумно да не дозволи да он постане опозиционар њеној влади пред којом су тешки изазови. Неки посебно оштри критичари, попут Соние Пурнел у Гардијану, наводе да су овде по среди превасходно себични, унутрашњи разлози и да Британија поново занемарује гледишта спољњег свега. Али зар ико очекује да се Уједињено Краљевство понаша на другачији начин?

 

ПОСТМОДЕРНИ ЧЕРЧИЛИЈАНАЦ Ако се изузме пословична британска склоност хумору, може се поставити питање како Борису Џонсону све ово полази за руком? Укратко се може одговорити да оно што Џонсона чини могућим у британском политичком животу истовремено пред њега поставља и бројна ограничења. Упитно је да ли његов духовити, необавезни стил може да одговара највишим функцијама извршне власти.

У медијској култури водећи европски политичари потпомогнути медијским стручњацима делују беспрекорно и – досадно. Џонсон, с друге стране, све је само не досадан. Његови говори и колумне духовити су и вешто написани. Његов старомодни стил, расејаност и мрзовоља занимљиви су чак и онима који не подржавају његову политику. Спреман је да отворено говори о својим манама – тако је 2001. године изјавио да је за његово учешће у политици барем 40 одсто одговорна чиста егоманија.

Ова несвакидашња аутентичност омогућава Џонсону да му јавност прогледа кроз прсте тамо где би други политичари претрпели озбиљну штету. Његов приступ политици је ретко прорачунат. Потекао из куће где је цитирање Черчила била уобичајена пракса, Џонсон је попримио бројне манире свог политичког јунака. Џонсон је стога својеврстан резултат постмодерне медијске епохе и черчилијанског политичког наслеђа.

Ипак, за разлику од Черчила, Џонсон је у много већој мери спреман да препозна и артикулише тежње ширих друштвених слојева и да их прихвати као део свог политичког креда. За разлику од неких популистичких политичара, он потиче из традиционалног дела британске елите, способне да се у преломним моментима приклони тежњама енглеског народа. Остаје на крају питање колико ће тај народ бити спреман да иде далеко са овим политичким особењаком?