Почетна / Србија / Балкански гамбит

Балкански гамбит

Вучић и МогериниПише Никола Врзић

Како ће се покушај војног пуча у Турској одразити на догађаје на Балкану?

Мало их је чак и међу дежурним патриотама у Србији који су приметили нову опасност која нам се надвија над уставним поретком и територијалним интегритетом Србије. Овог уторка у Бриселу, наиме, када су нам отворили преговарачка поглавља 23 и 24 ако је то уопште битно, реанимирано је и Поглавље 35, „Остала питања“ која су у нашем случају Косово и Метохија, и то не слути на добро, нарочито после (неуспелог) војног пуча у Турској који нам најављује нешто мало мира и нове главобоље на Балкану.

[restrictedarea]

БРИСЕЛСКИ ЗНАК Поглавље 35, као што је сигурно општепознато, отворено нам је још 14. децембра прошле године, и од тада стоји ту где је и стало, дакле, на самом почетку. Ни Први бриселски споразум, парафиран још 19. априла 2013, још није испуњен до краја – пре свега ту мислимо на формирање Заједнице српских општина – а камоли да се стигло до захтева за Другим споразумом и (очекиваним) захтевом за пристанак Србије на учлањење Косова у Уједињене нације и остале међународне организације које би требало да претходи (по замисли архитеката косовске независности) и формалном узајамном признање Републике Србије и Републике Косово. Задовољна досадашњим напретком у нормализацији односа Србије и Косова утолико што је између Србије и Косова мирно, успут и опхрвана сопственим егзистенцијалним мукама међу којима је брегзит само последња у низу који се наставља, Европска унија се у међувремену није нарочито истицала у напорима да дијалог убрза. Али тој индолентности, изгледа, долази крај, јер је ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини однекуд нашла за сходно да с премијером Србије Александром Вучићем у уторак, уз неубедљиво славље због отварања она два споменута поглавља, поразговара и о косметском Поглављу 35. То тумачимо као знак да се опасно ближимо моменту у коме ће фокус много снажније него досад, макар снажно као пре три године, поново бити стављен на решавање односа Србије и Косова.

Ко је дао овај знак? Сумњамо да је то Европска унија јер она у овом моменту збиља има и преча и паметнија посла него да се бави проблемом који јој, у садашњем облику, није у видокругу, а и поврх тога јој је потребно да очува привид посвећености даљим интеграцијама који би озбиљно могао да буде нарушен ако би пред Србију поставила, у оквиру Поглавља 35, услов који она не сме да испуни. А зато што сумњамо у Европску унију као правог инспиратора и налогодавца реанимације Поглавља 35, не преостаје нам друго него да закључимо да су овај знак заправо дали Американци, наравно, вођени сопственим интересом да што пре заврше с овим што им је остало од недовршених послова на Балкану. Овом наговештају америчке журбе вратићемо се касније.

 

ТУРСКИ ПУЧ Пре тога, да видимо какве све то везе има с турским државним ударом у покушају. Какве ће последице на нашем парчету Балкана произвести догађања у Турској?

Без обзира на ликовање Бакира Изетбеговића и његових колега муслимана из нашег комшилука због победе турског председника Реџепа Тајипа Ердогана над пучистима, и без обзира на све његове досадашње изливе неоосманистичких амбиција у нашем региону, природни, уз то и сасвим очигледан, нуспроизвод хаоса у Турској биће умањивање њене способности да се петља у наше послове. Једноставно, у наредном периоду непредвидивог рока трајања, Ердоган би морао да буде исувише заокупљен сређивањем стања у сопственом дворишту и учвршћивањем и своје власти и своје државе да би се бавио нама, биће заокупљен и сукобима с Курдима који ће се вероватно распламсати јер би природни рефлекс Курда требало да се огледа у покушају да искористе садашњу слабост Турске проузроковану њеном нестабилношћу, најзад, биће заокупљен и умиривањем исламиста које је подстакао подстичући рат у Сирији, ово нарочито ако остане веран сопственој најави да ће, као што је рекао председнику Ирана Хасану Руханију овог понедељка, „заједнички радити“ с Ираном и Русијом на решавању конфликата на Блиском истоку.

Уколико пак, приде, Ердоганова Турска настави да се приближава Русији као што је започела недавно, а нарочито убрзала после пуча, њен би утицај на Балкану и додатно могао да буде пацификован и бенигнији од онако малигног какав је, што се српског становишта тиче, био и годинама и вековима уназад. Калкулација је једноставна: буде ли у Русији потражио ослонац услед свог све озбиљнијег сукоба са Западом (који је евидентан и нећемо га овде посебно доказивати), сумануто би, чак и за Ердогана, било да се с Русијом истовремено сукобљава овде на Балкану, пре свега у Босни и Херцеговини.

Ово су разлози због којих би – гледајући сопствене интересе – морали да не будемо незадовољни ониме што се сада дешава у Турској, ма колико ово сурово звучало.

С друге стране, међутим, и очигледни разлози за забринутост, и то најмање због вишка симбола екстремних Сивих вукова с којима се славила Ердоганова победа над пучистима. Злослутније од тога јесу варнице између званичника Турске и Европске уније које од пуча севају свакодневно. О визној либерализацији – Ердогановом кључном услову за заустављање прилива блискоисточних избеглица из Турске у Европску унију – више нико и не говори, као што се нико из ЕУ (још?) није усудио да понови захтев за укидање спорних турских антитерористичких закона. Шта ће се десити ако Турска поново уведе смртну казну, као што најављује, па Европска унија, чувајући оно мало кредибилитета што јој је остало, саопшти како се фарса од турских ЕУ интеграција и формално зауставља? Шта ће у том случају спречити Ердогана, који је досад у више наврата и убедљиво демонстрирао своју спремност на најлуђе потезе, шта ће га дакле спречити да поново отвори капије Турске и у Европу пусти нових милион избеглица и тако јој и дефинитивно запечатити судбину? У том случају следи нам реактивирање балканске руте, затварање граница у облику домина, и перманентан хаос чије последице нисмо у стању да предвидимо. Што ће рећи да само можемо да се надамо да ће Европска унија успети да остане лицемерна и прагматична и да ће, зарад сопственог останка а и нашег колатерално, престати да изазива турског султана и упоредо наставити да га подмићује како нас све заједно не би утопио у новом таласу избеглица.

 

АМЕРИЧКИ ПЛАНОВИ Још већи разлог за бригу проналазимо ако садашњу ситуацију сагледамо из нешто другачијег угла, повезујући догађаје у Турској с ониме што нам се, изгледа, спрема у вези с Косовом и Метохијом. С једне стране, чини се да су Американци заиста умешани у пуч – Ердоганови Турци то, уосталом, прилично отворено тврде, а тешко да би се усудили да тако ударе на највећег НАТО савезника да нису озбиљно испровоцирани да то учине – а с друге стране, као што рекосмо, само Американцима може да одговара повратак на косметске притиске у овом тренутку. Ако су на Ердогана ударили да би спречили његово приближавање Русији, на Србију ће Поглављем 35 ударити како би нас, одрицањем од Косова и Метохије, лишили потребе за руском подршком у Савету безбедности Уједињених нација и тиме – надају се – смањили њен политички утицај на Србију, а тиме и на читав Балкан.

Сва је прилика да се догађаји убрзавају. О томе сведочи и очигледна брзина, а с њоме и аљкавост, којом је изведен пуч у Турској, али и евидентна противречност између прошлонедељне беневолентне поруке помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, да ће дијалог Београда и Приштине потрајати задуго, и најаве, само седмицу касније, да се с наставком тог дијалога има кренути веома брзо. Шта се променило у ових недељу дана? Разложним се чини објашњење да је неко у Вашингтону (или у његовом комшилуку, у Ленглију у Вирџинији) додао гас и решио да решавање отворених проблема и недовршених послова мора да се убрза, без одлагања. Због основане пак сумње да су Сједињене Државе прибегле онако радикалном и крвавом решењу у важној савезничкој држави каква им је Турска, расте и бојазан да би и овде код нас могли да прибегну изазивању хаоса ако не добију оно што желе.

Због тога ћемо морати да будемо на двоструком опрезу, да пазимо да Вучић Американцима и њиховим ЕУ посредницима у оквиру Поглавља 35 не попусти више него што можемо да поднесемо – а то је јако мало, нарочито у односу на њихове апетите – и да још пажљивије пратимо куда иду паткица протести у Београду, а кренули су, баш овог понедељка, у сукобе и радикализацију, и следећи ће показати да ли је овонедељно кошкање пред Градском скупштином било случајно и спонтано, нехотично дакле, па се више неће поновити, или се иза оног гурања крију и озбиљније, опасније намере…

Широм отворена поглавља

Српске ЕУ интеграције настављају се, споро али тврдоглаво, иако је питање шта ће до њиховог окончања уопште остати од Европске уније

После успешно окончаног натезања с Хрватима који су на крају, за сада макар, попустили и одустали од својих услова, Србија је у понедељак у Бриселу, престоници Европске уније, отворила поглавља 23 и 24 – „Правосуђе и основна права“ и „Правда, слобода и безбедност“ – у својим преговорима с ЕУ који већ трају дуго, трајаће још много дуже, и ко зна куда ће нас на крају довести.

Сходно Преговарачком оквиру ЕУ и Србије, ова два поглавља отварају се на самом почетку преговора и затварају последња (уз, специфично за наш случај, Поглавље 35 које се односи на Косово и Метохију), а од брзине напредовања у испуњавању услова садржаних у овим поглављима зависи и брзина напретка у остала 32 преговарачка поглавља.

„Када ме је мој пријатељ Борис Џонсон (нови шеф дипломатије Велике Британије) питао данас да ли је то нешто значајно за Србију“ – питање упућено с поприличном дозом британског сарказма, чини нам се – „нисам оклевао да кажем да је ово изузетно велики и важан дан за Србију, јер показује да је то наш стратешки пут и добар пут, који показује наше преузимање обавеза и нашу посвећеност испуњавању свих задатака пред нама“, изјавио је у Бриселу премијер Србије Александар Вучић.

Никола Селаковић, министар правосуђа у још активној Влади Србије, појаснио је пак да ће испуњавање обавеза (услова) из ових поглавља Србији донети независније и самосталније судство и тужилаштво. Хоће ли у том процесу они постати и ефикаснији, изгледа, друго је питање.

А Хрватска, тек што је одустала од својих захтева да укинемо универзалну надлежност наших судова за ратне злочине као услов за отварање поглавља 23 и 24, наставља да прети. Миро Ковач, шеф хрватске дипломатије, поновио је да Србија мора да суспендује члан 3 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине који Хрватској није по вољи јер каже да су „државни органи Републике Србије надлежни за вођење поступка за кривична дела (…) која су извршена на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, без обзира на држављанство учиниоца или жртве“, а његов колега из одлазеће хрватске владе, министар бранитеља Томо Медвед прецизирао је да ће, у супротном, „Поглавље 23 бити блокирано, ако треба, и 20-30 година“.

Не остаје нам ништа друго него да Хрватима пожелимо да овога пута своју претњу и остваре. Наиме, доста су нам попуштали.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *