Александре Исајевичу, ви нам данас недостајете

Битка за Солжењицина

Приближавање великог јубилеја – стогодишњице рођења писца знаменитог „Архипелага Гулаг“, али и низа других култних уметничких дела руске књижевности – није само узбуркало немирне духове у Русији, већ је потврдило да је, без обзира на повод, полемика о Солжењицину и корисна и симптоматична

Пише Желидраг Никчевић

Да Александру Солжењицину припада место у самом врху руског интелектуалног живота суштински нико не оспорава, али се тумачења његове улоге у последње време ипак помало разилазе. Као да је приближавање великог јубилеја – стогодишњице рођења – узбуркало ионако немирне духове. Најпре је главни уредник „Књижевних новина“ Јуриј Пољаков изрекао неколико оштрих оцена на рачун класика руске књижевности, онда је Наталија Дмитријевна бранила мужа, а онда је Пољаков написао циничан одговор Солжењициновој удовици.
[restrictedarea]

ТРАГИЧНА ФИГУРА Јуриј Пољаков је уверен да у руске школске програме не треба укључивати „Архипелаг Гулаг“, што је, наводно, Солжењицинова удовица захтевала „на врху државе“. По његовом мишљењу, хомеровски интониране оцене компликоване епохе Лењина и Стаљина, које та књига садржи, озбиљно се разилазе са подацима историјске науке, па и са здравим разумом. Једнострано схваћена прошлост развија мржњу према сопственој земљи – тврди Пољаков. Њему није јасно зашто су се стогодишњице рођења великих руских писаца, који се са совјетском влашћу нису сукобљавали толико бучно и неадекватно (Леонов, Шолохов, Твардовски) обележавале веома скромно у поређењу са плановима празновања предстојећег Солжењициновог јубилеја. Због тога је Пољаков и одбио понуђену част да буде у ужем саставу јубилејског комитета.

„Нећу да оцењујем књижевно-уметничке вредности његовог дела“ – каже Пољаков – „али морам приметити да Солжењицин у своје време није просто отишао из Совјетског Савеза (а СССР, хтели ми то или не, у суштини јесте једна од политичких верзија историјске Русије), него је фактички позивао Американце да против њега поведу рат. Нико не предлаже да се Солжењицин избаци са списка наших истакнутих суграђана (на пример, ја сматрам да сваки ученик старијих разреда треба обавезно да прочита заиста уметнички текст, „Један дан Ивана Денисовича“), али од њега правити култну фигуру – то је погрешно.“

У сваком случају, без обзира на повод, полемика о Солжењицину је корисна и симптоматична. Своје мишљење брзо је саопштио и Александар Дугин, вероватно најутицајнији идеолог конзервативне Русије. „Мислим да је Солжењицин веома волео руски народ. Реално, он јесте био руски патриота, али шта је ту зачуђујуће? Да је човек коме је љубав према руском народу била животни програм, том истом народу нанео колосалну штету, и пружио шансу руским непријатељима, у време Хладног рата, да читав совјетски период заиста дискредитују и сруше. Ја сам био противник совјетског система, али ствар је у томе да је оно што је Солжењицин писао, било истинито или веома претерано, суштински послужило као оружје идеолошке борбе против његовог народа. А што се тиче истине: Достојевски је рекао: чак и ако истина буде против Христа, ја ћу бити с Христом против истине. Тако је – ако волиш свој народ. И зато је Солжењицин трагична фигура. Својим деловањем он је објективно помагао онима који су рушили совјетску државу, у којој је руски народ био субјект, какав-такав.“

БЕЗУСЛОВНО ВОЈНИК И ТРАДИЦИОНАЛИСТА У борбу за име Солжењицина, наравно, укључили су се и младопатриоти, у првом реду Захар Прилепин. Неочекивано оштро критикујући Пољакова, он каже да напади на Солжењицина чине патриотски покрет у Русији слабијим, а не јачим, објашњавајући то и на личном примеру. „Једном сам узгред рекао да би у школама било боље изучавати уметничке, а не публицистичке текстове Солжењицина. Те моје речи су одмах преузете као оружје од стране тзв. прогресивне јавности – у стилу: ево, Прилепин покушава да избаци из школа Солжењицина и да заузме његово место. Наши либерали имају обичај да приватизују све одреда, па и наслеђе Александара Исајевича, који никад није био либерал. Он се према њиховој идеологији односио са великом скепсом, која је прелазила у презрење. Ако ми сад, уочи јубилеја, одгурнемо Солжењицина, њега ће прихватити либерална елита и удариће на сва звона да су националне светиње и националне трагедије само њима значајне и потребне.“
За разлику од Дугина, Прилепин сматра да је Солжењицин несумњиво огромна појава, неодвојиви део руске друштвене и књижевне традиције. „Он је у себи имао нешто и од Пугачова и од Херцена, и од Авакума и од Радишчева – пламени дух, неукротивост, упорност, самоувереност. Што више време пролази, то ћемо боље разумети да је његово име камен темељац у тврђави наше словесности и нашег националног духа.“ Прилепин се посебно осврће на значај Солжењицинових порука с обзиром на данашња збивања. „Солжењицин је био најпознатији руски писац друге половине 20. века – данас не би било могуће прећутати његове речи. Шкрипећи зубима, западни медији морали би да га цитирају. Срећом, он је успео да каже много о ономе што се данас дешава. Александре Исајевичу, ви нам данас недостајете! Ваша реч о украјинским збивањима многе ствари би поставила на своје место.“

На ове Прилепинове ставове брзо је стигао одговор – и то са врха либералне интелектуалне пирамиде. Дмитриј Биков најпре помало злобно примећује да Прилепин у данашњој руској књижевности не без задовољства игра улогу Максима Горког. Као што су се некад око Горког скупљали „подмаксимки“, како их је називала тадашња критика (Скиталец, Андрејев и Чириков), тако су и око Прилепина данас „подзахарки“ (Шаргунов, Гуцко, Сенчин) – каже Биков. „Све су то људи за које се не може рећи да су без талента, а понекад су врло даровити, и с већином сам одавно пријатељ, зато што ми немамо шта да делимо. Међутим, у њиховој књижевној политици мене збуњује само једно: они су свесно или несвесно преузели посао (задатак) умерене ревизије руског национализма, који је у својој државној верзији недаровит и штетан, а у верзији Проханова тотално лишен укуса. Прилепин сада ствара некакав национализам са људским ликом, у хазардној, веселој и оштроумној варијанти. Није чудно да се као бастион тог новог национализма њему причињава Нооворусија, помало бандитска, помало романтичарска, подједнако супротстављена и бизнису и корумпираним елитама, и западњацима и државном официозу. Али питање није у томе да ли је реална Новорусија таква, свако у њој види оно што хоће, а у ствари сопствени одраз. Питање је да ли је Новорусија перспективна и потребна. Није узалуд она смишљена од стране писаца – Валентинова, Березина, – и оваплоћена писцем Стрељковом, и није се Проханов узалуд спремао да Прилепину преда новину Завтра. Колико год то било парадоксално, руској архаици је потребна своја модернизација, и то је посао Захара Прилепина.“

На Прилепинову тврдњу да је Солжењицин је безусловно војник, конзервативац и традиционалиста, Биков овако одговара: „Могуће је сложити се са Прилепином у томе да би данас Солжењицин пре био на страни Новорусије, него на проукрајинским позицијама, мада ни то није баш једнозначно – у Архипелагу постоји много саосећања за украјинске националисте, за њихову скоро религиозну чврстину. Солжењицин је ценио принципијелне људе. И сам националиста, веома је уважавао национални осећај других. Па ипак, допустимо да је он Крим сматрао нашим и да би на присаједињење Крима реаговао одушевљено. Прихватимо као допустиву чак и његову симпатију према Стрељкову. Али ево где Прилепиново преформатирање Солжењицина у духу данашњих националних врлина показује да је доктрина руског национализма и даље рђава. Солжењицин данас осветљава једну принципијелну, опасну, у перспективи просто погубну ствар: дволикост руског национализма, његову неспособност да се договоримо о темељним појмовима.“

НОВАТОР, ГРАДИТЕЉ, МАЈСТОР Према Бикову, полемика Прилепина и Пољакова није просто спор талента са неталентом, то би била само половина несреће, него она управо разоткрива двојственост главне националне концепције. „Или су националисти – људи слободни и даровити, или сервилни и осредњи, јер је с таквима удобније. Немогуће је истовремено се клањати Лењину и Христу, Зјуганову и Патријарху“ – каже Биков. А што се тиче Солжењицинових традиционално руских врлина („ратник, конзервативац, традиционалиста“), Биков и ту има спреман одговор. „Традиционалиста? Да, али он је у књижевности модерниста, директан ученик Цветајеве и Замјатина, творац новог типа епопеје, много радикалнији новатор него Дос Пасос, с којим га вечито пореде. Конзервативци – то су они за које је чак и Столипин превише радикалан, а Солжењицин је жестоки присталица Столипина. Ратник? Да, али зар је Солжењицин спољну опасност сматрао главном? Он је пре свега оријентисан на борбу са страхом и ропством. Правна држава, независни власник – то су ослонци његовог света. Солжењицин је новатор, градитељ, мајстор. По Солжењицину, наш главни ослонац не треба да буду слепа вера, жртвовање и фанатизам, него осећање личног достојанства, толико својствен његовим главним јунацима.“

Ствар очигледно компликује и чињеница да су се Солжењицинове идеје временом мењале („Солжењицин еволуира, и не обавезно у правцу неба“, писао је руски националиста Андреј Сињавски, истакнути истраживач фолклора, један од твораца нове националне митологије). По општем мишљењу, ипак, Солжењицин је у руској култури можда најубедљивија реинкарнација Достојевског: паралеле између двојице брадатих романописаца превише су упадљиве. Обојицу су открили редактори два прогресивна часописа, обојица су робијали и оставили велике књижевне споменике тог искуства. Људмила Сараскина, биограф оба генија, приметила је да у „Црвеном точку“ делују одрасли дечаци Достојевског. Ако томе додамо и посебан интерес за јеврејско питање, рано бунтовништво и позни конзервативизам, њихово типолошко сродство сасвим је очигледно. Међутим, Биков и ту задржава либералну резерву. „Достојевски нам је драгоцен не као идеолог, него као велики истраживач понора руске душе, као образац руског човека, неустрашивог у самоанализи и пристрасног у оценама. Бити Рус – то не значи бити конзервативан и традиционалан, него то значи бити велики, слободан, суверен, и то не у геополитичком смислу, него у смислу личне савести, која се не сме заменити никаквом државном доктрином. Такви Руси ће Русију учинити великом, а Солжењицин је припадао управо таквим Русима. Не обновљена архаика, него одважна модернизација, не рат, него развој, не традиција, него раст и обнова, ето шта је савремени руски национализам, ако под национализмом подразумевамо бригу о добробити Отаџбине.“

На крају, Биков помало резигнирано закључује да би Солжењициново дело данас могло да обједини најразличитије руске снаге, од прозападних до отаџбинских. Али, за сада, оно их очигледно разједињава.

Споменик и „прикљученија“

Недавно у Владивостоку постављени споменик Солжењицину већ је помрачен скандалом: ухапшен је младић који је на њега обесио таблу са натписом „Јуда“. Постоји мишљење да се Совјетски Савез распао јер није издржао издајнички терет „Архипелага Гулаг“. За то мишљење заслужни су либерали, тада звани демократе

Пише Лав Пирогов

На кеју у Владивостоку постављен је споменик Александру Солжењицину. Слично Афродити, он излази из морске пене, привијајући на груди једну од својих књига. Стани, пролазниче! Погледај, он другом ногом још није ступио на копно, она је још у ваздуху.
Нису сви становници Владивостока задовољни. Неки су чак веома незадовољни: као, њих нико није питао да ли желе такав споменик.
Ризиковаћу да прогнозирам: то је само први споменик писцу на његовом знаменитом путу из Владивостока у Москву, којим се он враћао из емиграције, а у суштини – из прогонства. Последњи споменик вероватно ће бити откривен у престоници на дан долазећег јубилеја – столеће од рођења класика.
Ја тако претпостављам, нико ми то није рекао. Одлучили су да крену издалека, из Владивостока, и постепено, корак по корак, станица по станица, на свакој ће бити постављена макар биста, и на крају ће стићи до Москве. А у Москви ће се дотле привићи да код нас постоји таква традиција: откривање споменика Солжењицину, и чак ће почети да бивају љубоморни. „А ми? Безобразлук, о чему мисли наш градоначелник?“
Додуше, споменик у Владивостоку већ је помрачен скандалом: ухапшен је младић који је на њега обесио таблу са натписом „Јуда“. Постоји мишљење да се Совјетски Савез распао јер није издржао издајнички терет „Архипелага Гулаг“. За то мишљење заслужни су либерали, тада звани демократе. „Само да штампају Архипелаг и СССР-у је крај“ – говорили су они. Сад га исповедају ретропатриоти: „Јуда, проклети Јуда!“ – говоре они. „Постоје докази да уопште није ни био у затвору! Лежао је, лечили су га!“Све су то, наравно, емоције. Солжењицин можда и није био човек најпријатнији (тако нешто се ретко среће код великих људи), али величина његовог дара, најпре књижевног, а онда и публицистичког, сасвим је очигледна.
[/restrictedarea]