Почетна / Србија / ЖУТА ПЛАСТИЧНА СТРАТЕГЕМА – ИМА КЉУН, НЕМА ПЕРЈЕ

ЖУТА ПЛАСТИЧНА СТРАТЕГЕМА – ИМА КЉУН, НЕМА ПЕРЈЕ

Патка 2Пише Љиљана Богдановић

Којом компликованом мутацијом је реплика гумене паткице за купање постала нова икона отпора, амблем грађанског бунтовног фронта, и да ли је ова „љупка наследница“ херојских ликова и легенди попут Гаја Фокса, или Че Геваре не само модерна кодирана шифра отпора естаблишменту већ пре подругљиво указивање (њених креатора) на праву меру и карактер убојитог потенцијала овог фронта отпора?

Као да је реч о нечему што је природно, очекивано и разумљиво до мере да је о томе бесмислено и постављати питање, у овдашњи јавни живот и на политичку сцену, уселила се – Патка. Жута патка која је у сваком погледу предимензионирана, симпатична колико и монструозна – играчка. Њено упадљивије присуство у српским медијима, на друштвеним мрежама, на овдашњим улицама и трговима, траје отприлике колико и јавна дискусија о пројекту „Београд на води“, дакле дуже од годину дана, и постаје чињеница на коју се јавност навикава, не доводећи у сумњу смисленост и наводно политичко идеолошко значење симбола иначе примеренијег плажи или дечјој соби. Данас се пластичном, гуменом, графички разноврсно представљеном свеприсутном фигуром играчке са израженим затупастим кљуном, варирајуће отворено-затворених очију, и наглашеног тртичног дела, све страсније и све бескомпромисније бави и медијска и политичка Србија, а један од популарнијих политичких аналитичара недавно поручује: Или ће она нас или ћемо ми њу! Уколико се одупремо здравој сумњи да је овде заправо реч о некаквој суманутој и језивој друштвеној мегавидео игрици у којој је лик Патке изашао из виртуелног кадра и почео да „једе“ играче (и публику), јер не успевају да га „неутралишу“ (звучи сулудо, али једва да је неразумније од многих чињеница које су део укупног „паткичиног наратива“) разматрањем смисла овог драматичног упозорења, можемо појаснити и део овог новог визуелног и политичког феномена. Шта је то што нам се приказује у овако детиње симпатичном, или сатиричном лику,  а може нас „појести“ уколико га сами не – поједемо?

ТРОЈАНСКА ПАТКА Пре него што кажемо коју реч о декларисаном карактеру, и званичној биографији жуте патке, подсетимо да је она данас овде присутна као неизоставни амблем грађанског протеста, спин-мајстор задужен за хомогенизацију, препознавање, (само)идентификацију учесника сваке шетње која иде уз нос властима. Они који корачају иза Патке, и заклињу се у њену харизму, већ самим сврставањем под паткино крило изјашњавају се о томе ко су, шта и како мисле, шта им јесте и којим редом важно. На сцену – на велика друштвена врата, то јест  право пред Скупштину Србије, доведена је прошле године, у априлу, акцијом покрета „Не да(ви)мо Београд“. Тада је као објашњење перформанса речено да Патка симболизује лекс специјалис, али и цео пројекат „Београда на води“, те да се и  једно и друго у овом случају види као велика превара или „патка на коју се не сме насести“.

Радомир Лазовић је тада, у име овог покрета, најавио нешто због чега ће жута пачја креатурица у догађајима који су уследили потом, с добрим разлозима,  постати –  буревесник све чешће помињаног „балканског, односно српског пролећа“: „Покрет видимо као коалицију организација и појединаца заинтересованих за развој града који не пристају на константно повлачење пред интересима мутних дилова инвеститора и политичара у којима на крају јавни интерес увек заврши као колатерална штета.“ „Коалиција“ је недуго затим постала борбени „фронт“, а ова војноратна терминологија је указала и на скривену природу жутог симбола, који су активисти тада поносно пронели Београдом. Паткина тајна је, наиме, у томе што је она својеврсна стратегема, безмало ратно лукавство и мајсторија увођења у град Београд, ако не баш Тројанског коња, онда свакако тројанске патке која ће даље организовати своје „војнике“ и упућивати их у потпуно „освајање Троје“. И управо то – Паткино стратешко лукавство освајања, постаје дневна стварност коју гледамо.

Бранислав Димитријевић, један од промотора покрета „Не да(ви)мо Београд“, тврди да је он „све масовнији управо зато што иза њега не стоји ниједна политичка странка. То је идентитет и специфичност овога протеста који је настао у једном другачијем пољу, у пољу друштвености која зна да политика политичких партија није политика (већ само политизирање или политикантство), а да стварна политика настаје кроз праксу јавног и друштвеног деловања, кроз подизање грађанске свести, кроз капиларно деловање еманципованих појединаца и самоорганизованих друштвених група“.

У праву је Димитријевић да је реч о „пољу друштвености“ и „капиларном деловању“, али управо у том домену се и открива прецизнија и све јаснија слика и смисао како ових активности, тако и чињенице да се догађа конституисање и брижљива пузећа изградња фронта грађанског бунта какав је, иначе, Србија у својој новијој историји већ видела, односно доживела, само не под симболом патке већ под другим знамењем – знамењем отпорашке песнице. Не мора се, међутим,  бити фан „Београда на води“ (потписник ових редова међу онима је који га не славе), не мора се волети и уважавати режим који га неуморно „гура“, уз објашњења која нису увек ни уверљива ни апсолутно веродостојна, али је управо немогуће не приметити да се под плаштом бунта против овог пројекта одиграва један суморни дежа ви, реприза активистичког деловања и процеса који у свом коначном исходу нису нимало усрећили земљу и грађане, док су идеје о „стварној политици“, демократији и „еманциповању појединаца“ претворили у њихову карикатуру. Да успостављање оваквих аналогија са временом које је припремило петооктобарски пуч није неумесно, сведочи и поновно призивање у жижу јавне пажње „предавача ненасилних револуција“ Срђе Поповића. Овом, како је „Форин полиси“ пре неку годину проценио, „једном од 100 најважнијих глобалних мислилаца“, док ових дана даје интервјуе, већ иде вода на уста док прича о некадашњој енергији грађанског бунта, све мислећи на овај актуелни (и његов видљиви нуклеус „Не да(ви)мо Београд“), под патком се рађајући, нови грађански бунт. Није то, међутим, једино што повезује најистуренијег промотора отпорашке песнице у Србији, на Балкану и потом даље широм света. Уз мало (условно речено) слободе, и без ситничавог цепидлачења, рецимо и да им је порекло заједничко. Паткицу, наиме, „офирају“ да је, без обзира на нека друга говоркања, заправо одгајена у инкубатору Ленглија. То – да је жуту патку „надувала ЦИА“ – јавили су и више пута потврдили аналитичари из Бразила (о чему је иначе исцрпно недавно писала и „Политика“), а потом и други упућенији посматрачи.

 

ПРЕМА СВЕЦУ И ТРОПАР Како је отпорашка песница, као брендирани симбол ненасилне и пасивне револуције, мутирала – у патку, претходно на широј светској сцени, пролазећи кроз неколико обличја, у које можемо убројати чак и претеће бунтовне маске Гаја Фокса? Није ли то својеврсно инфантилизовање, банализовање и тривијализација симбола борбе и отпора? Шта ова „зезалица“ може имати заједничко са херојима? Гумени Че Гевара, или штогод једнако бласфемично? Или је заправо реч о брижљивој и зналачкој процени деловања мотива и симбола на подсвест. (Гистав Ле Бон, „Макијавели масовног друштва“, на којег се позива и водећи руски познавалац уметности манипулације и контроле ума Сергеј Карамурза, написао је: „Гомила мисли у представама, и представа изазвана у њеној уобразиљи са своје стране изазива друге које немају никакве везе са првом… Гомила способна да мисли само у представама, пријемчива је само за представе. Само је представе могу занети или у њој изазвати ужас и постати покретачи њених поступака.“)

Паткица, иако је у ширу јавну пажњу доспела тек када је под њеним знамењем срушен председник једне државе, није од јуче. Напротив. Њен пут је брижљиво изучаван, па јој је поверен бразилски захтевни задатак. Прича о овом јединственом знаку и амблему каже да, пре него што је постала симбол преваре, па затим симбол отпора (бивајући на крају и сама материјализованом преваром!), патка је дуго путовала, све од 2007, када је као „оригинална патка“, рад холандског уметника Флоријана Хофмана, обишла 13 градова у девет земаља, од Бразила до Аустралије. Тада је Хофман рекао да се нада да ће она бити „катализатор“ повезивања људи и уметности, да би потом, чини се, и био запажен паткин невероватан психолошки учинак. И безмало масовни емотивни одзив на призор и појаву ове џиновске играчке. Људи су наиме масовно „полудели“ за патком. Када се једном приликом догодила хаварија а паткица се, на Тајвану или у Хонгконгу или… издувала, грађани су то доживели безмало као национални удес и личну трагедију. Да ли је неко (пре тим него појединац) студиозан и луцидан све то брижљиво посматрао, бележио, закључивао? И закључио да је баш паткица „та жељена хомогенизујућа фигура“!? Свеједно што није по мери, снази и лепоти познатих икона револуције, или народног бунта попут Че Геваре, или легендарног Гаја Фокса, паткица може бити функционални окидач, позив на револуцију… или бар на пасивни отпор. Даље је све постало историја, ова слика „колективне идентификације и симултане анонимности“ је историја коју управо живимо и у којој је паткица кодирана порука, шифрирана пошта за масе које се под њеним крилима окупљају. И коју вероватно не разумемо до краја, или бар не разумемо у мери у којој то разумеју стручњаци за контролу свести глобалне манипулације. Да ли постоји одређени портал у људској свести који је тако једноставан за декодирање или покретање кодом специфичног пришаптавања, питају се они који би да докуче одговоре на питања о мотивима који „ударају“ на човекову свест и подсвест, који делују и управљају масама?

 

КАДА ЈЕ ГУСТО – ПАТКА Идеја проверена у Азији, вратила се дакле у Латинску Америку, па препливала до Европе, односно до Балкана и Србије.

Када је била маскота протеста који су променили политичку сцену и државни врх у Бразилу, тамошњи аналитичари и посматрачи су се озбиљно питали: Да ли је реч о грађанском покрету против корупције или прикривеном државном удару? На одговор нису дуго чекали, ове бојазни су убрзо потврђене. Паткица је и тамо била буревесник, па би по тој, можда слободно успостављеној аналогији, овде било допуштено питање: Да ли је реч баш о Савамали, или се иза наратива, који лако мобилише противнике насиља, заправо крије пузећи државни удар, евентуални и од стране промотора и следбеника жуте Паткице жељени, „импичмент“ А. Вучића?

У Београду данас, на пример, без круга идеја зачетих у ширем сазвежђу Патке, пресахло би и драгоцено врело надахнућа за карикатуристе и сатиричаре београдског мејнстрима, а половину телевизијских и других програма попут „24 минута са Зораном Кесићем“ чинили би залеђени и неми кадрови, оштрица неких јавних наступа инспирисаних њоме и њеним духом била би неупоредиво блажа (један лист је протеклих дана чак побројао оне који своју актуелну нову револуционарну оштрицу црпе највише из овог ресурса, а помињу се имена репрезентативна за, рецимо, миље круга двојке и њему сличне).

Да ли патка заиста плива пре свега и само против Вучића (све наводно баш због „Београда на води“ и Савамале) или, управо то чинећи, истовремено ради против Србије? Аналогија коју смо поменули (Отпор) даје потврдан одговор на ова питања. Да, са искуством које има Србија, а посебно у економској и широј политичкој ситуацији у којој данас живи, могла би тешком муком да преживи још једно, овог пута паткино-отпорашко „грађанско буђење“. Понављамо, ово је мање „одбрана Вучића“, него што је „денунцијација патке“.

Ово све јесте својеврстан део политичке постмодерне, или део послеполитичке и постлибералне парадигме. И део посттранзицијског искуства Србије. Јер како би другачије и могло да се догоди чак и то да некадашњи стрип јунак, добри  нормални малограђанин Паја, према мери отуђења новог доба – хировита Пата, не постане овај отуђени монструмчић, Жута Патка, премда љубак, а заправо хладан и празан као механички пијанино. Паја би пазио, не би лако дао свој лик свакој револуцији, нити уопште било чему другом што поуздано и проверено не води општем добру. Па макар тако заштитио од хајке и прогона и самог Александра Вучића.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *