Почетна / Друштво / ЗОНА СУМРАКА – Степинац као европска вредност

ЗОНА СУМРАКА – Степинац као европска вредност

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Већ предуго слушамо о „европским вредностима“, а да нам никада није јасно речено шта оне тачно значе. Сигнали које нам шаље центар „европских вредности“,  у виду Савета ЕУ, Европске комисије и Европског парламента, у најмању руку су контрадикторни. Сетите се, на пример, како екстремна десница свуда представља пошаст, сем у Украјини, где је оличење бораца за слободу

У Европском парламенту ове недеље отворена је изложба посвећена „блаженом мученику, кардиналу Степинцу“. Организатор изложбе је Маријана Петир, хрватска посланица у Европском парламенту испред Хрватске сељачке странке, иначе чланице Европске народне партије. Суорганизатори су Канцеларија за културна добра Загребачке надбискупије и Хрватско свеучилиште. Иако данас Хрватска демократска заједница носи ореол екстремно националистичке странке, треба подсетити да је ХСС Маријане Петир некада био носилац таквих идеја међу Хрватима. Првобитни вођа ове партије био је Стјепан Радић, којег је због његових отровних антисрпских ставова изнетих у Скупштини Краљевине Југославије убио радикалски посланик Пуниша Рачић. Творац и идеолог ХСС-а, на чије се традиције позива и данашња странка, Стјепан Радић својевремено је изјавио да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и Бог зна што, који су с турског коца утекли нама“, те да су Срби „влашки накот зрео за секиру“. Ово је потврдио и Радићев син Владимир, када је 1942. године, у јеку клања Срба по НДХ, изјавио да „у главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића“, као и да се „под поглавниковим мудрим вођством изводи наук браће Радић“.

[restrictedarea]

У складу са „европским вредностима“, дакле, данас у Европском парламенту странка проистекла из овога припада политичкој групацији главног тока – Европској народној партији која, између осталог, окупља и француске републиканце, предвођене бившим председником Николом Саркозијем, немачку Хришћанско-демократску унију, на чијем је челу Ангела Меркел, или фламанске демохришћане.

Сасвим је природно, онда, да је покровитељ изложбе о „блаженом мученику, кардиналу Степинцу“ управо Европска народна партија, која је са 216 посланика најјача посланичка група у Европском парламенту. Из њених редова је и потпредседница Парламента Марејд Макгинис, која је отворила изложбу која носи назив „Степинац, пут ка светости“. У овом погледу важно је напоменути да се чак и Ватикан устручава да, због контроверзи нераздвојивих од лика и дела Алојзија Степинца, овог човека прогласи свецем, иако црква у Хрвата на томе инсистира и врши снажан притисак. Ватикан се устручава, али језгро „европских вредности“ подржава и омогућава изложбу о овом „мученику“. Штавише, колико је аутору овог текста познато, а који је више година провео у Бриселу професионално се, поред осталог, бавећи и Европским парламентом, до сада није одржана нити једна изложба или било каква слична манифестација посвећена неком црквеном великодостојнику, а можете замислити какво би згражавање и домаће и европске либералне јавности изазвало то када би се, којим случајем, у Скупштини Србије одржавала изложба посвећена, рецимо, владики Николају Велимировићу, човеку који је, за разлику од Степинца, Други светски рат провео у немачком логору.

Платонову мисао да је демократија владавина произвољног у Европској унији су, по свему судећи, дословце схватили и то у позитивном смислу. Тако су и њихове „европске вредности“, показало се, потпуно произвољне. Када је демократија корисна, онда инсистирамо на њој, а када је сувишна, као што је то, на пример, случај при избору извршне власти ЕУ у виду Европске комисије, потпуно непотребна и обавља се на начин који с демократијом везе нема. Када се ради о људским правима мањина, онда се сви напори улажу да се она заштите, али када је угрожен већински народ, или радници, онда није богоугодно мислити на људска права и боље је употребити сузавац и водене топове. Када је нека десница антисистемска, као што је то на пример француски Национални фронт или аустријска Слободарска партија, онда је треба потпуно сатанизовати и уводити јој санкције, а када је корисна, попут хрватске или украјинске, онда је треба подржавати. Зато се немојте чудити ако једног дана у Европском парламенту, кући европске демократије и европских вредности, буде одржана и изложба посвећена „мученику и хероју“ Степану Бандери, украјинском ратном злочинцу којег је због његових дела у једном тренутку у логор стрпао сам Хитлер, али којег су Американци амнестирали и поставили за уредника Радија „Слободна Европа“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Душан Буковић

    Идолатриска, окултна, интермариумска, корпоративна и езотериска римска-католичка стратегија и тактика се у потпуности поклапала у деветнаестом и двадесетом столећу са Старчевићевом хрватском расистичком бастардиом, србофобичном – дехуминизаторском политиком њујоршко-московске Коминтерне, бечко-берлинских марксиста-баљезгара, лондонског– фабијанског Форињ офиса и тз. „великих кадрова-изабраника“ у Њујорку, Лондону, Риму, Вашингтону и Москви…

    С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др Тодор Срдић објавио значајну студију у париском „Савременику“ под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, ми бисмо овде репродуковали извесне цитате из његове студије, да би одбили сваки приговор пристрасоности, у којој између осталог, стоји:

    Стр. 1-2: “КЛЕРИКАЛИЗАМ претставља тежњу католичке цркве, да овлада светом: духовно, морално и политички. Клерикализам значи првенство црквене (католичке) власти над световном, потчињавање државе католичкој цркви, тј. Ватикану и папи. На католичком Западу, клерикализам значи духовно заробљавање народа; у некатоличким земљама он претставља прозелитизам – ширење католичанства у циљу духовног заробљавања.

    Папа, као намесник Божји на земљи, са седиштем у Риму, престоници некадашњог Римског царства, преставља – по учењу католичке цркве – једини легитимни извор сваке власти на земљи: владари, да би постали легитимни носиоци круне, морају да је приме из Рима, из руке папе…

    На Западу, католицизам (папизам) настоји да врати свој некадашњи утицај помоћу политичких партија утемељеним на идејама католичке цркве, а чије оснивање је инспирисао папа Леон XIII. Ове партије су формално потпуно независне од Ватикана, али уствари служе циљевима његове политике и воде их људи који су верни и одани Ватикану, као што су комунисти-стаљинци одани и верни Москви.

    Прилагђавајући се духу времена, Ватикан се у својој политичкој акцији служи двема идејама, националном и социјалном, дајући час једној час другој предност и комбинирајући их вешто, већ према степену развитка и прилкама сваке поједине државе односно нације…”

    Стр. 4: “У циљу одвајања Хрвата и Срба, организују се с времена на време, кадгод се за то учини прилика, погроми српског становниства у Хрватској (1902, за време анексионе кризе – 1908-1909, и после сарајевског атентата – 1914) да би се тако распириле страсти и створила незајажљива мржња међу нама*)…

    Колико је Беч мрзео Србе, сведочи поселедњи француски амбасадор у Аустро-угарској, гроф Sen-t-Oler: ‘Мржња и презир Срба били су, у бечким званичним круговима, нова Божја заповест, највише испуњавана од свих… Такозвани Књижевни уред уздигао је на највиши степен савршенства и безочности технику лажи и лажних вести против Срба’. Comte de Saint-Aulaire: Francos-Joseph, Artheme Fayard, Paris”.

    Стр. 5: “Аустриски посланик при Ватикану имао је, на сам дан објаве рата Србији, разговор с папом. У извештају који је поднео својој влади, аустриски посланик је, између осталог , писао:

    ‘У току прошлих година Св. Отац је више пута изразио жаљење што је Аустро-угарска пропустила да казни свог опасног суседа на Дунаву. Св. Отац и Курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархију и који ће, ако му се да времена, изгристи је сасвим’.

    ‘Упркос свих покушаја и искустава што их је имала Курија с другим државама, Аустро-угарска јесте и остаје католичка држава и најјаци бедем хришћанске вере у овом веку. Рушење овог бедема значило би за Цркву губљење најјацег положаја. У борби против православља, то би значило пад њеног најјачег браниоца.

    Зато, као што је директна потреба за Аустро-угарску, због њеног сопственог опстанка, да уклони, милом или силом, из свог склопа ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу’…

    После Босне и Херцеговине, као прва жртва имала је пасти Србија, главна препрека на том историском ‘крсташком’ походу на Блиски Исток. Као маска за то брутално насиље требало је да послужи хрватска национална идеја; хрватски народ је ласкаво истицан као ‘предзиђе хришћанства’ (antemurale chisstianitatis). У том реду идеја, реакционарна католичка клика под вођством престолонаслединика Фрање-Фердинарда припремала је преображај дуалистичке монархије у триалистичку, у којој је трећег члана требало да преставља ‘Велика Хрватска’, повећана Босном и Херцеговином, а касније и другим нехрватским крајевима. Зато су франкофуртумаши тај рат претстављали хрватским масама као ‘свети’ рат хрватства и католичанства против српства и православља. То објашњава непријатељско држање хрватских пукова у Мачви године 1914…

    Међутим, исходом рата, уместо Србије коју се желело збрисати, нестало је клерикалне и реакционарне Аустро-угарске. После пропасти двојне монархије, противно плановима Ватикана и његових експонената у Аустрији, односно у Хрватској, ствара се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија… Ватикан покушава преко франковачко-клерикалних елемената да је руши изнутра…“

    Стр. 8-9: “Клерикалци нападају жестоко Соколство, тобож као ‘безбожничко и ненормално’, а уствари због његове државотворности.

    Не заборављају чак ни на католичке Арнауте на југу Државе, међу којима такође врше пропаганду против Срба и Југославије.

    У таквој ситуацији, тадашњи режим, без ослонца у народу а осећајући своју слабост, покушао је да оствари какав-такав модус вивенди с Ватиканом, те да га приволи на лојалан став према југословенској држави. Користећи се слабоћцу режима, Ватикан је желео да изнуди од државне власти такав положај католичкој цркви какав није имала ни у Аустро-угарској. Да покаже своју добру вољу, југословенска влада је вратила католичкој цркви зграде и имања која су била секуларизована још у XVIII веку за време цара Јосифа II а која ни сама Аустрија није хтела да врати: Конкордат је давао доминантан положај католичкој цркви, испред православне, иако је ова друга по броју верника важнија. Али, оно на што је пристала влада није прихватио народ, те је пред његовим огорчењем Конкордат повучен.

    Тај неуспех још више је огорчио Ватикан, па се његова акција против Југославије још појачава, преко усташа, преко великог дела хрватског клера и преко клерикалаца у Х.С.С. Цела се борба води под маском хрватског национализма и хрватске државне самосталности. У антисрпским и антидржавним манифестацијама све се више истичу коловође фрањевци и католички свештеници. Године 1935, о рођендану др Мачека, први пут се јавно истичу хрватске заставе (уместо југословенских), против изричите забране закона који се строго поштовао и у српским и у словеначким крајевима.

    После тзв. Споразума Цветковић-Мачек, ситуација се погоршава; прогони Срба су још јачи (уништавање имовине, убиства, отпуштање из јавне службе и т. д.). Психолошки је већ све било припремљено за ужасне догађаје који ће, после слома Југославије, настати у тзв. НДХ…”
    Стр. 14-15: “У ту пропагандистичку акцију пада нарочито пампфлет усташког новинара Анте Цилиге, бившег комунисте и потом фашисте а сада ‘анархо-синдикалисте’, уствари сталне продане душе. Тај памфлет*) је пун бесрамних лажи и клевета против Југославије и српског народ ( *Ante Ciliga: La Yugoslavie sons la menace interieure et exterieure, Les Iles d’Or, Paris). Са истом тенденцијом написана је и књига Павла Остовића**… ( **Pavle Ostovic: The Truth about Yugoslavia, New York)…“

    Стр. 15-16: “Цела ова акција води се каналима тајне међународне организације, зване Католичка прогресивна ложа. Главни њен циљ је католицизирање православних народа Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Грчке и српског народа. Сада је на удару руско православље под видом борбе против Совјета. Пророчанство Фатиме (да ће се цела Русија покатоличити) измишљотина је ове организације. Она такође прикупља и васпитава клерикалне интелектуалце широм света за преузимање водећих грађанских и војних позиција у свим земљама. Претставник Ложе за Хрватску је познати језуитски патер Јурај Поглајен, сива еминенција НДХ, човек безброј
    маски и имена шеф ‘Црне Руке’ (усташтво), органа Ложе у Хрватској…”

    Стр. 16: “Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке!

    Подунавска федерација (Central Europien Club седиште у Лондону) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France,1953).




    0



    0
  2. Radovan Mićunović arh.

    G-dine Vučelić, rođen sam i živim u R. Hrvatskoj, komunikacija sa Republikom Srbijom je putem medija i pokad štampe ako se može naći (kada uspijem nabaviti Vaš časopis Pečat sa zadovoljstvom ga pročitam.
    Povod mom pisanju je druge prirode:
    U Hrvatskoj prati Tv programe Srbije putem kablovske televizije B-net u Hrvatskoj. Otprilike oko nore godine a svakim danom sve više emisija koji se emitiraju u Republici Hrvatskoj su zabranjeni na zahtjev nositelja programskih prava.
    Danas je nedelja i program na prvom kanalu se ne emituje od podneva pa do sada oko 17 sati, Tako je i na drugom programu ujutro subota nedjelja radni dan,. naveće 1 PROGRAM, 2 PROGRAM. Program se prestaje emitovati neovisno o sadržaju, sport, – evropsko prvenstvo, teni- Đoković, političke emisije, zabavne emisije.Kako u hrvatskoj nemamo svoj program, jedino putem TV RTS programa možemo biti informirani.
    Molim Vas kao urednika Časopisa koji izuzetno cijenim da pokušate intervenirati da nam se ne uskraćuju programi, jer kao osoba koja uređuje Časopis koji je izuzetno cijenjeni znate koliko je važno imati informacije i biti cijelo vrijeme u kontaktu sa maticom državom. Sve mi se čini da je to politika politika potpune asimilacije i otuđenja i odumiranja nas koji živimo van Srbije




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *