Почетна / Дух времена / Војска чији командант издише на крсту

Војска чији командант издише на крсту

ЧЕСТЕРТОН И ВИДОВДАН

British author Gilbert Keith Chesterton (1874 - 1936). Original Publication: People Disc - HC0527 (Photo by Hulton Archive/Getty Images)

О Видовдану 1916, Велика Британија je обележила 28. јун као „Serbian Day“. Енглески писац Гилберт Кит Честертон записао је: Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој, који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе

Пише Владимир Димитријевић

Ове године навршило се осам деценија од смрти Освалда Шпенглера, писца „Пропасти Запада“, али и од смрти Гилберта Кита Честертона, писца „Тајни оца Брауна“, „Вечног човека“, „Шта на ваља на свету“, „Обриса здравог разума“, „Кугле и крста“, „Човека који је био Четвртак“, „Наполеона са Нотинг хила“, „Правоверја“, „Јеретика“, „Злочина Енглеске“, „Чарлса Дикенса“, и безброј прича, песама, новинских чланака, огледа ( његова изабрана дела појавила су се недавно и код нас, у врсним преводима и са сјајним илустрацијама, у издању „Бернара“ из Старих Бановаца и „Отачника“ из Београда )…

ГЕНИЈЕ ПАРАДОКСА Омиљени Борхесов писац, геније парадокса, теоретичар дистрибуционизма (средњег пута између Сциле капитализма и Харибде комунизма), тежак сто тридесет кила, човек који се грохотом смејао својим шалама (објашњавао је такав поступак питањем: зашто да се не смејеш својој успелој шали баш онако како архитекта може да се моли у храму који је пројектовао?), изгубљен у бучним просторима Лондона (супрузи је слао телеграме с одређених тачака своје шетње да би јој саопштио где је и питао је где треба да буде), контрареволционар који је узвикивао да жени не треба више права него више привилегија и да ће свет пропасти ако се не врати домаћем огњишту, хришћанин који је увек био спреман да се успротиви бучној пропаганди вулгарног сцијентизма… До дана данашњег објављиван, превођен, тумачен, нападан и оспораван – непревазиђени стилиста, моћно перо и дародавац бартовског „уживања у тексту“, омиљени Борхесов писац…

Баш овај човек је, за разлику од многих својих сународника, изврсно разумео Србе, и учествовао у прослави „Србског дана“, Видовдана, у Енглеској 1916. тачно пре сто година. У доба кад Енглеска плови мутним водама антихришћанства, против кога се велики писац тако борио, вреди се сетити његових речи, актуелних као да су сада писане.

Један од издавача Честертона на српском, Благоје Пантелић, уредник „Отачника“, у свом изврсном огледу „Срби у великом времену“ изложио је текстове Честертона о Србима писане за време Првог светског рата. Његово читање почиње чланком који је објављен 10. октобра 1914. под насловом „Срби у историји (још о Харнаку и тевтонизму)“ у Illustrated London News. Ту енглески писац критикује не само оне који нападају, него и оне који, неумешно, бране Србе:„Које год скорашње новине да отворите, без обзира на партију коју подржавају и континент на коме се налазе, убрзо ће вам досадити јадиковање над Србијом. Покушаји да се ова земља оправда досадиће вам још више од критика које се на њен рачун упућују. Србији, међутим, није потребно никакво оправдање осим оног које јој природно следује. То је још увек она иста мала, снажна, и до бола родољубива нација, која је обавила значајан посао на који се велике силе никада нису одважиле. Турчин је увредио Беч, али Беч није тражио задовољење. Београд јесте. И отуд ове сузе, ове крокодилска сузе потекле из љубоморе и срамоте једног царства. Неопходно је, дакле, да се против Срба потегну сви расположиви аргументи, само да би се доказало да они припадају једној примитивнијој или чак раси дивљачкијој од Аустријанаца.“
[restrictedarea]

28 juneУ ОДБРАНУ СРБА Од убиства краља Александра и краљице Драге 1903. енглеско јавно мнење Србе сматра варварима. Честертон им одговара, подсећајући на херојски Балкански рат 1912. којим су Турци најзад отерани из Европе: „Прича се да словенске принчеве убијају њихови поданици, док се, са друге стране, просвећеним немачким принчевима може препустити да се убијају сами. Укратко, од нас се тражи да заборавимо изненадни тријумф последњег крсташког рата којим су Турци протерани из Европе, само зато што је овај изузетан витешки подвиг изведен од стране народа чија је историја сурова и крвава. Свако ко имало познаје историју, мораће да се насмеје оваквој примедби. Ми сами, чинили смо подједнако велика злочинства у време када смо били способни за подједнако витешка дела. Према многим стварима које смо ми чинили, српска краљоубиства у ствари изгледају још и врло пристојно./…/Нећу се сада освртати на подругљиве осмехе и коментаре оних ситних душа, тако заокупљених убиством у српској краљевској палати. /…/У одбрану Срба и осталих Балканаца довољно је само рећи да су они били тамо где ми никада нисмо смели да пођемо и да су се усудили да стану на чело у тренутку када се Европа није усудила чак ни да следи: и да се захваљујући њима свет изменио./…/Словени су заслужни за све што је постигнуто у последњих стотинак година: они су прогнали Азијате из окупираних земаља, они су узнемирили спокојство тлачитеља.“

Године 1915. Честертон објављује текст „Прави пруски официр“, у коме коментарише оновремене, иначе лицемерне, немачке понуде да се склопи мир. По Благоју Пантелићу „Честертонова анализа бриге Немаца за права малих народа доводи га до закључка да је поробљавање тих народа управо начин на који их треба заштитити, односно, љубав Немаца према тим народима се манифестује тако што их потчине себи.“

Ироничан какав је умео да буде, енглески полихистор запажа да је „Аустрија била тако пријатељски настројена према свим малим краљевинама, да је желела да ослободи сироте Србе од тешког задатка управљања сопственим судовима и полицијским станицама.“

ГЕРМАНСКА ВОЉА ЗА МОЋ Честертон се жестоко обрушава на аустро-немачку верзију почетка рата, за који је, тобож, крива Србија: „Није, дакле, било провокативно наређење којим се од Србије захтевало да, у име аустријског безакоња, прекрши одредбе које српски закон сматра непрекршивим. Не може се сматрати провокацијом то што се од краља Петра тражило да као аустријски слуга учини оно што му као српском суверену није било допуштено. Није била провокација наредити једном уставном монарху да у року од двадесет и четири часа погази свој устав. Срби су требалo да прихвате све ово као најприроднију ствар на свету./…/Требало је да Русија, као одани заштитник слободних балканских држава, прихвати као најприроднију ствар на свету ово насилно вађење утробе једној од њих.“

За све је, по Честертону, крива германска воља за моћ, јер Пруска „види саму себе као неку врсту новог Рима који полаже неко трансцендентно право на сва краљевства овог света и има мисију да преобрази човечанство.“

У тексту „О спасавању Срба“, из априла 1916. Честертон каже да је „Србија симбол скоро свих основних идеја овог сукоба.“ Срби су поступили као слободан народ кад нису прихватили понижење 1914, тако би урадили и Енглези, сматра овај књижевник. По њему, Србија је „симбол у дипломатској дебати, будући мала нација која је само зато што је мала нација, добила од велике империје увреду која је била још гнуснија од обичне анексије./…/Јер један Енглез би свакако више волео да Енглеска буде отворено нападнута и освојена, него да допусти да немачки полицајац стоји на ћошку и немачки судија суди Џеку Трбосеку./…/Доказ да немачка политика представља смрт за мале нације можемо пронаћи у простој чињеници да ултиматум постављен Србији изгледа комично када покушамо макар и да замислимо да је исти упућен великим нацијама.“

Срби су народ економски слободан, сасвим у складу с идејама Честертоновог дистрибуционизма. Благоје Пантелић каже: „Поред наведеног, Честертон сматра да је „Србија етички и економски симбол за веће европске државе које учествују у рату. „Кључни разлог налази се у томе што је њен најразвијенији друштвени слој тада био слободно сељаштво. Тако структурирана Србија, по његовом мишљењу, „представља најстарију и најистрајнију препреку покушајима Прусије да свет претвори у државу послушника. Ова препрека лежи у чињеници да, упркос празнословљу пруских етимолога, Словен никада није био роб.“

povlacenje srbaВИДОВДАНСКИ ОГЛЕД Као што се зна, порекло речи „Словен“ је непознато, тачније, постоји више објашњења. Етимолози које помиње Честертон сматрају да реч води порекло од „slave“ („роб“)/…/Но, важније од ових идеолошких сукоба у области лингвистике јесте питање зашто Честертон велича тадашње економско уређење Србије. /…/Дистрибуционисти се противе концентрацији капитала и тенденцији успостављања монопола. Стога је слободно сељаштво модел који се може сматрати природнијим и праведнијим од већине других.“

Срби су за Честертона били и изузетан пример храбрости и борбене спреме; по њему, то се видело 1914. „иако се то често заборавља у ламентирању над привременим српским поразом, Срби су потпуно сами потиснули Аустријанце преко Дунава и поново истакли националну заставу чак и на опасно истуреном положају у Београду.“

О Видовдану 1916, десило се нешто необично за ледену империју засновану на голом интересу: читава Велика Британија обележила је Видовдан као „Serbian Day“. Од англиканских прелата до угледних интелектуалаца, многи су се утркивали у одавању почасти Србима који су у то време крварили више него ико у Европи. У новинама „Дејли њуз“, Честертон је објавио оглед „Оно што се назива нацијом“, посвећен малом великом народу: „Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој, који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе. Управо онда када је српско царство било смртно рањено, српска нација је добила прилику да докаже сопствену бесмртност; јер се бесмртност може открити тек у смрти. Тако је ужасно жива та хришћанска ствар коју зовемо нација, да је чак и њена смрт – жива.“ Српско осећање победе у поразу могуће је само зато што су Срби хришћани, јер, како рече овај енглески хришћанин, „постоји само једна војска која носи слику свог команданта, не како седи на престолу или јаше на коњу, већ како издише на крсту.“

То је, наравно, војска Христа Распетог и Васкрслог.

Честертон указује на чињеницу да тешко греше они који, због наводног дивљаштва, изједначавају Турке и Србе; јер се, каже он, „управо у самим основама људске философије налази разлика између православних, предвођених храбрим и несрећним српским народом, и азијатске империје која их је поробила. То је суштинско питање које раздваја нацију која више није царство од царства које никада није било нација.“

ПЕТ ВЕКОВА САКУПЉЕНОГ ЈЕДА По Честертону, идеја нације је „сакрални осећај границе, утемељеност у једном скоро религијском значају пољопривреде, у идеју имања дома на овој земљи“; он сматра да се „арапским пустињским војскама не може ни пребацити да су нарушиле ову идеју, јер заправо оне никада нису успеле ни да је схвате.“

По Благоју Пантелићу, Честертон понавља своју стару тезу да је захваљујући ратоборности Срба Запад вековима живео у миру. Енглески писац додаје да се критика српског карактера која долази од западњака може окарактерисати једино као највиши ступањ покварености:„Јер у светлу историјских чињеница постаје савршено јасно да смо управо због њихове ратоборности ми могли себи да дозволимо да будемо мирољубиви. Уколико су они ватрени, такви су зато што је искључиво храброст која се граничи са фанатизмом била у стању да сачува границе хришћанства пред најездама непријатеља, у време када смо ми бирали своје прве парламенте и градили своје прве катедрале. Док се градило све оно што називамо светом, они су представљали зид тог света.“ Срби су, увек и свагда, били граничари, без којих Европа не би опстала.

Честертон је открио да србска косовска свест о опасности издаје није нимало случајна, и да је она жива и у Првом светском рату: „Жива и опипљива представа издајника чини основну мотивацију Србије у рату. Срби гаје нарочито осећање према улози коју је одиграла Аустрија, и ми на Западу никада нећемо моћи то осећање у потпуности да схватимо. Да је Аустрија једини и потпуни кривац за свађу која је изазвала овај рат, то признаје свако са зрном памети у глави. Може се чак рећи да је то признала и сама Аустрија, с обзиром на то да је одбила сваку арбитражу и разговор. То признају и многи Немци, који додуше на рачун Аустријанаца као и на рачун остатка света желе да докажу беспрекорност сопствене врлине. Али Србин има нерешено питање са Аустријанцем које је утолико злокобније тиме што је духовне природе. За Србина, Аустријанац је хришћанин попут Јуде Искариотског. Он је хришћанин који му је забио нож у леђа док се он још борио лицем окренут невернику. И његов праведни гнев пун је пет векова сакупљеног једа и мрачан као онај дан жалости када је крв његових светитеља и јунака узалуд проливена на Косову Пољу.“

Тако је писао Честертон. Сто година после прославе Србског дана у Великој Британији, када тешки мрак пада на негда хришћански Запад, вреди се сетити ових светлих речи.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *