Почетна / Интервју / Владо Вукас – Бродови имају душу

Владо Вукас – Бродови имају душу

vlada vukas 1На жалост, наше бродове нису потопили непријатељи – сами смо се урушили, изумрли, иструлили… Последњи је тренутак да се уздигнемо

Разговарала Мара Кнежевић Керн Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Укотвљен на обали Дунава, далеко од очију јавности и поштеђен хирова дневне политике, укотвљен је брод Ватрогасац, који с правом може понети име „Последња одбрана Београда“. Упркос вишедеценијском урушавању државе и њених безбедносних механизама, овај брод ‒ караула још увек с поносом истиче заставу с државним грбом а његова посада изводи херојске подухвате под готово заборављеним геслом „служимо народу“.

Капетану УН пловидбе Владо Вукас, животно везан за бродове и дубоко привржен послу којим се бави, с поносом говори о Ватрогасно спасилачкој бригади и броду који је ‒ упркос транзиционим ветровима – остао у власништву државе, извршавајући најзахтевније безбедносне задатке под заставом Србије. У данашњим условима, градња овако скупог „непрофитабилног“ пловила била би незамислива, али се можемо сматрати срећним што је остао у поседу државе Србије.

Налазите се на командној позицији брода, чију посаду чини спасилачка ватрогасна бригада МУП-а Србије. У каквим околностима се родила идеја о градњи овако специфичног пловила?

Живимо у времену пропадања свега што су изградиле генерације пре нас, а то се догодило и са Речним бродарством. Југославија је 1974. имала 34 брода – били смо међународна сила на Дунаву, а ЈРБ је имало представништва по читавом свету. Србија је имала чак и речно-морске бродове, али су они поморски осамдесетих година пребачени у Црну Гору, где су и остали после распада заједничке државе. Остао је и величанствени брод једрењак „Јадран“, уместо да га је Србија доковала у некој грчкој луци и сачувала. Овај брод ‒ Ватрогасац ‒ изграђен је 1979. у Бродоградилишту „Тито“, нашом памећу и новцем, а непроцењиву улогу у његовом пројектовању и извођењу имао је проф. Билан са Машинског факултета. Брод су градили визионари а не „инвеститори“, па не чуди што и данас испуњава све задатке, и што је предмет све веће пажње бродара широм света. На њему је опрема и данас у одличном стању, захваљујући бризи и ентузијазму машинских инжењера задужених за одржавање бродских машина.

У међувремену је променом Закона о унутрашњој пловидби и лукама преименован у ватрогасно-спасилачки брод, што му је проширило поље деловања на спасавање људи на води и приобаљу у свим инцидентним ситуацијама… Недавно нас је посетила делегација капетана из Европе у жељи да се упозна са перформансима брода, јединственог у сваком погледу, како би одлучили у ком правцу да развијају своју флоту. Било је и понуда да га продамо, купци нису питали за цену, али је држава имала мудрости и снаге да га сачува

У којој мери се наша морнарица ослања на традицију европских народа?

У морнарици је све традиција и континуитет, а ми смо само наследници великих поморских сила, које су нас обучавале и створиле од наших капетана најбоље капетане на свету. И ознаке на еполетама наших официра су идентичне енглеским еполетама, зато што смо једна од ретких земаља које су признале све три енглеске поморске битке. Шпанци, Руси и Французи нису ‒ у тим биткама су били на супротној страни. На еполетама је и круг који представља Нелсоново око, што је изузетна почаст и признање. Говорећи о традицији, не смемо заборавити ни златно доба бродарства и првог бродовласника ‒ Мишу Анастасијевића, који је 1830. у Кнежевини Србији имао 300 бродића. Он је први истакао заставу Србије на брод, чим је турским ферманом то било дозвољено. У односу на то време, данас смо сишли далеко испод црте. Традицију представљају и имена бродова, као што је био пароброд „Делиград“, изграђен 1862. да би га Аустријанци потопили 1914. ЈРБ је 1962. изградио нови брод под тим именом, али је 1999. био стављен ван употребе (сад је ресторан). И тако смо остали без имена Делиград, што је својеврсно губљење идентитета, капетана и богатог наслеђа. Бродови имају душу, а потапање једног брода и претварање у старо гвожђе у крајњој линији више кошта него његово одржавање.
[restrictedarea]

Улога вашег брода постаје све значајнија, с обзиром да су ватра и вода постале пошаст новог века. Шта вас и ваш тим мотивише да издржите свакодневно суочавања са смрћу?

Наша ватрогасно-спасилачка бригада непрестано делује у изузетно ризичним ситуацијама. Нису само ватра и вода узроци несрећа на реци. Обучени смо за спасавање људи који упадају у реку после саобраћајне несреће, заустављамо објекте који се услед поплава откаче са сидришта и крену низ реку угрожавајући животе и пловила на која би налетели, ослобађамо носаче моста од нагомиланог грања које угрожава стабилност, гасимо пожаре у објектима којима не могу да приђу ватрогасне екипе, спасавамо људе из ватре…Ми крећемо на задатак у тренутку кад су се све остале екипе суочиле са несавладивим проблемима. Тај психолошки притисак проузрокује додатни стрес, који превазилазимо захваљујући менталном склопу спасилаца, јер су сви, без изузетка, стабилни људи. Показало се да сем физичке кондиције, обучености и спретности, спасиоци морају поседовати висок степен одговорности и оно нешто ‒ заједничко за све припаднике бригаде ‒ што бих назвао:специфичан склоп ДНК, а ради се о предиспозицији за бављење овим послом. Важна је и мотивација. Звучи анахроно али је патриотизам и љубав према Србији оно што наш тим држи на окупу у најтежим ситуацијама. Свесни смо значаја континуитета са прецима, којима је оно што се зове домовина било прече од живота… Ми смо сами осмислили нашу заставу на којој је грб Србије. На њу смо поносни. То осећање да извршавамо мисију а не само радни задатак држи нас заједно и даје снагу да функционишемо као породица. Уколико неко ко на тај начин не прилази задацима и „залута“ међу нас, брзо схвати да му ту није место… Брод је држава у држави. Имамо кувара и лекара, а имамо и пријатеље. Један од пријатеља је и држава која улаже колико може, у мери у којој воли своје бродове… Нажалост, нас нису потопили непријатељи ‒ сами смо се урушили, изумрли, иструлили… Последњи је тренутак да се уздигнемо.

vlada vukas 2Како се постаје део вашег тима?

Да би неко ступио на брод као почетник мора да прође четири године обуке и годину дана праксе у нашој бригади. Притом је психофизичка спремност одлучујућа – само онај ко поседује одређене квалитете које није могуће вербално дефинисати али их колеге препознају, постаје део тима. Људи се у акцији ослањају једни на друге и њихови животи често зависе од реакција остлих, тако да о саставу тима не одлучује неко одозго ‒ тим се ствара спонтано, на спацифичан, јединствен начин…Ми се одмах препознамо. Колико се наш посао разликује од војне и полицијске хијерархије говори следећи детаљ: ја немам право да натерам неког на задатак, уколико он одбије да у њему учествује. А одбио је зато што је несигуран и осећа страх. Страх је опасан у акцији и за њега самог и за безбедност бригаде… Али морам да признам да нико до сада није одбио задатак.

У време НАТО агресије 1999, ватрогасна спасилачка бригада је одиграла значајну улогу у гашењу пожара. Пред каквим изазовима се данас налазите?

Тада нисам био на овом броду, али колеге кажу да је брод био од непроцењиве важности у тим тренуцима. у мирнодобским условима посада се непрестано суочава са смрћу, због чега је командовање овом бригадом специфично и нема никаквих сличности са командном хијерархијом у војсци. На задатак крећемо не знајући шта нас чека. Ветар, таласи, магла… ништа нас не може зауставити, обучени смо да делујемо у најтежим условима, чак и на слепо, уз помоћ радара. Кад се нађемо на лицу места развијамо стратегију, а од наше тренутне процене и брзине не зависе само животи угрожених људи, већ и наша лична безбедност. Истовремено смо одговорни и за безбедност колега што веома усложњава процедуру спасавања. У нашем послу нема импровизације нити је дозвољено непоштовање процедуре ‒ то може да проузрокује смрт… За мене кажу да сам песимиста и да на све гледам црно, али захваљујући таквом приступу ми немамо ниједну црну мрљу нити је било ко страдао.

Коме подносите годишњи извештај о активностима бригаде?

На крају године организујем штампање елабората у којем су анализиране све акције уз коментаре и фотографије са лица места. Стално се учимо и на грешкама, али то остаје међу нама ‒ нико нема право да злоупотребљава овај интерни документ, који има изузетан значај и у случају неког судског процеса… Може се рећи да на овај начин остављамо аманет онима који долазе после нас, да наставе традицију и преузму одговорност. Нико нас не обавезује на овакву врсту анализе, али смо сами препознали значај овакве праксе. Ове године смо шест пута испловљавали ради интервенције. Неко би у једном тренутку могао да каже: па они ништа не раде – само шест интервенција за пет месеци, али кад отворе књигу виде колико је живота спасено и трагедија ублажено или спречено… Спречили смо катастрофу гашењем магацина ДМ у Макешу, прискочивши у тренутку кад је ‒ због слабог притиска воде ‒ ватрогасцима био онемогућен рад. Интервенисали смо и кад се, због набујале реке, откачио сплав повукавши неколико пловних објеката. Да их нисмо зауставили и скренули с пута угрозили би туристичке бродове и живот људи… Наши спасиоци слободно време, уместо забаве, користе за усавршавање у разним спортовима. Један наш колега је освојио врх на Арарату и тамо истакао заставу наше јединице. Ове године иде поново, на Кавказ, и носи исту заставу. А има 64 године. То говори о нашој мотивацији: није све у новцу већ у ентузијазму и патриотизму.

Сарађујете ли са капетанима крузера који се задржавају у београдском пристаништу?

Већ смо у неколико наврата боравили на овим бродовима, како бисмо се упознали са распоредом просторија и расположивом опремом. И посада ових крузера је упозната с нашим могућностима и одлично сарађујемо. Рекли су нам да је умирујућа помисао да смо ту и да на нас могу да рачунају у случају пожара или неке друге несреће… Ми, за разлику од градске ватрогасне службе, имамо изузетан капацитет за танкирање воде, коју избацујемо из топа на дужину од 150 метара… На срећу никада нисмо користили максимум. Приликом једне показне вежбе наш брод је испод Бранковог моста могао да испали млаз до Кнез Михаилове улице.

brodПостоји ли опасност да се држава одрекне ватрогасног брода?

Верујем да се то неће десити, поготово што се према новим споразумима ‒ потписаним ради усклађивања са европским стандардима о речној пловидби – предвиђа обавеза да се гарантује безбедност пловила што пролазе Дунавом… Ми смо једини способни да испунимо ту обавезу. Спасилачки брод је на врху пиједестала рада на води, зато што ми идемо само на последице, за разлику од војске која има унапред разрађену тактику. Надамо се да ће држава препознати потребу за континуитетом, предузимањем корака неопходних за обуку нове генерације ватрогасаца-спасилаца. Међу ватрогасцима има способних младих људи спремних да уче од нас… Не заборавите ‒ обука траје годинама… Ако не наставимо традицију дочекаћемо да нам се догађа оно што сам видео на снимку пада америчког путничког авиона у реку Хадсон. Авион је плутао десетак минута, затим су се отворила врата и путници су изашли на крило, стајали су док је авион тонуо а ниједно спасилачко пловило или хеликоптер нису пришли ни након двадесетак минута. Путнике је прихватио неки брод што је случајно туда пролазио… То је та Америка, за коју верујемо да је уређена држава… Током поплава у Обреновцу имали смо прилике да упознамо руске спасиоце. Био је то заиста изузетно емотиван сусрет. Они су далеко од нас око питања опреме ‒ у Москви имају преко 20 бродова које прате хеликоптери ‒ али тврдим да се сваки човек из наше бригаде за три дана може обучити за рад с том опремом

Који делови приобаља су под вашом заштитом?

Ратно острво, као природно добро има три система заштите од ватре; Бела стена је посебно угрожена због близине рафинерије, међународног сидришта и низа дрвених кућица а нема пијаће воде ни система за гашење ватре; Ада Међица је такође под нашом заштитом као и туристичко пристаниште Београд. Иако нам недостају људи и опрема, још увек успевамо да се носимо са досадашњим проблемима… Опремљени смо и за еколошке акциденте. У случају изливања нафте и осталих токсичних хемикалија постављамо плутајућу баријеру око загађене површине а затим пумпама извлачимо садржај са површине… Као што видите, рад наше спасилачке екипе је веома захтеван и подразумева врхунску обученост у многим дисциплинама, уз савладавање рада са најкомпликованијом опремом. Радећи са овим људима схватио сам значење Гетеове опаске да „Несрећа обликује човека, присиљавајући га да упозна самог себе.“
[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *