Велика Британија пред референдум о ЕУ

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Упркос претњама катаклизмичним сценаријима у случају британског иступања из Европске уније, десетак дана уочи референдума подршка „брегзиту“ на Острву – расте

Aко Велика Британија следећег четвртка 23. јуна одлучи да остане у Европској унији, следе јој свакојаке муке, а ако пак одлучи да оде, следе јој невоље катаклизмичних размера!

У самом финишу, пред заказани референдум – бити или не бити у ЕУ – просечни Британац је, напросто, располућен. Сугерише му се са свих страна да ће се, баци ли листић у сандуче „за“ – кајати, а да ће се, баци ли листић у сандуче „аут“ – такође кајати. Питијска енигма пар екселанс.

[restrictedarea]

КАМЕРОНОВА КЊИЖИЦА Цела пропагандна машинерија владе, коју предводи премијер Дејвид Камерон потпомогнут пратњом послушног дела медијске кавалерије и топништва, уверава грађанство да ће даљи останак у „заједници европских народа“ бити „прави избор“ на „историјском раскршћу“ земље – глас за добробит сваког појединца, породице и целе нације у деценијама које предстоје… Следствено, глас за одлазак из Уније је лично, породично и национално самоубиство.

Свако домаћинство на Острву добило је од владе, за „прву помоћ“, целу једну књижицу у којој се објашњава разлика између рајских перивоја Европске уније и несреће „брегзита“, тј. раскида са Унијом.

Како тренутно, седмицу дана пред плебисцит, показују мерења јавног расположења, исход референдума ће – сва је прилика – одлучивати оних 13–15 одсто Британаца који још нису начисто на коју ће страну. Једна од последњих сондажа за лондонски „Обзервер“ сугерише да би 23. јуна 44 одсто Британаца гласало за одлазак из Уније, 42 за останак, а 14 одсто је још неодлучно. Четири дана касније, анкета „Индипендента“ показује да „брегзиташи“ имају предност од целих десет процената (55:45). Серија других сондажа у последње две недеље пред референдум показује пораст једног или другог фронта.

Владина књижица – летак који се као пљусак сручио по глави Британаца – представља сажету пропагандну енциклопедију под насловом „Зашто Влада (Дејвида Камерона) верује да је глас за останак у Европској унији најбоље решење за Уједињено Краљевство“. Ишчитана до краја, посланица више обећава него што документује; земља ће – каже се – ако остане у Унији, сачувати своју националну валуту (фунту стерлинг); неће, дакле, прихватити евро „ни у ком случају“; осигураће контролу над државним границама (мера заштите од таласа имиграната)… Обећава се Британцима и да земља неће бити део никаквих будућих  европских интеграција, док ће се влада у Лондону посветити радикалном смањењу скупе бриселске бирократије…

У књижици убаченој у поштанско сандуче сваке породице на Острву, Даунинг стрит отвара очи грађанству зашто је останак у Унији „у најбољем интересу УК“: зато што је Европска унија највећи трговински партнер Уједињеном Краљевству, а земље ЕУ купују 44 одсто свега што Британија продаје иностранству. „Останак у Европској унији гарантује нам пун приступ Европском заједничком тржишту које броји преко 500 милиона људи и економији пет пута већој од британске“, наводи се. Теза је да Заједничко тржиште омогућава британским компанијама да своје производе пласирају на страно тржиште без бирократских и трговинских баријера, што пак омогућава земљи висок ниво запослености.

 

БРИСЕЛСКИ ЗАГРЉАЈ Излазак из Уније је, дакле, директан пут, не само у непосредну катастрофу него и скок у црну рупу дугорочне неизвесности. И више од тога. „Брегзит ће значити опасност по деструкцију целе западне цивилизације(!)“, алармира становништво руководсто еврофила.

Ако Британци на референдуму гласају за „несрећу“ оваквих размера, ако дакле, фактички, гласају за самоубиство, најмање што им непосредно предстоји јесте губљење Европског заједничког тржишта. То ће, затим, отежати и поскупети британски извоз у земље ЕУ…

Све у свему, економски шок након изласка из Уније био би раван земљотресу; цене основних намирница скочиле би, плате би се обрушиле, а већина Британаца би – поготово у првом периоду после земљотреса – отишла „у црвено“ за најмање 2.500 фунти….

За разлику од владиних катаклизмичних посланица суграђанима, аналитичари хладније крви на Острву признају да би „брегзит“ могао да буде трауматичан и да се земља, после 43 године „боравка“ у Заједници, „неће лако отарасити бриселског загрљаја“ („Телеграф“).

ЗАШТО БРЕГЗИТ? У обимнијој анализи на ову тему, стручњак за европска питања Амброуз Еванс Причард пише да се, на крају рачуна, цела британска афера са Европском унијом и овим референдумом своди на елементарни избор: „Да ли ћемо да успоставимо пуну власт над нашим националним пословима или ћемо да наставимо живот под супранационалним режимом Уније којом управља Европска комисија – тело које нико није изабрао на било какав валидан демократски начин и кога британски народ никада неће бити у стању да се отараси, ма колико грешио.“

Водећа линија у позиву „Дејли телеграфа“ Британцима да се отарасе (овакве) Уније аналитичко је упозорење грађанину да, гласајући на референдуму, буде свестан да Британијом овог тренутка влада Европска комисија која – са својим неограниченим прерогативима – оперише „више као папско свештеничко братство из 13. века него као модеран грађански сервис“. Британци на референдуму треба да одлуче – каже се даље – да ли ће (на пример) да се „беспомоћно препусте пресудама Европског суда правде“ који „обавезујуће одлуке доноси без могућности жалбе“. Британцима се, такође, упућује питање да ли су спремни да и даље трпе „уједињене државе Европе“ као некакав аутентични израз демократије? Уз позив грађанству да коначно прекине са Унијом која није по њиховом укусу и мери, анализа у „Дејли телеграфу“ дефинише ЕУ као „деформисану, недовршену грађевину коју (овакву) нико у Европи није желео“. Таква Европа је – иде даље анализа – „херојски неуспех“; пројекат који и „крвари“ и „сиса крв“ националних институција, а да истовремено „не пружа ништа као компензацију и алтернативу“.

Мала илустрација оваквог мишљења види се – по „Телеграфу“ – у еврозони у којој, шест година после избијања финансијске кризе, нема чак ни далеке најаве о фискалној унији; нема еврообвезница, буџетских таксација итд… „Ово крварење не само да не пружа никакву излазну алтернативу националним државама, нити им нуди било шта атрактивно, него им, напротив, сиса крв… Ето, тако умире демократија.“

 

ТУСКОВА УТОПИЈА Збирно место у лондонским анализама пред референдум заузима теза да је Брисел жртва властите опсесије о тоталним, инстант интеграцијама земаља Уније. У тој опсесији пропушта да уочи како грађани Европе „не деле ентузијазам бриселске интересне елите“.

Овакав опис Европске уније био је, сва је прилика, инспирација Доналду Туску, председнику Европског савета, да прекори бриселску елиту приговарајући јој да се „уљуљкала у европску утопију“ која маргинализује националне државе. Према једној анализи на Радију „Би-Би-Си 4“, најслушанијој радио-станици на Острву, изнесено је уверење да ће неке чланице Европске уније дочекати евентуални британски излазак из ЕУ као прилику да „и саме крену британским путем“.

„Битка за Британију“ одвија се тренутно у френетичној атмосфери размене аргумента који заслужују то име и, на другој страни, „аргумената“ којима је тешко ући у траг и веродостојност. Један од знакова да се вирус „брегзита“ шири јесте и податак да већина судија у британским судовима отворено најављују да ће свака пресуда Европског суда правде бити од сада на Острву игнорисана уколико није у сагласју са духом британске повеље о људским правима (Magna Carta), или пак са духом и словом британског прецедентног Устава (Британија нема писани Устав). У једном лондонском коментару на ову тему ЕУ законодавства, поставља се директно питање: „Да ли је игде, икада покренута нека дебата о томе како су (на пример) демократски изабрани лидери Грчке и Италије били присиљени да оду са власти и буду замењени ЕУ технократама у процесу који, можда, није био флагрантан државни удар у стриктном, легалистичком значењу, али јесте био чиста махинација у кухињи изигравања демократије?“ Нити је – иде даље теза – ико у Бриселу одговарао за криминалне грешке везане за евро; за „монетарну и фискалну конструкцију која се изродила у рецесију и депресију и изазвала масовну незапосленост младих широм Европе какву нико није могао да замисли да се може догодити у једном цивилизованом друштву“. Нико није одговарао – стоји у анализи „Телеграфа“ – за серију највећих промашаја, зато што је моћ концентрисана  „између интересних елита у Берлину, Франкфурту, Бриселу и Паризу“.

 

ЕУ РАСКРШЋЕ Колона еврофила на Темзи, чији је заставник Дејвид Камерон, тешко ће се сложити и са оценом бројних аналитичара да су у порасту центрифугалне силе у делу чланица Уније, те да је она у кризи, као и да су даље интеграције практично окончане; да је „апсорпциона моћ“ Уније засићена и да је, у сваком случају, „цео ЕУ пројекат далеко од тријумфализма“ од пре само неколико година када је Европска унија још слављена као реплика Федералне владе САД, са европском обавештајном службом, војним естаблишментом у Бриселу, са плановима о европској армији од 100 хиљада војника, 400 ратних авиона и стотину ратних бродова који би – сви заједно – били кредибилна снага у пројектовању глобалне силе Европске уније…

Европска унија је, слажу се обе опције у Британији, на историјском раскршћу, а Британија је, са своје стране, присиљена да 23. јуна донесе велику одлуку у неповољној ситуацији када јој је тренутни буџетски дефицит чак седам одсто БДП-а, најгори од 1772. године, у време краља Џорџа Трећег.

Британац ће 23. јуна изаћи на референдум да бира између две питијски загонетне понуде, али и о много више од тога. Претежан део западног света сматра – како пише и „Дејли мејл“ – да би британски одлазак из Уније био чак и својеврстан „чин варварства“, „акт стратешког вандализма“ у глобалним размерама где „пакс американа“ – како примећује геостратешки аналитичар Причард – више не дејствује; где џихадисти воде игру на Блиском истоку и у Северној Африци, „а Владимир Путин у Русији цепа буквар послератног светског поретка и свакодневно тестира НАТО на Балтику“, док Кина „гради војне аеродроме уздуж интернационалних поморских путева (нарочито у подручју Филипина), припремајући се за конфронтацију са САД“.

Британска прича пред референдум кондензована је у надању да ће „брегзиташи“ бити свесни последица „брегзита“ и – последично – шта им је чинити ако победе на референдуму. Сматра се да ће у том случају Британија бити, напросто, присиљена да буде „још бољи савезник“ остатку Уније. Тај би пут требало следити, али – овако или онако – порука је да британски народ има пуно право да искористи ову јединствену прилику и пресуди о томе шта је постигла и како се понашала Европска унија у протекле четири деценије.

[/restrictedarea]