Устоличење православног цара

ПУТИНОВА ПОСЕТА СВЕТОЈ ГОРИ

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли је председник Владимир Путин својим доласком на Атос, где је дочекан као император, демонстрирао заједно са патријархом Кирилом да се византијска концепција власти обнавља у Русији?

Друга, после 11 година, посета руског председника Владимира Путина Атосу, односно Светој Гори, у многим земљама дочекана је као прворазредни медијски догађај. И то с пуним правом. Путина је Света Гора дочекала као цара! То није игра речи, нити претеривање – толика количина љубави и трепетног поштовања исказана према руском лидеру у посети другој држави није уобичајена у данашње време. На пример, одавно су прошли дани када је неки амерички председник био дочекиван цвећем приликом својих посета. Барака Обаму, чак и када долази на територију најближих „евроатлантских савезника“ сачекују армије бесних демонстраната и транспаренти са порукама о фашизму, убиствима, ратовима, пљачкама…

Путину су светогорски монаси признали највиши статус и захтевали да заузме место на трону византијских царева. И још му дуго нису дозволили да са њега сиђе – све док нису завршили са молебаном, појањем и молитвама за руског и православног цара. Када је Путин требало да се обрати краћим говором присутнима, желео је да сиђе са трона и скромно стане у ред са осталим званичницима. Ни то му, међутим, није било допуштено. Морао је да говори са места одакле су се вековима обраћали ромејски императори! Није то било питање његовог избора. Ако је речено „Аксиос“ („Достојан“), на том месту је морао да буде. Посебан утисак дочека Путина дала су звона која су све време, непрекидно, испуњавала Кареју божанственим звуком, као да је реч о свечаној литургији о неком великом празнику.

[restrictedarea]

ПОЧЕТАК НОВЕ ЕПОХЕ Тако је започела нова епоха. Православни и хришћански свет признао је Трећи Рим, Москву и њеног цара. Признао је то још раније папа Франциско, када је одлучио да се сусретне у Хавани са патријархом Руске православне цркве Кирилом. До тога сигурно не би дошло без улоге Русије као наследнице древне Византије, и појаве које утицајни руски филозоф Александар Дугин назива „симфонија световне и духовне власти“. Уочили су то и лидери западних престоница, али они окрећу главу на другу страну и уводе санкције. Њима се таква симфонија не свиђа, али за њом жуде милиони Западњака окренутих традиционалним вредностима дубоко укорењеним на нашем континенту. Ову снагу они данас препознају (једино) код Путина, но то изазива опасан гнев вашингтонских надзорника „новог светског поретка“, који су недавно и Белу кућу обојили у дугине боје – да би јасно показали пред чиме се они клањају.

Није реч ни о каквом верском фанатизму и сличним флоскулама. Савремени свет се уморио од безбожја и релативизације свега, а посебно добра и зла. Зато и данас тражи, као што је вековима чинио, духовну снагу која људима омогућава да опстану у временима када једна држава, један војни блок, жели силом да намеће одлуке целом свету. Када у њиховим редовима почињу да се појављују другачији људи, попут Доналда Трампа, Марин ле Пен, Фрауке Петри и Саре Вагенкнехт, Виктора Орбана, Бориса Џонсона – који не критикују Путина већ западни систем у којем живе – то је поуздан знак да ђаво долази по своје. Изливи беса и хистерије, претње револуцијама, ратовима и убијањем, непогрешиво најављују ужас који се може надјачати и избећи само ако добро победи над злом. Ово треба схватити без патетике, у дубоко филозофском смислу.

ДОЂЕ МЕЂУ СВОЈЕ И СВОЈИ ГА ПРЕПОЗНАШЕ Какво је расположење на Светој Гори, где се још и данас чува православно светло Византије, најбоље се види из понашања једног седобрадог монаха у Кареји, на почетку молебана који су Грци приредили за руског председника. Старац је Путину са дубоким наклоном најпре принео свећу да је запали. Када је руски председник то учинио, монах је Путину помогао да забоде воштаницу дубље у песак – иако је добро знао да за тим нема потребе. Старац није желео да допусти ни најмању могућност да свећа случајно падне, или да се искриви. Када су то заједнички обавили, Путин му је захвалио и хтео да крене даље, али му се монах поново приближио и брзо, за многе неприметно, целивао му руку. Био је то знак највеће љубави и поштовања, јер обично световни људи љубе руку свештеницима када траже благослов. У овом случају, очигледно, стари монах је истовремено био и онај који тражи и онај који благослов даје. А није ни то случајно, нити без великог разлога – после деценија и векова појавио се православни цар од кога се много очекује. Светогорци својим понашањем показују да у то најдубље верују. Знају и осећају да Путина треба подржати и стати уз њега.

Путин је у Грчкој и на Светој Гори боравио у дводневној посети у склопу прославе хиљадугодишњице руског присуства на Атосу. Заједно с њим био је и патријарх московски и све Русије Кирил, који је рекао да цео свет треба да осети значај духовне традиције православља – управо кроз овај величанствени догађај. Патријарх није то изговорио, али не може да промакне да Москва обележава миленијум руског присуства у другој земљи, удаљеној хиљадама километара, што се догодило пет векова пре него што је уопште откривен континент са кога данас стижу претње опстанку Русије и православља. Ова слика у себи носи снажну симболику, и зато је светогорско „крунисање“ у карејском храму Протата, саставни део поруке са Атоса. И то треба цео свет да види. „На Светој Гори се догађају веома важне ствари за читав православни свет, а ово место је извор благодати“, рекао је руски председник.

Како преноси руски аналитички центар „Катехон“, на Светој Гори се приликом Путинове посете догодило нешто веома необично у вези са византијским троном. Монаси у Кареји тражили су од Путина, што смо већ поменули, да баш он заузме место на престолу. Проблем, како кажу и дипломатски скандал, настао је због тога што ово највише место није понуђено председнику Грчке Прокопису Павлопулосу, формалном домаћину који је дочекао на Атосу руског лидера. Дошло је до расправе између грчког свештенства и државних званичника, после које је специјални секретар за верску дипломатију грчког Министарства спољних послова Стафис Лиантас проглашен за персону нон грата на Светој Гори. Резултат свега је био да председник Павлопулос није учествовао у молебану, а уместо њега је са Путинове леве стране, покрај трона, стајао шеф грчке дипломатије Никос Коцијас.

ПОНОВНО СПАЈАЊЕ ДУХА И ТЕЛА Руски аналитичари насталу ситуацију објашњавају тиме да светогорски монаси сматрају управо Путина својим политичким лидером, иако је Атос на територији Грчке. „Катехон“, чији су извештачи, укључујући и самог Дугина, неколико дана раније стигли на Свету Гору, истиче да нису само грчки монаси ти који Путину признају лидерство већ и сви остали тамо заступљени. Сви они шефа руске државе сматрају главним заштитником хришћанства и полажу велике наде у њега. Наглашава се, у анализи Дугина и његових сарадника, да су руски председник и патријарх својим доласком на Свету Гору демонстрирали да се византијска концепција симфоније власти обнавља у Русији.

„Руски лидер заузео је важно симболичко место светског православног лидера и практично подржао Атос који се залаже за очување чистоте православља и осуђује обновљенческе (расколнички покрет у Руској цркви после Октобарске револуције, прим. аут.) и криптокатоличке тенденције у животу Цркве, које ће агенти западног утицаја покушати да спроведу на предстојећем Свеправославном сабору на Криту. Са своје стране, Атос молитвено подржава председника у његовом супротстављању безбожном Западу“, истиче се у тексту аналитичког центра.

Ове тврдње тешко је оспорити, тим пре што се већина наведеног јасно видела на лицу места – целивање Путинове руке било је најочигледнији показатељ шта мисле грчки и остали монаси Свете Горе. Било би наивно веровати да би глобални геополитички потреси, оличени у сукобу који прети да прерасте у оружани, могли да мимоиђу цркву и православље, као једно од најважнијих упоришта руске државе.

Најтврђи камен изворног православља – Света Гора – несумњиво се изјаснила о Путину када је инсистирала да он мора бити на византијском трону у Кареји. Уз све уважавање према председнику Павлопулосу, било би ипак чудно да на том месту буде он, постављен у парламенту на предлог премијера Алексиса Ципраса, а не најмоћнији светски лидер (према западном признању), који је у три наврата изабран гласовима скоро сто милиона људи. И у част чијег доласка се цео Атос подигао на ноге. Света Гора је са нестрпљењем чекала 11 година да јој Путин поново дође. А заправо, тамо га очекују већ вековима.

[/restrictedarea]