Почетна / Свет / Тиха изборна револуција

Тиха изборна револуција

Вирџинија Рађи

Протекли италијански локални избори првенствено ће се памтити као заслужени шамар који је од народа (први пут од беса и очаја уједињених левичара и десничара) добила „недодирљива политичка каста“. Тој касти је овога пута поручено да старе и до отужности познате приче о „стезању каиша“, а по налогу из Брисела, више не пролазе

Зa „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Резултати прошлонедељног другог круга локалних избора на којима је тринаест милиона италијанских бирача изабрало градоначелнике у 143 општине по много чему представљају историјску  прекретницу. Не само зато што је први пут у својој богатој историји Рим добио младу и лепу градоначелницу, 37 годишњег адвоката Вирџинију Рађи, која је освојила 67,15 посто гласова, дупло више од свог противкандидата Роберта Ђакетија из владајуће левичарске коалиције, већ пре свега што први пут у историји Италије присуствујемо тоталном и паралелном поразу „званичне верзије“, како леве тако и десне провенијенције.

Изборни дебакл „званичне верзије“, односно леве и десне политичке провенијенције поготово у Риму, никога није изненадио с обзиром да су се на изборним листама и овога пута нашли исти стари кандидати; главни актери познате римске афере „Мафија капитале“, који су због блиских сусрета са мафијашким клановима већ годинама под истрагом, али и лепеза кандидата  под истрагом због корупције, проневере милиона евра новца пореских обвезника, као и због ни мало наивних оптужби за педофилију и организовану малолетничку проституцију. Њихови противкандидати на изборима били су пристојни, млади, поштени  и паметни људи са визијом који заиста верују да занимање „политичар“ не треба да буде лексички синоним за преваранта и лопова, већ да се тој професији још увек може повратити достојанство и улога бриге за просперитет заједнице.

Протекли италијански избори ће се првенствено памтити као заслужени шамар  који је од народа, први пут од беса и очаја уједињених левичара и десничара, добила „недодирљива политичка каста“ којој је овога пута поручено да старе и до отужности познате приче о „стезању каиша“, а по налогу из Брисела, више не пролазе.  Владајућа Демократска странка левог центра је поред Рима, изгубила власт у 45 италијанских градова, изгубила је  чак и своје традиционално изборно упориште – Торино где је кандидаткиња „Покрета пет звездица“, 31-годишња менаџерка Кјара Апендино, освојила 54,56 посто гласова, тачније 10 посто више од дугогодишњег градоначелника, бившег министра и легенде италијанских левичара Пјера Фазина. Ништа чудно, с обзиром да је Торино, некадашњи симбол италијанске радничке класе, одавно остао без својих радника и претворио се у град пензионера, незапослених очајника и од државе протежираних и бахатих емиграната.

Ништа боље нису прошле ни њихове десничарске колеге, које су донекле успеле да се „провуку“ кроз независне листе групе грађана и тако од већих градова освоје Трст  и  Напуљ.
[restrictedarea]

ДОЛЕ СВИ Дакле, и старо и младо одлучило се да 19. јуна оде на биралишта и да гласа за промене. Осиромашена и годинама ућуткивана већина најзад се пробудила и побунила јер је најзад постала свесна да њен глас на изборима може да вреди и да нешто конкретно и промени. Овога пута, уместо једнако корумпираних, неспособних и „упрљаних“  левичара/десничара, одабрала је  нове људе а они су у својим изборним програмима понудили наду да политици може да се врати некадашња част и достојанство као и да постоји шанса да се, ипак, можда једног дана живи и боље.

„Сад је доста! Досадило нам је да као овце излазимо на изборе, а да нас после, под велом некакве демократије, нико ништа не пита и да увек исти лопови одлучују у наше име; да нам само укидају права и повећавају порезе! Истовремено, док се они безобразно богате, ми живимо све лошије“, речи су радника торинског ФИАТ-а који без имало длаке на језику објашњава репортеру дневника „Коријере дела Сера“ зашто му је прекипело и зашто  први пут одбија да гласа за „комунисте“. Ове његове речи, али и алармантни детаљ да његов „шеф“, генерални  менаџер ФИАТ-а Серђо Марконе, данас дневно зарађује 150.000 евра, цифру коју он и његове колеге, као специјализовани радници, не могу да зараде ни за 10 година,  можда најбоље објашњавају изборни тријумф „нове политике“, „нових људи“ из „Покрета пет звездица“.  Многи политички аналитичари ову нову странку називају тренутно најопаснијом политичком силом Европе која представља озбиљну претњу за урушавање не само италијанског већ и европског естаблишмента. Наиме, после најновијег изборног тријумфа италијанске „анти-политике“ ова бојазан је сасвим разумљива, с обзиром да  у свом оснивачком акту из 2009. године „Покрет“ јасно прецизира да ће се борити против овакве Европске уније (утемељене искључиво на профитирању сумњивих белосветских спекулативно финансијских олигархија, али и на неукусним радикалшик пренемагањима око минорних и за осиромашени народ небитних тема као што је то на пример  борбе за права сексуалних мањина и збрињавања хиљада сумњивих миграната који свакодневно пристижу). Такође, „Звездице“ се залажу и за излазак Италије из еврозоне, односно за повратак државног монетарног суверенитета, без којег, по њима,  нема ни државног суверенитета, али  ни националног достојанства. А самим тим ни наде за неке боље дане. Посебан проблем и мета критике од стране њихових опонената јесу блиске везе „Покрета“ са Владимиром Путином који је одавно, као што је познато, трн у оку ЕУ номенклатуре, тако да су разумљиви и сви медијски напади и покушаји да се „нова политика“ дисквалификује.

Бепе Грило

Лидер „Покрета“, познати италијански комичар Бепе Грило, појавио се случајно на италијанској политичкој сцени још давне 1986. када је у ударном тв термину извео свој чувени скеч против „левичарске касте“ у којем је исмејао тада владајуће социјалисте: приликом званичне посете Пекингу, после службене вечере, тадашњи италијански премијер Бетино Кракси и његов министар иностраних послова Клаудио Мартели неформално разговарају. Мартели пита Краксија: „Ових Кинеза има више од милијарде и сви су социјалисти – левичари.“ Кракси га тада зачуђено погледа и пита: „Да, и шта онда?“ А Мартели му збуњено одговара контрапитањем: „Па, ако су баш сви Кинези левичари, кога онда могу да краду?“ Уследила је забрана наступања на Италијанској државној телевизији и самим тим и крај комичарско-глумачке  каријере. Грило је убрзо основао свој блог (beppegrillo.it) који је 2005. године, уз помоћ недавно преминулог компјутерског експерта и маркетиншког стручњака Ђанроберта Казалеђа, прерастао у покрет „нове политике, односно непосредне демократије (познатије као „Е democracy“) и данас је на деветом месту по Интернет посећености у свету. „Покрет“ је у септембру 2009. званично постао политичка странка која је на изборима у фебруару 2013, после само неколико месеци изборне кампање,  доживела први прави тријумф освојивши поверење 25, 56 посто бирача као нова и самостална политичка опција која је поручила да не жели да се идеолошки сврстава, да не жели да улази у коалиције ни са левом, а ни са десном „кастом“ и том приликом Бепе Грило је са италијанских тргова, подржан од масе својих поклоника, месецима бесно  поручивао: „Лопова и корумпираних политичара има и на левој и на десној страни. Нећемо никакве коалиције са вама, не одустајемо од непосредне демократије и права на бољи живот.“ Том приликом, настао је и изборни слоган и манифест нове политичке опције која се, као протест против касте, орила са многих италијанских тргова: „Vaffanculo, siete  tutti uguali“ (у преводу; „Сви сте исти и одјебите“). Обични грађани су први пут, мимо строгих партијских структура, а захваљујући искључиво својим идејама и програмима и уз помоћ нових комуникацијских технологија, директним он-лине избором, постали протагонисти политике, ушли у парламент и доказали да тај посао раде много боље од многих „професионалаца“.

Јер, када су пре три године први пут крочили у италијански парламент, одмах су на себе скренули пажњу јавности са својим конкретним идејама и без пуно празне приче везане за конкретне проблеме осиромашеног плебса: сви посланици одмах су се одрекли две трећине посланичке плате, која у Италији износи 16.000 евра, а  у корист фонда за предузећа којима прети пропаст,  с обзиром да им банке, по директиви ECB-а (Европске централне банке),  више не одобравају кредите. „Звездице“ сада поносно истичу да су од економске пропасти спасиле око 30.000 фирми и, с обзиром на пораст самоубистава услед економског очаја, ко зна колико живота.

Предложили су и да сваком незапосленом Италијану држава обезбеди доходак од 850 евра тако што ће се коначно скресати све привилегије „недодирљивих“ укидањем привилегије наследних пензија од неколико хиљада евра које редовно примају чак и потомци давно покојних посланика који су у парламенту провели само један мандат и то још давних педесетих година. Приликом изгласавања овог амандмана, италијанска левица и десница су можда једини пут у парламентарној историји земље биле јединствене и гласале су једногласно против. На интернет блоговима и друштвеним мрежама већ се могу приметити захтеви за превремене политичке изборе тако да „Звездице“ добију шансу и за излазак из опозиције и, врло вероватно, и за конкретно управљање целом Италијом. Бепе Грило са свог блога захваљује сваком гласу за нову политику и  својим многобројним фановима поручује да је прошло време политичких подела на леве и десне, с обзиром да су сви подједнако острижени, преварени и опљачкани.

tarik ramadan
Тарик Рамадан

МИСТЕРИЈА У МИЛАНУ Протекли избори за градоначелника Милана разоткрили су не само низ афера везаних уз лик и дело кандидата владајуће странке, Ђузепеа Сале, поводом многих „сумњивих радњи“ током његовог мандата главног менаџера Светске изложбе „Expo 2015“ у Милану, а о чему је „Печат“ својевремено и писао. Овога пута, дошло је до правог земљотреса у редовима локалних левичара, тако да су многе легенде миланске левице демонстративно поцепале партијске књижице. Наиме, партијска врхушка је упорно инсистирала да се на изборну листу одборника за градску владу кандидује и од странке медијски подржи особа директно повезана са опасним муслиманским екстремистима из организације „Муслиманска браћа“, 37. годишња Sumaya Abdel Qader, пакистанско-јорданског порекла, рођена у Перуђи, а која је као свој изборни програм потенцијалним гласачима делила своју књигу „Ја сам права муслиманка и носим чадор, али обожавам да слушам групу „Queen“, представљајући се тако као либерална и у европско друштво потпуно интегрисана муслиманска жена.  Међутим, многи су овај њен гест протумачили као „taqquiu“, односно уметност симулирања, прилагођавања – укратко лагања – коју одобрава чак и Куран, како би се најзад доспело до крајњег циља – поробљавања свих неверника немуслимана. Иначе, ова „интегрисана муслиманка“ у више наврата је похађала курсеве исламског права – шарије, њен  супруг, мајка, браћа и отац на друштвеним мрежама отворено су се изјашњавали  за Исламску државу и, баш случајно, дан пре одржавања првог круга локалних избора у Милану, 5. јуна, унук оснивача „Муслиманске браће“ , контроверзни интелектуалац и гуру исламских западних народних маса Тарик Рамадан,  одабрао је баш Милано за годишњу скупштину свог Исламског европског покрета.

Велика је мистерија зашто су многи италијански  „угледни интелектуалци“, али и сам премијер Матео Ренци, упорно инсистирали баш на овој екстремној муслиманки, а не на њеном противкандидату, умереној и у европски начин живота потпуно интегрисаној Сомалијки, антропологу и члану миланске дирекције Демократске странке Марyан Исмаил. Иначе, Марyан Исмаил је кћерка некадашњег сомалијског амбасадора у УН-у и сестра прошле године убијеног сомалијског опозиционог политичара који је у по бела дана и усред елегантне Женеве насред улице заклан и то баш од стране друштванцета окупљеног око „Муслиманске браће“. Иначе, Марyан Исмаил  се својевремено жестоко опирала изградњи миланске џамије када се испоставило да су градске власти одабрале управо онај пројекат који подржавају и финансирају  муслимански екстремисти из Катара, повезани са „Муслиманском браћом“ и под директном диригентском палицом Тарика Рамадана.

Епилог целог овог изборног скандала је да је Ђузепе Сала, са свега десетак гласова разлике,  изабран за градоначелника Милана. „Муслиманска браћа“ успела су да се домогну миланске градске већнице јер је нова градска одборница за питања емиграната постала дама у црном чадору. Изградња велелепне џамије управо отпочиње, а она умерена муслиманска струја, коју је на протеклим изборима представљала Марyан Исмаил, сакрила се у мишију рупу и ћути.  Шта друго рећи, осим – живела политичка коректност, а још више петро долари из Катара који једино објашњавају овакво политичко слепило. А, с обзиром да свећа народног стрпљења лагано догорева, можда представљају и прави путоказ за следеће, ванредне изборе када ће изборни слоган, тачније псовка  „Покрета пет звездица“, постати и национални изборни слоган.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *