Тек ће да засија њихова ратна слава

Хероји КошараПише Јово Бајић

Студенти из Калифорније претекли су српске историчаре и дали свој суд о НАТО агресији на Савезну Републику Југославију и о Мадлен Олбрајт, коју су назвали злочинцем. После дистанце од 17 година српски историчари још нису изнели мишљење о томе како се Војска Југославије борила против најмоћније армије света коју су чиниле војске деветнаест земаља

Док озбиљни историчари у Србији, Европи, па и у свету још зазиру да изнесу суд о НАТО агресији на Савезну Републику Југославију пре 17 година, једнo мишљење о том рату неочекивано је стигло из Америке. Изрекли су га, на симболичан начин, студенти женског Скрипс колеџа из Клермона у Калифорнији. На том колеџу је, половином маја, гостовала Мадлен Олбрајт, бивши државни секретар САД и бивши амбасадор у Уједињеним нацијама. Неки професори одбили су да седну са Олбрајтовом за исти сто на бини у универзитетској сали где се разговарало, а свој поступак образложили су тиме да не желе да седе поред ратног злочинца. Оптужбу да је Мадлен Олбрајт ратни злочинац 28 професора претходно су саопштили у писму објављеном у листу који издаје Скрипс колеџ, прозвавши је одговорном за учествовање у обликовању америчке интервенционистичке политике по свету, која је изазвала патње милиона невиних људи и због које је страдало пола милиона ирачке деце (Мадлен Олбрајт остала је, иначе, упамћена и по изјави да циљеви које су тада Американци постигли у Ираку оправдавају убиства пола милиона ирачке деце). Али студенти и професори Скрипс колеџа нису заборавили ни српски народ, који је такође био жртва америчке интервенционистичке политике и Мадлен Олбрајт лично. У споменутом писму навели су да је Олбрајтова била један од кључних заговорника бомбардовања Југославије, лажно представљаног као хуманитарна мисија, док је, у ствари, једна земља бомбардована због настојања САД да се супротставе Русији у Европи. Југославији су претходно „мировним“ споразумом понуђене две могућности: да прихвати да Американци окупирају земљу, или следи бомбардовање. У бомбардовању, подсећају амерички високошколци, убијене су хиљаде људи и уништена инфраструктура.

Медлин ОлбрајтЋУТАЊЕ СРПСКИХ ИСТОРИЧАРА Овај догађај на Скрипс колеџу у Калифорнији подстакао је реминисценције и нова промишљања о рату који је 19 НАТО земаља у пролеће 1999. године водило против Савезне Републике Југославије. У сећањима већине људи који су живели у последњој југословенској држави још одјекују сирене, звуци авиона у налету и експлозије. Народ против кога је покренута, до тада у историји света незапамћена ратна сила био је спреман да брани слободу и голе животе, исто као у Првом и Другом светском рату. У рату који се водио 1999. године први пут у историји примењени су нови видови ратовања. Захваљујући техничким достигнућима Југославија је нападана са велике даљине, испробана су нова оружја, нови типови авиона, крстареће ракете. Упоредо са оружаним, вођен је информативни рат. Као и у догађајима који су му претходили и који су уследили после агресије, испробане су и нове форме пропагандног рата. При томе је, што је дело Англоамериканаца, одбачен сваки ратни морал. У претходним сукобима, почевши од најдавнијих времена, бар у онима који су вођени на европском тлу, поштовани су мртви, без обзира на којој су страни ратовали. У овом рату тога није било. Како би се постигли пропагандни ефекти, пред унапред постављеним телевизијским камерама, припремана су убиства недужних цивила, а њихови лешеви коришћени су као изговор за интервенције и оправдања за злочине НАТО војске. Има примера да су због тих разлога мртви војници пресвлачени у цивилну одећу, једном сахрањени цивили и војници пребацивани су из једне у другу гробницу. Често је мртвима, после њихове смрти, мењан идентитет и вера, а било је и спаљивања остатака убијених. А да не говоримо о режираном исељавању целих насеља, не би ли се доказао тобожњи прогон.

Све то обавезује српске историчаре да прекину ћутање и да се позабаве овим ратом, начином његовог вођења, да директно проговоре о НАТО агресорима, али и о величанственом отпору Војске Југославије и народа који ју је подржавао, да оцене ту војску, њене официре и њихов морал, да проговоре о оружју којим је та војска располагала. Ред би био да се та војска упореди са српском војском у прошлим одбрамбеним ратовима, а њене војсковође са војсковођама из претходних ратова којима је историја изрекла највише оцене.

Мост код Остружнице

ВОЈСКА ДОСТОЈНА ИСТОРИЈЕ Убеђени смо да ће подстицаја за просуђивање о НАТО агресији на Савезну Републику Југославију бити још више, не само у Сједињеним Америчким Државама. Верујемо да ће се ускоро српски историчари осмелити да објаве већ написане књиге. Када се узму у обзир све околности у којима се водио рат 1999, убеђени смо да ће војска Савезне Републике Југославије бити поређена са војском Краљевине Србије која се борила у балканским ратовима и у Првом светском рату. Уз војску која је ратовала у балканским ратовима и Првом светском рату стајала је добро организована држава Краљевина Србија. Уз Војску Југославије била је држава настала после распада веће државе, а тај распад праћен је верско-грађанским ратовима. Због деловања неких српских опозиционих партија и њихових првака, који су фактички били на страни НАТО, југословенска војска није била у могућности да спроведе ваљану мобилизацију. Официри и војници могли су без страха од законске одговорности да скину униформу, а резервисти да се не одазову мобилизацији, дезертери су могли да оду у иностранство где су их у западноевропским земљама дочекивали раширених руку.

Надамо се да ће, када се узму у обзир све ове околности, Војска Југославије, којом је командовао генерал-пуковник Драгољуб Ојданић, по одговорности према отаџбини и националној части, по мотивима да се бори и да се жртвује бити упоређивана са српским устаницима које су почетком 19. века у Првом и Другом српском устанку предводили Карађорђе Петровић и Милош Обреновић, али и са српским војскама у потоњим ратовима.

Због распада СФРЈ и економске блокаде СРЈ није била могућа набавка најмодернијег оружја. Да је Војска Југославије у време НАТО агресије поседовала противавионске ракете чији би домет био већи за још коју десетину километара, не би се НАТО авиони усуђивали чак ни на највећим висинама да прелећу наше небо. Недостатак најсавременијих ракета и авиона, југословенска војска надокнађивала је тактиком коју је тада осмислила и успешно примењивала. Њена обавештајна служба радила је беспрекорно, југословенских обавештајаца било је на свим важним местима, чак и у самом НАТО штабу одакле се управљало ратом. Унапред се знало шта непријатељ смера, успостављена је служба јављања и обавештавања, а важну улогу одиграли су и добро „умрежени“ радио-аматери.

Нови Сад Рафинерија

ПРОПАГАНДНИ РАТ И у пропагандно-информативној борби Савезна Република Југославија спремно је дочекала агресију. Главни носилац пропагандног рата биле су Радио-телевизије Београд и Нови Сад и дневни листови „Политика“, „Политика експрес“ и „Вечерње новости“. Основни „мотор“ те информативно-обавештајне борбе била је Информативна служба Војске Југославије, коју је водио пуковник Миливоје Новковић, и у чијем је саставу био Међународни прес-центар са седиштем у Ратничком дому, данас Дому Војске Србије у Београду. У Информативном центру радили су изузетно способни професионалци, мушкарци и жене, у униформама и са чиновима Војске Југославије, који су, поред тога што су знали свој посао, говорили светске језике, а међу њима и кинески и јапански. У Међународном прес-центру, док је трајала агресија, акредитовано је 2.510 страних и домаћих новинара, од тога 1.535 новинара и сниматеља из 490 иностраних редакција. Прес-центар је организовао 39 путовања по земљи, обилажена су места где је НАТО авијација гађала цивилне циљеве. Страним и домаћим новинарима омогућено је да појединачно обиђу око две хиљаде места. Од 4. априла 1999. године Прес-центар је почео да издаје посебан билтен под насловом „Дневни преглед“ на српском и енглеском језику у коме су све до потписивања примирја из дана у дан објављивани подаци о злочинима непријатеља. Први прилог у „Дневном прегледу“ написао је начелник Штаба Врховне команде Војске Југославије генерал-пуковник Драгољуб Ојданић. У том првом броју прегледа саопштено је да је НАТО агресор у ноћи између 3. и 4. априла погодио Топлану и мост „Слобода“ у Новом Саду, гађан је и мост на Дунаву код Бачке Паланке, „Беопетролово“ складиште нафте код Богутовца, фабрика „Слобода“ у Чачку, Рафинерија нафте у Панчеву и складиште „Југопетрола“ у Смедереву. На дан када је 58 година раније, 1941, авијација Хитлерове Немачке разарала Београд, НАТО авиони, међу којима је било и немачких, како преноси „Дневни преглед“ 6. априла 1999. године, гађали су углавном цивилне циљеве у Алексинцу, Нишу, Куршумлији, Новом Саду, Сомбору, Лозници, Приштини, Призрену, Краљеву, Панчеву, Крагујевцу и Ужицу. Последњи број „Дневног прегледа“, број 70, изашао је 12. јуна 1999. године.

 

Војска Ратно издањеХЕРОЈСКО РВ И ПВО Важан извор података о НАТО агресији на Савезну Републику Југославију представља и лист „Војска – ратно издање“. Изашла су укупно 33 броја овог војног гласила које је пратило догађаје у нападнутој СРЈ. Главни отпор НАТО агресору, како из броја у број бележи „Војска“, пружило је Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана којом је командовао генерал-пуковник Спасоје Смиљанић. У првим тренуцима, у првим сатима НАТО агресије пилоти Ратног ваздухопловства својим „миговима“, не мислећи на животе, супротставили су се надмоћној непријатељској авијацији. Њихови подвизи могу се поредити са јунаштвима пилота Војске Краљевине Југославије који су 6. априла 1941. године прихватили над Београдом неравноправну ваздушну борбу против нацистичких авиона. А затим је главни терет одбране неба тадашње југословенске државе преузела Противваздушна одбрана, чији су војници и официри са застарелом опремом показали задивљујућу храброст, домишљатост, способност, уводећи стратешке иновације за какве се до тада нигде у свету није знало. На конференцији за новинаре одржаној 29. марта 1999. године, како је забележила „Војска – ратно издање“, генерал-пуковник Спасоје Смиљанић саопштио је да је од почетка НАТО агресије до тог датума са аеродрома из Мађарске, Хрватске, Босне и Херцеговине, Албаније и Македоније на југословенску територију јуришало око 430 авиона, од тога 330 борбених, који су за првих пет дана рата извршили око 1.300 полета. Истовремено је из Средоземља испаљено око 400 крстарећих ракета АГМ-109 и БГМ-109. Наша војска је успешно одолевала тим нападима. Први пут на свету, одмах на почетку рата, оборен је невидљиви авион Ф-117, понос америчке ратне технике.

Међу обореним НАТО летелицама, поред невидљивог бомбардера Ф-117, у атару села Накучана код Шапца оборен је амерички бомбардер Ф-16. Посебан ратни трофеј представља још једно „чудо“ америчке технике, беспилотна летелица типа „хантер“, из састава 15. извиђачког батаљона лоцираног у Форт Вуду у Тексасу, која је послата да лети изнад Савезне Републике Југославије и да се бави осматрањем, извиђањем, и прибављањем података, обезбеђивањем посебних веза, ласерским обележавањем циљева и навођењем пројектила испаљених из авиона, или са бродова. Ова летелица чувана је као врхунска војна тајна.

 

Ф 117 оборен код БуђановацаКРАЉЕВАЧКЕ ЛИСИЦЕ Какви су били ратници којима је командовао генерал-пуковник Спасоје Смиљанић показаћемо на примеру 450. ракетног пука кога су, због амблема јединице на коме је била лисица, називали још и „Краљевачке лисице“. Овај пук бранио је небо над Трстеником, Врњачком Бањом, Краљевом, Чачком, Горњим Милановцем, Книћем и Крагујевцем. Имали смо прилике да присуствујемо свечаности у касарни „Рибница“ у Краљеву одржаној 25. јуна 1999. године, када је ова јединица преведена из ратног у мирнодопско стање. На свечаност, посебно значајну јер су се свих 220 војника вратили живи из рата, дошла је бројна родбина војника, супруге са децом, очеви, мајке сестре. Ниједан војник 450. ракетног пука није погинуо.

У тој јединици, поред њеног команданта пуковника Веселина Павловића, била је неколицина активних официра, а већину састава чинили су резервисти, углавном инжењери, професори, студенти, мајстори запослени у индустрији, али и пољопривредници. Када је избио рат, неки од њих јавили су се у своје јединице пре него што су послати позиви за мобилизацију. За 78 ратних дана јединица је стално била у тактичком покрету. Тај тактички покрет, који су осмислили и развили тадашњи југословенски противавионци, представља иновацију у ратовању, јер омогућава војсци са слабијим противавионским наоружањем да се одупре армијама са најмодернијом авијацијом. Убеђени смо да су ова искуства прихваћена у многим војскама света.

За све то време „Краљевачке лисице“, у чему се посебно истакао дивизион мајора Обрада Станковића, играле су се са моћном НАТО авијацијом. Њихова специјалност била је да на висовима, далеко од насеља, постављају макете лажних ракетних система и радара. Макете радара биле су опремљене јефтиним уређајима домаће израде који су емитовали сигнале сличне радарским. На такве „мамце“ лако се хватала НАТО авијација која их је бесомучно тукла, и у својим дневним ратним извештајима бележила како су уништили на десетине југословенских ракетних система и радара. У међувремену, ракеташи 450. ракетног пука су им вешто правили замке, и ракетама, какве су имали, наносили губитке. Први НАТО авион ракеташи 450. пука погодили су изнад Чачка 26. марта у 18.17 часова, а тај погодак многи су гледали са земље. У домету ракета ове јединице било је 30 непријатељских авиона, на које су испалили 19 ракета, а 16 је погодило циљ. Поред тога оборили су и седам крстарећих ракета.

Прес центар ВЈКОПНЕНА ИНТЕРВЕНЦИЈА Очекивао се и копнени напад на Савезну Републику Југославију. Обавештајци југословенске војске добро су пратили збивања у северној Македонији где се уз југословенску границу налазило више од 15.000 НАТО војника и моћна ратна техника. Војске Сједињених Америчких Држава, Француске и Велике Британије довеле су своје најобученије извиђачке и диверзантске јединице да мотре шта се збива на Косову и Метохији. Неки извиђачи су се осмелили да пређу границу. На конференцији за новинаре у Прес-центру у Београду 1. априла 1999. саопштено је да је наша војска на нашој територији, на југословенско-македонској граници, заробила три америчка специјалца извиђача, подофицире Џејмса Стоуна и Ендруа Ремиреза и војника Стивена Гонзалеса. Америчке извиђаче приказала је Телевизија Београд, била су то три уплашена младића који као да нису схватали шта им се десило.

Насупрот НАТО снагама стајала је југословенска војска, којом су командовали искусни школовани официри са ратним искуством стицаним у претходним верско-грађанским ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини. А што се тиче наоружања за битке на земљи, била је добро опремљена. Косово је, као и раније у историји, тако је бар изгледало, требало да буде ново разбојиште, а за главни отпор непријатељу спремала се Трећа армија којом је командовао генерал-пуковник Небојша Павковић и њен Приштински корпус на челу са изузетно способним командантом, потоњим генерал-мајором Владимиром Лазаревићем. Преостале југословенске границе чувале су Прва армија под вођством генерал-пуковника Србољуба Трајковића и Друга армија генерал-пуковника Милорада Обрадовића.

 

КОШАРЕ Једину значајну битку у то време копнене снаге водиле су на Кошарама, на југословенско-албанској граници, у ненасељеним пределима Проклетија, у близини Ђаковице и Дечана. Караула Кошаре налазила се у областима деловања 125. моторизоване бригаде која је ратовала у саставу Приштинског корпуса Владимира Лазаревића. Одбраном Кошара командовао је потпуковник Љубинко Ђурковић, чији је претпостављени старешина био пуковник Драган Живановић. У овом пределу, који је за НАТО снаге и албанске терористе представљао врата Метохије, било је сукоба са терористима ОВК и пре почетка НАТО агресије када су у Метохију овуда покушавале да уђу терористичке групе из Албаније.

Ознака 63 падобранскеОгорчена битка, прса у прса, на Кошарама трајала је десет дана, од 9. до 19. априла. У овом правцу, који је чувала јединица од око четири стотине југословенских војника, изненада је кренула групација од неколико хиљада терориста ОВК и војске Албаније, уз подршку артиљерије албанске војске и НАТО авијације. Наши извиђачи видели су на албанској територији, са које се кретало у напад, и војнике са француским, италијанским, британским и турским ознакама, а било је међу њима и војника муслиманске војске Алије Изетбеговића са „љиљанима“ на рукавима. Наша војска прислушкивала је и радио-везе, албанска артиљерија навођена је на француском и италијанском језику. Циљ НАТО команде био је да се војска Албаније уз помоћ ОВК терориста пробије у Метохију, да на том ширем простору изазову добро маскирану југословенску војску, да је наведу да ступи у акцију и тиме открије своје положаје како би постали мете НАТО авијацији.

Одмах по избијању сукоба нашим граничарима, који су пружили грчевит отпор, пристигла је помоћ из 53. граничног батаљона, јединица Војне полиције Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске бригаде, 72. специјалне бригаде и више десетина бораца такозваног Интернационалног одреда у коме су се борили странци. У том крвавом десетодневном сукобу, захваљујући почетној предности, НАТО је успео да у ширини од два километра и дубини од свега неколико стотина метара, продре на југословенску територију. На том простору била је и југословенска караула која, због положаја на коме је изграђена, није имала стратешки значај. Југословенска војска брзо је стабилизовала своје линије, успела је да на ове положаје допреми и два тенка, чак и ракетне лансере „огањ“ и „оркан“. Жестоке борбе трајале су до 19. априла, а за то време линија југословенске одбране се учврстила. Наша војска показала је изузетну способност и довитљивост. Појединачни неуспешни упади албанских терориста трајали су све до 14. јуна 1999. године када се после Кумановског споразума југословенска војска повукла са овог дела југословенске границе. У ратним сукобима на Кошарама погинуло је 108 југословенских војника, и много албанских терориста.

Војска Југославије, све до потписивања Кумановског споразума, у рату који је трајао 78 дана против 19 најјачих земаља света, није била поражена. Одбранила је свој народ, небо и територију. Онда је, 5. октобра 2000, доживела пораз. Сјајне војсковође, војници и њихово оружје дошли су у руке оних политичких партија и оних појединаца, углавном пореклом из српског народа, који су током рата били против те војске и њене борбе, који су током рата војнике и официре позивали и подстицали на дезертерство, а и сами су били дезертери и прижељкивали су и подржавали НАТО агресију.

АМЕРИКАНЦИ КАЖЊАВАЈУ АЛБАНЦЕ

Суштину НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, под називом „Милосрдни анђео“, најбоље приказује разговор снимљен помоћу прислушних уређаја Војске Југославије. Разговор се водио 14. априла 1999. између америчког пилота авиона Ф-16 који је бомбардовао колону албанских избеглица, и његове команде са „авакса“. Тог дана, по сценарију који је направио НАТО, Албанци из околине Призрена и Ђаковице су у колонама добровољно одлазили са Косова и Метохије у припремљене избегличке логоре у суседној Албанији, како би показали светској јавности да југословенска власт, њена војска и полиција протерују незаштићено албанско становништво са Косова и Метохије. Један део Албанаца из околине Призрена кренуо је тог 14. априла према југословенско-албанској граници, а онда су мимо утврђеног плана одлучили да се врате кућама. Овај поступак није се свидео Американцима, па су решили да казне непослушне Албанце. При повратку су колону, у којој је било око хиљаду избеглица, бомбардовали амерички авиони, када је убијено око 75 албанских цивила, а неколико десетина рањено.

Преносимо транскрипт разговора између команде са „авакса“ (Мајка) и америчког пилота бомбардера Ф-16 (Чарли Браво) који је бомбардовао цивиле, онако како га је пренела „Војска – ратно издање“:

  • Добар дан Чарли Браво (пилот на Ф-16), на позицији сам десет. Испод никаквог кретања. Молим информацију о црвеним миговима.

– Чарли Браво, Мајка („авакс“) овде, патролирај према северозападу, правац Призрен–Ђаковица. Црвених мигова нема у ваздуху.

  • О. К., идем на око 3.000 фита (око 1.000 метара).

– Мајка, Чарлију Браво: Добијаш појачање за десет минута. Биће нешто интересантно јужно од Ђаковице.

  • Чарли Браво, Мајци: Држим 3.000 фита, испод мене је колона аутомобила, некакви трактори? Шта је то? Тражим инструкције.

– Мајка, Чарлију Браво: Продужи на север, курс 280.

  • Чарли Браво, Мајци: Држим 3.000 фита, испод мене је колона аутомобила, некакви трактори? Шта је то? Тражим инструкције.

– Мајка Чарлију Браво: Да ли видиш тенкове? Понављамо, где су тенкови?

  • Чарли Браво, Мајци: Видим тракторе, ваљда црвени нису камуфлирали тенкове у тракторе?

– Мајка, Чарлију Браво: Какав је то чудан конвој? Какви цивили дођавола? То је све српско масло, уништи циљ.

  • Чарли Браво, Мајци: Шта да уништим, тракторе? Обичне аутомобиле? Понављам, не видим никакве тенкове. Тражим допунске инструкције.

– Мајка, Чарлију Браво: То је војни циљ, потпуно легитиман војни циљ. Уништи циљ, понављам, уништи циљ!

  • Чарли Браво, Мајци: Разумео. Лансирам…

Епилог: 75 убијених албанских избеглица и десетине рањених.

 

(„Војска – ратно издање“, бр. 12–13, 

  1. 4. 1999, стр. 9

 

3 коментара

  1. Avatar

    Уколико Редакцију занима, могу на имејл који ми пошаљете послати мој есеј из 2006.године о НАТО бомбардовању под називом НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА из моје књиге ”ПОУКЕ ЗА УКЕ И НЕУКЕ – за дивове и патуљке” (каталогизација Народна библиотека Србије Београд ISBN 978-86-85005-21-3 COBISS.SR-ID 145393932) за коју сам 2006. године добио прву награду на конкурсу Народне библиотеке у Смедеревској Паланци.
    Поздрав, Жељко

  2. Avatar
    Србољуб Савић

    Задња деценија 20. века, за нас је период тешког страдања и херојског отпора, више него, стоструко
    већој сили, НАТО етикете и под командом САД, у невиђеној агресији 1999 (после бомбардовања српских снага у БиХ). Период, пре тога је период припреме, где је најважније било створити мрежу
    сарадника-издајника. У основи рада, налазила се пропаганда увијена у високопарне и “велике” идеје, као демократија, слобода, људска права, грађанске слободе, … и све то против “толико тога црног”.
    Како су усташки покољи 41-45-е, “затрпани” “братством и јединством”, то је идеја геноцида остала
    жива и оживљена, под паролом борбе за ослобођење. Хрватска, иако је, као федерална република,
    после 1974, и још више, после 1980, била “де факто” врло независна, подстакнута је да заврши “посао”, и “очисти” Хрватску. Као, и током 2. св. рата, Срби у БиХ су морали страдати, у покушају
    геноцида, и на том простору. Подстицање муслиманског живља (које је у једном периоду, “опасно”
    стало уз Југославију и Србе) било је неопходно. Како све то није донело довољно брзе и “потребне” резултате, у борбу су морали ступити и Албанци КиМ.
    Пропагандом споља, и деловањем, као не-деловањем изнутра, расла је и шириле се лажи и расла , мржња према свему српском, посебно на КиМ. У овим дејствима, прво је подстакнута оружана побуна, коју су и САД и УН оквалификовали, као тероризам. Такав однос, имао је за циљ да појача
    наш одговор и уљуљка, политичаре, да Србија има подршку, чак и САД.
    Лажи о страдањима Албанаца (Албанцима у А, причало се о страшним страдањима цивила у Б,
    онима у Б , о страдањима у Ц, …, док лаж и мржња нису покрили цело КиМ и уз помоћ СНН, већи део света. ОВК, преко ноћи, од терористичке, постаје “ослободилачка” војска. У САД се формира,
    Америчко-Албанска Лига, под вођством “контроверзног” Диогардије. На оснивачком састанку (кон-
    венцији) су, поред других, и Рамуш Харадинај и Џо Бајден (већ подпредсеник, после места директора ЦИА-е за целу Латинску Америку). Лига има неколико задатака и циљева. Један је био
    расписивање пореза, свим Албанцима на свету, за финасирање ОВК и још више, плаћање услуга подршке, обуке, опреме, комуникације и сателитских “он лајн” снимака. Наравно, целокупно америчко ангажовање је под приватним фирмама, које су ван контроле ноторно ефикасне финасијске службе САД (фирме без адресе). Поред овога, организовано је пребацивање трговине
    дрогама, са италијанске, на (непробојну) албанску мафију. Јасно је, да то није било могуће без
    “главног”. (Да ово није из сфере теорија завера, има више елемената, поред улоге у ААЛ, ту је
    сведочење бившег израелског обавештајца, као и низ, “вандржавних” посета лидерома (и “нарко
    босовима” КиМ). Такође, предаја највреднијих ресурса КиМ, као део цене, лидерима и њиховим
    пословним партнерима, у погодби.
    Сви комбиновани интереси, захтевали су жестоку пропаганду, како би се оправдала оружана агресија-рат и окупација КиМ.
    Одбрана коју је пружила ЈНА и Србија, превазишла је сва чекивања и процене. Иако је цео рат
    довео до великих материјалних утрошака, почев од авиона и ракета, до муниције, истовремено је
    донео огромне профите, не само из текућих дејстава, већ и будућих наруџбина. Свакако, предуги
    отпор, почео је да наноси штету угледуоружаних снага и аларму министарства финасија, па се,
    поред разарања недозвољених циљева, објеката инфраструктуре и бројних цивилних објеката,
    морао тражити излаз. Нашим, руским “пријатељима”, пренете су лажне претње о ескалацији и
    употреби страшнијих, убојитијих и разорнијих средстава. Уз претње, ишла је и “шаргарепа”.
    На овакву претњу, после три месеца неравноправне борбе, режим (и С.М.) је прихватио предлог прекида дејстава, и Кумановски споразум. “Шаргарепа” је садржала Резолуцију УН 1244 и “међународне мировне снаге”. Резолуција 1244 и данас је гарант суверености Србије над КиМ.
    Како је у Србији врло брзо организован својеврстан пуч (после избора), деловањем “револуционара” повлачи се руски батаљон, па се “међународне мировне снаге, УН” претварају
    у НАТО окупационе снаге. Овим су обезбеђени услови за реализацију најважнијих задатака
    америчке умешаности.
    Тако је херојска борба наше војске и народа, без пораза у рату, завршена неправедним губитком.
    Тешко је данас измерити примере херојске (“немогуће”) борбе, свесног жртвовања живота, пилота,
    младих војника, подофицира и официра ЈНА. Сви они, који су дали, највредније, свој живот, у
    одбрани слободе и земље, пружају примере који немају цену. Као што смо учили нараштаје, током
    предуге историје борби и страдања, тако не смемо осатвити садашње и будуће генерације у мраку
    незнања и недовољне свести о херојским делима и непораженој војсци и народу, задњег тромесечног рата.
    Захваљујући “револуционарима”, и њиховом издајничком раду, Резолуција 1244, остаје документ
    без планиране и јасно дефинисане примене. Како се премијер Ђинђић, тргао, схвативши превару,
    то се његов заокрет није смео дозволити. Ликвидиран је бескрупулозно а многима је дата опомена,
    претња, тако је Србија наставила курс послушне сарадње, неометану материјализацију америчких циљева. Није прошло много времена до прављења “државе”, и признања САД и држава којима су
    САД могле да диктирају. Албанска КиМ “елита” пратила је амерички диктат, иако Албанци нису
    добили, чак, ни знамења државе, за чије су стварање платили, и новцем и жртвама.
    Како би спречили (још мало) садашњу “елиту” КиМ, да направи заокрет (повратак), финасира се
    (обилно) опозиција, и подстиче мржња и радикални отпор сарадњи са Србијом.
    Данас, Балкан је простор борбе САД за потискивање Русије и претварање целог појаса, од Балтика
    до Средоземног мора, у непријатељски “плацдарм”, за притисак и жељени напад целе Европе на
    Русију. Због тога, Србија и Републка Српска су предмет притисака и непријатељског деловања,
    свих врста. Они који заговарају попуштање, придруживање “мору око”, “прагматичност”, не схватају
    да би тек то, отворило крваве сукобе, цепања, разарања и траћење свега постигнутог, где би
    НАТО све то само “пропратио” и прихватио, без намере да било шта (осим уједињења) спречи.
    Такође, агитатори се, намерно, не осврћу на историјат настанка и пријема нових чланица, од првих, Турске и Грчке, истовремено 1952, до задњих. Они не смеју ни да поену, очигледне
    критеријуме за пријем, који “немају везе” са војним потенцијалима, доприносу НАТО.
    С- Савић

  3. Avatar

    НЕБЕСНА ЛИТУРГИЈА
    или, ако некоме звучи боље,
    ПРИЧА О ДАВИДУ И ГОЛИЈАТУ
    Увод
    Bombari се састали па на Србе напали;
    Какав је то ред, па не дате мед?
    Срби рекли радите, па се медом сладите;
    Такав је то ред, па не дамо мед!
    Србима, као народу, по свему судећи, и није неопходна по сваку цену држава као форма. Омеђени су вишим белезима. Имају дивовску историју, имају дивовске личности (прелазили су границе могућег и дотицали границе немогућег), толико дивовске да од њих други позајмљују, али понекад и краду, и историју и личности. Имају Срби (можда још само Енглези) и дивовски језик који не страхује од бујице страних речи, већ их неуморно после темељитог гњечења (жвакања) чудесно извајане усваја. У свакодневном животу, на површину избијају оговарање, подметање, ситне лажи, неслога, ниске страсти, злоба и шта све не. Када се завири у дубину бића, слика се мења. Из те недогледне дубине, из те непрегледне мочваре, као мехурови пуни чистог кисеоника, као одапете стреле, или као откуцаји каквог великог часовника, боље рећи “великог” срца , избија све сам див по див стремећи ка висинама, ка небу. Ни мањег народа, ни веће историје – често нас пробада и опомиње у срцу.
    Драма Новозаветна (литургија)
    1999. вршила се над Србијом небесна литургија у којој су учесници били (готово) сви (по висини и ширини). После дужег чекања (вековних) и после нешто краћих припрема (десетине година), народ препознаде и дочека ”своју” литургију свечаном и свеколиком ћутњом. Услов за небеску литургију је да баш (готово) сви у њој учествују. Српски народ је бројчано мален; само са њим, али ни без њега, ни једна литургија не би се могла назвати небеском. Зато нам ништа боље, каква част за нас, нису могли приредити непријатељи наши (”непријатељи су наши сурови пријатељи”, рече једном свети Николај Велимировић), деветнаест земаља НАТО пакта, од свог личног учествовања на њој са свом својом силом и моћи. Изгледало је као да се историја целог света преломила преко овог сићушног простора – цркве (кажу да нигде другде на свету, на тако малом простору, нема више светих места) који Бог уступи Србима на чување. Толико цркава у прегрштима грађених и расутих, често и подуже празних, чека на своју небеску литургију којом ће се испунити сав простор око њих – те мале земље са бескрајним небом изнад ње. Ето, зашто је простор Србије изабран за небеску литургију поред толико егзотичних месташаца расутих широм овога прекрасног и још бељег света. Ни нешто касније изведена ”плишана” револуција, од њих подржана (наводно да би се увео капитализам, мада се многи питаше: а чему служаше онолике пљачке пре потоњих?), није могла прекрити општу, значи небеску литургију – била је за њу прекратка. Па овај народ вековима јасно разграничава моје од твоје и наше од ваше и за то даје своје животе. Биће да је нешто друго у питању – можда баш да би се све то побркало, а онда пала прашина и са њом све отишло у заборав.
    Имао се утисак да се народ према наступајућем бомбардовању односио као према припреми за велики, несвакидашњи свенародни празник. Било је ту, поред осталог и увећаних набавки намирница. Као да су се сви трудили како ће што боље дочекати, а не избећи надолазећу неминовност. Неко ко би и покушао, из рационалних разлога, поколебати се, сударао би се са мирноћом која се очитавала у свакоме од тих једноставних и обичних људи. -У скорашњој прошлости испраксовао се народ у припреми и прослављању разних наметнутих му са стране празника: 29 новембар, 7 јули, 8 март, 1 мај . . ., али ниједан од њих, ни приближно није поседовао тајанственост, иначе неопходну за такве прилике, као што је наступајуће бомбардовање од стране 19 невидљивих непријатеља. Свим тим ранијим празницима давано је јасно материјалистичко обележје – свима разумљиво. А сада, као да се није хтела испустити та изузетно ретка прилика и учествовати у нечему крајње необичном. Та необичност није обузимала само бомбардоване, већ и оне који су бомбардовали. Учествовати у бомбардовању, у коме се читав један народ, додуше мали, тако необјашњиво понаша – за њих је била јединствена прилика коју нису хтели тако лако пропустити. И они, као и ми, слушали су и читали о необичним прецима тог малог народа који су се у отсудним тренуцима често изненађујуће понашали – па хтедоше искористити пружену им прилику и уверити се сами у то. Јесте да су им ти преци (том народу) страдали тешко – као готово нико – то је истина, али чак и на упозорење својих брижних старешина, ”да не забораве”, они су као какви понављачи уинат поново ”заборављали”, и од својих непријатеља упорно очекивали бар по неки смешак, ако им баш не хтедоше, у њиховој муци, колико – толико, притећи у помоћ. Ипак, у оним дотадањим празницима, материјално мотивисаним, нису сви учествовали. У овом великом несвакидашњем и посве чудесном бомбардовању јесу. Свако је био погођен њиме, уздуж и попреко – литургијски.
    За ону најчудеснију од свих, косовску (литургију) неки кажу: “Није тако у стварности било – то је мит”. Нека је и мит, па шта! На упозорење свога научника – цепидлаке, да у време одвијања Трафалгарске битке, Нелзон није могао махати сигналним заставицама (није их тада, каже било) и тако давати историјске примере за ратовање на мору, нама у томе блиски Енглези само одмахнуше главом и наставише да годишњицу чувене битке прослављају сигналним заставицама. Није увек истина само оно што се је догодило, већ је често истина оно што је ушло у људска срца. Догађај је само смислен повод ради неке истине. Истина је Голгота (ко то може порећи?) и одмах потом Нада.
    Неки од догађаја из тог (бомбардованог) времена завређују и дан – данас моју пажњу.
    Тe 1999., могле су се видети обичне домаћице како после ноћног ватреног крштења већ ујутру излазе на терасе и распростиру веш. Вероватно да искористе тренутак без бомбардовања како им деца (мужеви су углавном били на одбрамбеним положајима) не би ишла прљава под те паметне бомбе; да виде они (непријатељи) да српске мајка воде бригу о својој деци и онда када им мужеви нису код куће и да су српским мајкама деца чиста чак и када на њих падају бомбе.
    А живот у подрумима, тим назови склоништима – то је требало видети и доживети! У њих су се премештале читаве породице, мада је било и усамљеника без игде икога. Како се само брзо успостављао давно, да ли заборављени, комшијски однос! Није да га није било и пре бомбардовања, али сада су се сабрале наше мале атомизиране породице у много већу, баш као у време великих и јаких задруга. Сада не на крвној основи, већ у невољи. Ту би се обавезно нашао неко који би показивао неку од давно заборављених вештина, а које би могле сада бити од какве–такве користи. Извукао би тако неку из памћења, из времена његових дедова и баба. Јављали би се, до тада непознати таленти, трудећи се да својим духовним способностима ојачају слабе, а јаке стишају. О деци су сви водили рачуна. Она су свима била најпреча. Старима се додавало најпотребније. И увек се кроз све то провлачио хумор, којим су се, када је требало, обуздавали неразумни. Непомирљиви са текућим понашањем, ако их је и било, повлачили су се у себе утонувши у очекивање коначног расплета.
    Сада ми је нешто јаснија слика негдашњих збегова који су стотинама година Србима били паралелан живот – готово свакодневница. Да ли је прерано рећи да су збегови отишли у историју и ко још може тврдити да је слава у Срба само христијанизовани остатак пагансгог светковања. Она је најпре “хлеб српски насушни” који је у збеговању допуњавао Цркву, и то веома успешно. “Слава нас је одржала, њојзи хвала”, рече опет свети Николај Велимировић.
    Када је бомбардовање поодмакло и док је његова монотоност појачавала размишљања у свету о промашености те акције силника, те исте силнике мучила је друга, паклена мисао: како пронаћи нешто што ће Србе, сада сложне, окренути уобичајеним размирицама, а
    тада, знали су, све ће се убрзо завршити. И после вишедневног и ноћног размишљања – гле, какве генијалности – пронађоше (тако су мислили) начин да им напакосте, тако што ће на далеководе бацати проводљиве угљене нити и тако им (српском народу) направити курц – шлусе. Почела је да нестаје струја, а онда пекаре поремећене у раду нередовно су
    испоручивале хлеб. Народ ко народ јурне на ону пекару која је успела да уграби тренутак под струјом и испече нешто хлеба и стане стрпљиво да чека у реду. Хлеба је било много мање него што се желело, па чим се сазна за појаву хлеба у некој другој пекари, одмах се обави јуриш и на њу; тако се прича у потрази за хлебом понављала. Људи су се поред све муке и забављали, јер која је срећа била прво наћи пекару с хлебом и стати у ред, често без успеха, а потом ући у другу, са исто тако недовољно хлеба за све, и стати у ред за ту једну векну, а тек ако би се и добила! Ако би се и добио, потрага за хлебом била би настављана. Учествовале су читаве породице, а мајке су биле прави стратези (очеви су будно на војним положајима пратили непријатељску активност – а шта су друго и могли) распоређивајући децу, па и своје остареле родитеље дуж линија где се очекивала појава хлеба. И сам војвода Степа би им на томе позавидео (а шта би рекли Путник, Мишић, Бојовић, а тек Карађорђе, Станоје Главаш, хајдук Вељко и све војводе!).
    Следећи догађај је на упечатљив начин мени посведочио о томе да се нешто насхватљиво са народом, ту око мене, дешава. Усред несташице хлеба, када су и трафо-станице почеле ”цркавати”, истрча са обе руке раширене на доле предаме један колега, назва ме по надимку и гласно (као да нећу чути) викну ми: “Ово је за предају!” Шта да му одговорим? Са једне стране рекао је као да се ради о множини, а сами нас двојица не можемо решити проблем јер има и других, поготову оних који одлучују. Са друге стране, можда је од мене тражио подршку за свој лични чин? Сетих се када су за време вечерње службе забрујали авиони и ја почео да се мешкољим, а свештеник је мирно наставио са позивима на молитву и то ме је смирило. Када ми прођоше све те мисли кроз главу, рекох му: Па предај се! А он ће озбиљно: Како? Би ми лакше јер сам осетио да се назире излаз из ове мучне ситуације па му саветовах: – То је бар лако. Узмеш бели чаршав и почнеш да машеш њиме према онима горе. Они, прича се, све виде, чак и миша како вири из рупе! Неко време ме је добри колега гледао с неверицом па на крају промуца: “Јес па да ми се народ смеје”. Тако се растадосмо у миру.
    Требало је само видети наше традиционално промућурне сељаке како са својих њива скупљају остатке, али и читаве летилице (ништа није за бацање) и тракторима их одвлаче у своја станишта. Рачунају да ће од тога нешто моћи и искористити, макар за ограђивања, или скупљање кишнице (појила за стоку) и томе слично. Неки су се досетили па од тога направише ветрењаче, или они мање досетљиви какве-такве ветроказе, на којима се може још прочитати US ARMY или нешто као NAT . Једног дана, када се буде створио мит (у томе рекох да смо готово без премца) ови делови (нерђајући су ) ће осванути у неком од наших будућих војних музеја као јемство једне од наших победа. Зна народ, стрпљив је, да ће једног дана нестати и NATO-а, и US ARMY, и ко зна шта још, као што већ нестадоше и Хуни, и Авари и турски јаничари, док ће прича његова остати. Гледао сам на ”Паркингу” како се клинци, и понека девојчица, једно за другим, провлаче кроз изложене олупине летилица, док их њихови родитељи чекају у близини – баш као на вашару поред рингишпила. Родитељи би једном да крену, а деца им довикују, у тим приликама, оно обавезно: ”Могу ли само још једном!” Нису само сељаци и деца се бавили најсавременијом техником и технологијом. Било је и стручњака који су много тога знали и само им је фалио може бити по неки камичак који је та са неба техника падајући откривала. Резулатат тога је урађена и већ испробана нова летилица. Постоји намера да се понуди и НАТО–вцима јер има у себи зврчке које њихове летилице немају.
    А на ширем плану одигравала се главна битка, игра жмурке (”лопова и жандара”) између НАТО напасника и теренских радника Електродистрибуције. Није било лако ни једнима ни другима. Први и поред све ревности (за један лет, чуло се, добијали су 12000 $) у бацању читавих снопова и мрежа од угљене вунице, видеше да још увек понека пекара ради (они све виде јер су горе – тако рекоше деца, али не видеше да овде народ зна “за
    јадац” и да има искуство у зидању Скадра на Бојани). Други (теренци) без плата, уз обећање да ће све то ”народ позлатити”, јуре са далековода на далековод чудесно парирајући НАТО снагама. Наравно, напасник као и сваки прави напасник, свеколико излуђен од тих доле, иде до краја и тако почеше натовци да уништавају једну по једну трафо станицу. . . Подстицана ратним заносом машта им је све више бујала па се не зауставише на томе, већ почеше гађати рафинерије и друга хемијска постројења, тако да се, дал’ само Србијом, ветром ношен, поче ширити хемијски смрад. Посебан специјалитет, као доказ своје технолошке, у овом случају и врашке надмоћи, као шлаг на торти, по наговору самога Сатане, натовци ”обогатише” своју муницију ”осиромашеним” уранијумом . . . Ту је филм прекинут после цигло седамдесет и нешто дана, али не заслугом натоваца, још мање оних доле (то јест нас), већ Баћушке. Баћушка је посматрао са стране, и обећавајући обећавао и обећавао. . . Када се уморио (обећавајући) или када се дочепао обореног невидљивог авиона, ухватио нас је за уво и рекао: ”Еј, Србине, измучио сам се обећавајући, а ти тераш ли тераш све даље и даље по своме. Доста бре! Мораш некога и послушати, а ја сам твој старији брат!” Почеша се Србин по глави мислећи: ”Када Баћушка каже, ваљда и јесте тако, па престаде са игнорисањем непријатеља (деветнаесторице њих) и нешто, позивањем на традицију, пријатеља. Каква штета! Опет се неће никада (као и у Косовском боју) сазнати шта би могло бити на крају. Али нека! Ненадмашни смо ми, не толико у ратовању (мада ни за то нисмо ”мачји кашаљ”), већ у стварању легенди и митова – изгледа да нас само због тога Бог и држи на земљи. Смислићемо ми већ нешто у наредних стотинак година (биће довољно), а тада – ”натовци, чууувај те сеее!” Ми за то већ имамо спремљеног јемца – косовски мит.
    После бомбардовања, у лето почеше долазити на одмор наши гастарбајтери. Запитах неке од њих како је то изгледало тамо у Немачкој и како су реаговали њихови пријатељи и комшије Немци. – Па . . . дан два, три су ћутали очекујући, како касније признаше, да ћемо се предати одмах, и то ”ко беле лале”. Признаше и то да су их њихови дедови опомињали, тако што су указивали на сопствено искуство, да са Србима у рату никад није било лако. Само што прођоше ти први бомбардерски дани, видевши да је ”враг однео шалу”, почели су се гласно ишчуђавати и питати: шта би то могло бити с нама када власт нити хоће да се преда, нити се ико (од нас овде) против такве лудачке власти не буни. Како су се с бомбардовањем почели бројати месеци, тако је међу пријатељима Немцима расла неверица у логичност целог догађања. Саосећали су са својим пријатељима Србима и стално понављали: ”Зашто се већ не предају ваши у земљи?” То би било све, а од оног: ”Зашто наши не престану са бомбардовањем?”, ни речи. Толико су били окупирани невиђено чудесним понашањем Срба, да им се није дало опећи о своју савест, и не могаше им ући у памет да за свађу треба најмање двоје. Уосталом, на самом крају, видело се, да ипак ”паметнији попушта” . . .
    Не могу а да се на крају не сетим овом приликом и једног догађаја из мог детињства. Када би фудбалери ивањичког ”Јавора” имали вежбање (тренинг), поред осталог би и “пуцали” на го. Ми клинци смо се утркивали да лопте шутнуте ван гола сустигнемо и што пре их вратимо натраг на игралиште. Један од дечака (старији од мене четири године), који је седео поред гола пришао ми је, не сећам се више због чега, и лупио ме је јако по глави да сам се затетурао. Сећам се само да сам сматрао да није у праву па на његово инсистирање
    да признам кривицу, ћутао сам. Он ме је опет ударио, а ја сам и даље ћутао. Ударио ме је и трећи пут. Помислио сам падајући да ћу умрети, али и даље сам тврдоглаво ћутао. Када је замахнуо четврти пут, приђоше други и спасише и мене и њега. И он и ја били смо завереници своје тврдоглавости. Ни по њега, ни по мене не би се завршило добро и морао се, изгледа, појавити трећи, кога је послао сам Бог, и истински спасао обојицу. Да ли се морао догодити сукоб две тврдоглавости? Изгледа да се догодио само зато, како би свак научио своје.
    Небесна литургија је ванвременска и ванпросторна – она је тајна. Она није самерљива, али оставља, као ожиљак на души, дубок и трајан белег у историји. Она је свеобухватна. Њени сабраници су сви: претходна поколења и садашњи учесници, али и они потоњи, који ће се скупити на њеној петстогодишњици, нападачи и они који се бране, убице и жртве, пријатељи и непријатељи – сви!
    Питаће се неко: Па, ако се вршила литургија, где је ту Три Свето, где нафора, где је ”Оче наш”, где је Свети принос? Може се одговорити: Зар није народ подносио ваздушне (бездушне) нападе мирно као да иде на заклање. Па зар нису пале жртве – чак и невино дете, зар се није хлеб свакидашњи смањивао до величине нафоре, зар није било праштања – чак се ни непријатељ није проклињао, и зар није истина да се непријатељ није молио да престане са бомбардовањем – већ се тихо ћутало и са погледом упртим у небо, немо се призивао одговор одозго, од Оца нашег небеског. Јесте, имало их је, иако мало, које су изводили са радних места да попуњавају мостове и да вичу онима горе, али Патријар их је само тихо опоменуо, говорећи им да се на литургији нетреба прсити, већ скрушено молити. Зар није готово цео ”цивилизовани” свет у томе учествовао! Зар није један читав мали народ прикован на голготи уз понеког разбојника са стране! И то је све трајало седамдесет и осам дана. Један дан, па да каже неко: ”Било је то случајно!”. Недељу дана, па да каже неко: ”Приправљена је вешта ујдурма у којој сви глуме!”. Месец дана, и то се негде већ видело. Е, али седамдесет дана, и на тај начин, тога још није било – то надилази рационални људски ум, надилази сваку политику и прелази у мит којим народу све постаје јасно! Ту су, ако их је и било, све маске морале да падну.
    Зашто је то све тако? Зашто мали и слабашан Давид добија од Бога снагу да не отступи од Голијата. Голијату се не треба превише чудити: само је потребно да затвори једно око од своје савести (колико год се упињао, оба му се никако не дају затворити) и сви обзири се потискују. Давид мали, а дрскост горостасна – Голијат горостасан, а храброст сићушна (све време, ни једним кораком своје големе чизме није смео крочити на Давидов посед). Док се тукао, Давид као да размишљаше не само о себи већ и о своме противнику: Ако завлада голијатско право, тешко Давиду, а још теже Голијату (куд би после са том гордом снагом, до да себе самог почне раздирати). Да физички не може много наудити Голијату, Давид је то добро знао. Али да га свакако може збунити и тако успорити у његовом парадном, без отпора маршу – све док се остали не саберу и скупе довољно снаге и храбрости да се супротставе насилнику – и то је знао. Јер велики, познато је, чувају се за отсудни бој. А тајна дрске снаге Давидове је у литургији која је тајна! У литургији се народ (Божји) сабира. Сабрао се и у “небесној” литургији – листом! Али зашто се не сабира тако у недељним литургијама, у време када му Бог подари мир, већ и ако се сабира, сабира се у малом броју? И то је можда тајна и то тајна слободе. После голготе људи су жељни слободе – макар она била и обесна . . . хтели би мало да предахну, јер . . .хм . . . па увек је мир кратко трајао. Хајде сада . . . док се још може, исцедимо овај живот (даровани) до последње капи. Жеља за “слободом” је природна, али треба имати и страх од те “слободе”. Јер . . . слобода тражи одговорност. Бити слободан и одговоран заиста је тешко. Слобода без одговорности је одраз незрелости. Ако се зрео човек неодговорно понаша у слободи, мора бити свестан да иде ка страдању и да за собом повлачи и оне невине у исто то страдање. Страдање значи жртвовање и то често свесно жртвовање.
    Ако је неко слободан, а није спреман да се сам жртвује у име те слободе, но упорно гура друге у страдање, онда је узалуд био слободан, или пак, уистину, није ни био слободан . У супротном, издиже се у величину која се неда никаквим земаљским начинима измерити. Јер Давид, ма колико да је згрешио, у сукобу са силником – Голијатом, остаје за века да је Давид. Голијат ма колико да је био добар, у сукобу са Давидом, остаје за века да је Голијат. Однос 1:19, или, гледано према техничкој снази учесника, и стотинак пута више, сам по себи говори ко је ко у сукобу.
    Желимир Н. Стефановић
    Историчар српског часомерја –
    од Немањића (12 век) до даровитих
    Пантелића (од 1870 до 1945 радили)
    Ивањица – Паланка (Карађорђева)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *