Почетна / Свет / Што већа Алијанса, то мање безбедности

Што већа Алијанса, то мање безбедности

застава нато земаљаЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Одлуком да се Црна Гора учлани у НАТО без референдума на којем би се њени грађани о томе изјашњавали, створена је апсурдна ситуација у којој политичари и посланици из држава где су на речима вазда за демократију, здушно подржавају политику учлањења неке земље у војни савез иако је то у супротности са већинском вољом народа, чиме газе основне принципе демократије, чак и око питања од пресудне важности за безбедност сваке земље, али и европског континента у целини

Текући улазак Црне Горе у НАТО изазвао је оштре критике званичника у Москви с једне и, с друге стране френетично одобравање осталих чланова тог „атлантског војног савеза“. У Словенији је већина посланика (њих 84 од 90), како из партија владајуће коалиције тако и опозиције уз два представника (мађарске и италијанске) мањине, сложно поднела захтев за ванредно заседање парламента, све како би Словенија што пре, можда баш и прва, ратификовала протокол о приступању Црне Горе Северноатлантском уговору. Посланици су неуобичајену журбу правдали потребом за „повећањем безбедности“ и „стабилизацијом прилика на Западном Балкану“. Током седнице сви представници посланичких група напросто су се утркивали како би изразили „задовољство због уласка Црне Горе у НАТО“. Еуфорији се није приклонила једино Удружена левица, партија чије име говори довољно само за себе. Слично је било и у осталим државама НАТО-а, из којих у Подгорицу већ данима стижу честитке.

У исто време је из Русије стигло упозорење да „увлачење Црне Горе у НАТО“, које се одиграва уз закулисне договоре црногорских званичника, неће остати без одговарајуће реакције. Посебно је истакнута чињеница да до учлањења Црне Горе у НАТО долази упркос противљењу већине становништва Црне Горе, чиме чланице Алијансе „игноришу демократске принципе“ за које воле да тврде како их високо поштују. Црногорско чланство је раскринкало лицемерје „демократији оданих чланица“ НАТО-а, које поменуте принципе поштују само док им то одговара. Стога су и претходним кандидатима за чланство (нпр. Словенији, Мађарској итд.) које су уочи учлањења у НАТО организовале референдуме о том питању, издашно помагале у акцији препарирања домаће јавности путем скупих пропагандних кампања „за НАТО“; у Црној Гори је, међутим, такав начин одлучивања, односно изјашњавања грађана на бирачким местима – одбачен, ваљда као прескуп, а уистину сувише ризичан на тему позитивног исхода за аспирације НАТО промотора.

[restrictedarea]

ПОЛИТИКА КОНФРОНТАЦИЈЕ То није једини споран резултат брзоплетог учлањења Црне Горе у НАТО. Иако је та држава у војном смислу безначајна за НАТО, проширење тог војног пакта у овом делу Европе јасно указује на чињеницу да НАТО чланице не одустају од погрешне политике „проширења и опкољавања Русије“, коју је већ од краја Хладног рата жестоко критиковао Џорџ Кенан, аутор тзв. „Дугог телеграма“ из Москве и творац америчке политике исцрпљивања Совјетског Савеза. Кенан је, за разлику од данашњих „натофила“, као добар познавалац Русије упозоравао да Вашингтон не би смео да постане лидер јефтиног тријумфализма. У то име је предлагао да САД са Русијом изгради партнерски, а не конфронтацијски однос, што је пак у супротности са логиком коју заговарају данашњи „натољупци“ од Београда до Вашингтона, према којој свако проширење НАТО-а представља „добитак и јачање безбедности“, при чему се заборавља на основне постулате геополитике. Кубанска криза је добар пример погубности такве логике. У време када се свет налазио на ивици нуклеарног рата, Совјетски Савез је имао суверено право да своје ракете, захваљујући договору са сувереном влашћу у Хавани, размести широм те острвске државе, надомак граница САД. Тада су званичници у Вашингтону то оценили као непријатељски и потпуно неприхватљив потез. Договором Хрушчова и Кенедија о узајамном повлачењу ракета, свет је избегао нуклеарни сукоб. Отуда нововремена проширења НАТО-а у Европи и размештање ракетних јединица тзв. „противракетног штита“ на тлу нових чланица тог војног пакта није само „ствар сваке појединачне државе“ и Северноатлантске алијансе него жестоко задире у односе са Русијом.

На ту опасност у својој књизи, посвећеној украјинској кризи и погоршању односа између Русије и тзв. Западних држава, упозорава и професор Ричард Саква, професор за руску и европску политику на Универзитету у Кенту. Непрестана проширења НАТО-а према истоку Старог континента после 1991. године довела су до ситуације да је „на крају постојање НАТО-а оправдавано потребом да се управља безбедносним ризицима који су изазвани – управо његовим проширењем“.

„Некадашње чланице Варшавског пакта и балтичке државе ушле су у НАТО како би повећале своју безбедност, али је већ сам тај корак створио безбедносну дилему за Русију, и уистину угрозио безбедност свих. Безбедносна дилема према тумачењу Роберта Јервиса постоји када нека држава повлачи потезе којима наводно жели да повећа своју безбедност, док друге државе те мере виде као офанзивне, а не дефанзивне, због чега одговоре својим противмерама, и тако у недоглед. А то је у конкретном примеру проузроковало украјинску кризу. Судбоносни геополитички парадокс – да НАТО постоји како би се бавио ризицима насталим услед његовог постојања – резултирао је у многим конфликтима. Руско-грузијски рат 2008. године био је први потресни удар и наговештавао је земљотрес који је задесио Европу у 2013. и 2014. години“, пише у књизи „Линија фронта Украјина – криза у пограничним земљама“, професор Ричард Саква.

САМОРЕАЛИЗУЈУЋА КЛЕТВА Према Сакви земље Запада су се тиме самопријавиле за улогу извођача „аутоиспуњавајућег пророчанства“, пошто су „третирањем Русије као непријатеља“ на крају створиле ситуацију у којој Русија то заиста може да постане, док НАТО обавља исту улогу као у доба Хладног рата, тачније – „опкољава Русију“. Сушта супротност тој идеји јесте напор да се створи заједничка, односно „велика Европа“, од Владивостока до Лисабона, што данас заступају руски политичари. А да је то прави пут тврдили су још 1990. године и највиши амерички и европски званичници. Да ће нови курс бити „инклузиван“ и да ће САД сарађивати са Русијом у стварању такве Европе, обећавао је амерички министар спољних послова Џејмс Бејкер у Москви 18. маја 1990. године. Врли планови и задата реч су убрзо заборављени и погажени, чим су „нове демократије“, у земљама изашлим из укинутог Варшавског уговора – одмах потом добиле позивнице за чланство у НАТО.

Да идеја сарадње ипак није сасвим мртва, упркос настојањима Вашингтона да спречи тешње партнерство Русије и европских земаља, доказује недавна изјава немачке канцеларке Ангеле Меркел која је на конгресу своје партије (Хришћанско-демократског савеза, ЦДУ-ЦСУ) оценила да се Русија „корак по корак“ приближава европском економском простору и да би захваљујући томе могла да настане „јединствена економска зона од Лисабона до Владивостока“. Отуда учлањење Црне Горе у НАТО заиста не значи „више безбедности за Европу“, напротив, тај акт представља победу логике конфронтације, победу политике сукобљавања и пораз идеје „инклузивне Европе“ коју су лидерима Совјетског Савеза 1990. године обећавали амерички председници у тренутку окончања Хладног рата.

ЗГАЖЕНЕ „ГВОЗДЕНЕ ГАРАНЦИЈЕ“

Професор Џошуа Р. Ицковиц Шифринсон у „Лос Анђелес тајмсу“ подсећа на „погажена обећања“ којима су највиши амерички и немачки званичници обасипали лидере Совјетског Савеза после пада Берлинског зида. Тадашњи министар спољних послова САД је 9. фебруара 1990. године совјетским колегама предложио да (у замену за сарадњу СССР-а приликом уједињења Немачке, која би после тог чина остала део НАТО-а) САД дају совјетској страни „гвоздено чврсте гаранције да се НАТО неће ширити ка Истоку ни за један једини инч“. Није прошло ни недељу дана од тог обећања, а совјетски лидер Михаил Горбачов је већ аминовао разговоре о удруживању (тадашње) две Немачке. У вези потенцијалног проширивања НАТО-а тада није склопљен формални уговор, али то и није важно с обзиром на то да изјаве председника државе, министра спољних послова и председника владе, дате у посебно важним околностима, према слову међународног права представљају „једностране правне акте“.

Данас је више него евидентно да је службени Вашингтон дао јасне и (наоко) чврсте гаранције руским лидерима као наследницима совјетских вођа, дакле да се НАТО неће ширити ка истоку европског континента. А потом се, упркос датој речи, уз подршку и оркестрацију САД, НАТО проширио не само за инч већ за више хиљада километара источно, према границама Русије. „Докази потврђују да су протести Русије основани и да је актуелна политика (Запада) дала снажан допринос тензијама у Европи“, опомиње професор Џошуа Р. Ицковиц Шифринсон.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *