Почетна / Уводник / Шта Срби не воле

Шта Срби не воле

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Срби не мрзе Запад и Европу мада се тај стереотип упорно медијски и политички шири и понавља. Нема тога списка који би могао исцрпети све историјске и актуелне доказе привржености Европи и угледања на њу. „Запад је закон живота“, писао је почетком прошлог века велики Јован Скерлић. Живимо већ деценијама у транзицији управо покушавајући да обавимо рестаурацију западног капитализма. И за то су грађани наше земље у неколико наврата убедљивом већином гласали.

Пропагирање измишљотине да Срби мрзе Запад служи одређеној врсти људи који су англосаксонским парама обилато плаћени за тај посао. Ретко је ту реч о уверењима или натегнутим рационализацијама када се, како каже Милован Данојлић, „субјективна самомржња представља као објективна спознаја“.

[restrictedarea]

Некада је у нашем народу била велика срамота када је неко шпијао чак и нашој тајној полицији, а поготово када је радио за нечији страни интерес или службу или био туђинска агентура. То је некада било и законом кажњиво. Данас се они који су плаћени од страних служби или параслужби том чињеницом поносе и јавно се спрдају са онима који им то црно на бело показују и доказују. Њима већ уваљену патку, коју су они задовољно примили, покушавају да увале и нама. Па, када се већ поносе парама које примају са Запада, зашто им не бисмо, баш као у Америци или Израелу или Русији, окачили значку агента на ревер, капу, сајт или новине.

Годинама читамо и слушамо како је српска УДБА наводно направила већину опозиционих странака у Србији, али ти који то говоре и пишу одбијају сваку могућност да је и ЦИА способна да направи тако нешто. Те више него основане тврдње дисквалификују се као неосноване теорије завере.

Шта Срби стварно не воле, а не мрзе? Не воле и не цене, за почетак, оне који их неосновано оптужују да мрзе Запад и Европу. Не воле да се Европа без остатка своди на Европску унију. Добар део оних који живе у Унији, а нарочито они умнији, кажу: „Ми не живимо у демократији… нама владају анонимне бирократије у Бриселу, марионете које нису изабране, комесари Европске комисије који су јако далеко од народа… ЕУ није демократска конструкција.“ Срби мисле да Енглези ако на референдуму одлуче да напусте ЕУ неће бити ништа мање Европејци него што су данас и да британско острво неће бити географски удаљеније него што је данас. Баш као што је Србија била и остаће тамо где јесте – у Европи.

У Србији не воле оне који упорно и сваком приликом говоре о „европским вредностима“ које треба да следимо и прихватимо, а да ниједног тренутка нису спремни да разложе тај појам и да изнијансирано или диференцирано кажу од чега се он састоји. Још пре пет година се говорило и о „европском социјалном моделу“, а данас се говори само о евроатлантским вредностима. Да ли тај појам у себи садржи демократију и како се таква демократија може довести у везу са покушајима да се непосредно после демократских и вишестраначких парламентарних избора у Србији не уваже и потру резултати тих избора. Од какве је феле тај протестни грађанизам који сматра да су грађанска права на изражену вољу на слободним изборима занемарљива и да могу бити суспендована било којим маргиналним поводом као што је рушење бесправно изграђених и рентираних објеката у београдској Херцеговачкој улици. Судећи по грађанистичким протестима у вези са променама у РТ Војводине, реч је о изричитој жељи да се грађанима ускрати било какав утицај на јавни сервис који они, иначе, плаћањем претплате непосредно финансирају. Грађани Војводине и Србије не воле ту врсту „европских вредности“. Ако је мањина уверена да треба да на силу утера у памет већину мимо и без избора, неће бити да је то демократија.

Срби не воле и не могу и не треба да забораве да су им у име европских и западних вредности четири пута у прошлом веку – 1914, 1941, 1944. и 1999 – на главу падале бомбе и артиљеријске гранате и то са западне стране света. Било би ненормално и перверзно да се у овим догађајима траже разлози за љубав и блиску сарадњу. Не бежи овде нико од потребе да се суочимо са злочинима почињеним у грађанском рату у некадашњој држави, али од таквог суочења не треба да беже ни они који су разбијањем претходне државе то непосредно или посредно изазвали. Тако се постиже култура сећања. Није никако европски, мада је изгледа у складу са „европским вредностима“, да Срби задовољно и накнадно прихвате да су по некој британској резолуцији геноцидни народ. Изгледа да би им мало било и да смо некаквом помирењу приложили и главу премијера Вучића у Поточарима.

Срби воле Европу, али не воле када се у њено име и у име минулог или садашњег „новог европског поретка“ врши окупација њихове државне територије нити неког њеног дела. Када је реч о тврдим окупацијама, исход је увек известан и исказује се буном или устанком. Али Срби не воле ни такозване меке окупације. И на то су преосетљиви и озбиљно зазиру када им амерички амбасадор Кајл Скот скрене пажњу „на запаљиву политичку реторику у Скупштини Србије која превазилази дипломатске стандарде“ и изрази очекивање „да ће се Влада Србије оштро супротставити и борити против овакве реторике“. Свако ко је демократски оријентисан мора да зна које су границе деловања извршне власти према парламенту и да се та граница поделе власти у правној држави не сме прелазити. Србима се, такође због преосетљивости на меке окупације, не свиђа када „Берлину смета ’вишак’ Косова и РС у предизборној кампањи“.

Срби не воле и не желе да препознају европске вредности у санкцијама према Русији принципијелно и због тога што су такве санкције сами искусили. Срби не желе да у име „европских вредности“ буду полигон или носач борбених средстава према руском народу а под плаштом знамените и огавне формуле: „Нисмо против руског народа него недемократског режима“. Срби не воле да руше стране режиме нити су икада били преокупирани тиме. Срби не воле када им се после Либије, Кијева, Египта и Сирије у име европских вредности говори о „Балканском пролећу“ и када у помоћ нашим грађанистичким организацијама долазе активисти наранџастих и шарених револуција. И када се при томе у јавни дискурс увлачи готово војна терминологија по којој треба чинити све да се изврши „мобилишућа акција у друштву“ да би се Србија дестабилизовала. Србима је неприхватљиво да их било ко третира као неку врсту „европске периферије“. Срби слуте, а требало би да то очекују и наше власти, да ће се овде одигравати читав низ драстичних акција које ће изводити стране службе због компромитовања режима.

Пропагандна је лаж да је српски народ подељен на оне који подржавају било „западну“ било „руску опцију“, на еврофиле и русофиле. Нема такве линије разграничења. Постоји само подела међу политичком и медијском „елитом“ и то на оне који би желели да Србија у име „европских вредности“ буде колонијални привезак са марионетским владама, и на оне који су за суверену и слободну Србију и европске и српске вредности. За ове потоње се српски народ и данас убедљивом већином опредељује.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Vaso Petković

    „Srbi ne mrze Zapad i Evropu“,ali Zapad i Evropa mrze Srbe,u tome je veliki problem i srpska zabluda koja nas je koštala ogromnih žrtava pa čak dovodi u pitanje opstanak naroda i države!!Svi zakleti neprijatelji Srba su na Zapadu kao i lažni saveznici.Ako se ova tragična istina ne shvati već jednom nema opstanka ni Srbima ni državi.Sveti Vladika Nikolaj je rekao da Srbi sa zapada mogu uzeti samo nauku i zanate,ništa drugo!!!Nažalost, niko ne koristi mudre riječi i upute naših velikih umova;već razna laprdala idu dotle u svojim glupostima da su spremni mijenjati i svijest vlastitog naroda!!Kakvo ludilo!!!!!!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *