Сорошем против брегзита

Како се британски референдум о Европској унији претворио у борбу естаблишмента против народа

Пише Никола Врзић

Када се овај број „Печата“ буде појавио у продаји, читаоци ће већ знати какав је исход референдума о будућности Велике Британије у Европској унији. Уочи референдума, овог четвртка, прогнозирати је било крајње незахвално, јер су анкете листом, с разликом од процента-два горе или доле, показивале да је британско јавно мњење подељено напола.

Изузимајући идеолошке разлике – под условом да приврженост Европској унији уопште представља некакву идеологију, јел’- реч је о подели на кукавице и оне храбрије, на оне који су подлегли евроатлантској кампањи страхом од Судњег дана који ће наступити изађе ли Уједињено Краљевство из бриселске Уније, и на оне који нису дозволили да им страх надвлада расуђивање које налаже да се од монструозно бирократизоване и чудовишно недемократске Европске уније – питајте Грке о томе – побегне главом без обзира чим се таква могућност појави.

СОРОШ И РОТШИЛД О последицама британског референдума расправљаће се нашироко чим његови резултати постану познати. Оно што је унапред јасно, како то језгровито ове среде рече лидер УКИП-а (Партија за независност Уједињеног Краљевства) Најџел Фараџ, јесте да је ово референдум „народа против естаблишмента“, народа који жели своју земљу натраг и естаблишмента који му то не дозвољава.

После председника Сједињених Америчких Држава Барака Обаме, лидера Европске уније и њених чланица – забринутих припадника истог естаблишмента – у наговарање Британаца да буду кукавице и предају се пред њиховим претњама укључили су се и представници најкрупнијег светског капитала.

Џорџ Сорош, берзански шпекулант који је својеручно оборио фунту 1992. године и на томе зарадио преко милијарду долара, сад забринуто упозорава Британце да ће вредност фунте бити драстично оборена не буду ли гласали онако како он то жели, то јест, за останак у Унији. А сличну забринутост – опет, због добробити самих Британаца и осталих Европљана, јер му је само то на срцу – исказао је и лорд Јакоб Ротшилд, упозоравајући гласаче да, гласањем за брегзит, „доводе у ризик благостање своје земље“, због чега и треба да подрже останак Британије у ЕУ.

АМЕРИЧКИ УГАО Како себи дозвољавамо да будемо цинични и слободу да не поверујемо да је противљење брегзиту последица њихове хуманости (због ње, најзад, нису постали ни богати ни познати), постављамо питање којим су то мотивима ови и сви други припадници естаблишмента заправо вођени у својој жустрој борби против брегзита.

Одговору нас, чини се, приближава једна необично искрена студија утицај вашингтонског Атлантског савета, у којој се објашњава зашто у интересу САД није брегзит, геополитички потрес „без преседана“, озбиљнији чак и од Де Голове одлуке да повуче Француску из НАТО-а 1966. године: „Британија је кроз историју била мост – ‘прагматични медијатор’ – између Сједињених Држава и ЕУ… Чини се извесним да би Британија која се окренула од Европе била склона да умањи своју међународну улогу генерално, и да приоритет да својим комерцијалним интересима… Британско повлачење би, по дефиницији, фундаментално променило њене односе са ЕУ, а те промене биле би супротне безбедносним интересима САД… ЕУ без Велике Британије била би, по свему судећи, мање склона да своје безбедносне и дипломатске напоре усклађује с приоритетима САД…. ЕУ, ослобођена британских примедби и упозорења, вероватно би снажније радила на успостављању Заједничке спољне и безбедносне политике и аутономних војних капацитета ЕУ, с војним набавкама које би биле ограничене на изворе из саме ЕУ… Без Британије, војни капацитети ЕУ били би слабије координирани с НАТО-ом и Сједињеним Државама… Британија је инсистирала да европска одбрамбена политика, институције, снаге, као и европски дипломатски програм, морају да буду усклађени с водећом улогом НАТО-а у питањима европске безбедности и да дужна пажња буде посвећена деловању у партерству са САД. Тај глас био би ућуткан у ЕУ, и Унија би била фокусиранија на своје комерцијалне интересе, снажније би одбијала да предузме акције које би могле да увреде Русију, и била би слабије координирана с приоритетима и напорима САД.“