Почетна / Култура / „Социјала“ на вашару таштине

„Социјала“ на вашару таштине

Кански фестивал и стид због сиромаштва у Европи

Кен ЛоучПише Владислав Панов

Победа времешног британског синеасте Кена Лоуча, чији је социјално ангажовани филм „Ја, Данијел Блејк“ освојио „Златну палму“ као најбољи у такмичарској селекцији, делује чудно и невероватно. Коментари лауреата, међутим, још и више пошто је испред неукуса и јурњаве за славом и парама (што Кански фестивал заправо и пре свега јесте), он успешно проговорио о трагедији „малог човека“ 

Није баш лако одговорити како је филмска понуда (делом и награде којима се реаговало на њу) такмичарског дела овогодишњег Фестивала у Кану постала једна од социјално најсвеобухватнијих и самим тим најангажованијих. Да ли је 69. издање и даље најпрестижнијег и најутицајнијег филмског фестивала на свету случајност, преседан у смислу „окретања листа“ или ексцес, можда и нешто сасвим друго? Или је све то заједно, у моменту када се чини да је свет на рубу суноврата и у колапсу система који је као најбољи постао најгори за све који нису богаташи, Кански фестивал је запљуснуо публику и критику, иначе по свему далеко заинтересованију за периферне ствари него да гледа трагичне социјалне приче из света и да, ето, на крају нужно једну од њих изабере за најбољу. У том је контексту објашњив тријумф јединог западног социјалисте, хајде чак да кажемо и левичара, времешног британског синеасте Кена Лоуча, који деценијама снима филмове о неправдама капитализма у својој земљи. Иако раније награђиван и у Кану и код куће, па и на другим местима, освајање „Златне палме“ његовог до сада можда најпотреснијег остварења управо из аспекта те социјалне осуде модерног капитализма има посебан значај.

[restrictedarea]

Суровост неолибералног света Прича Лоучовог филма „Ја, Данијел Блејк“ показује све суровости неолибералног западног света у коме сте наводно заштићени конзумент савршеног система само док вам та заштита једног дана, макар то било први пут у шездесетој години живота као што је случај с главним јунаком овог филма, заиста не затреба. Онда на сцену ступају све благодети ригидне и апсолутно несавладиве бирократије у чијим се чељустима сламају сви ти дивни принципи слободног света једнакости за све и принципијелности према свакоме. Лоучов јунак постаје тешки социјални случај за кога нема друштвене правде, а победа бирократије је системски хир свеопште инсталиране неправде као принципа из потаје који званично не постоји, али који сви осећају. Када се каже сви, наравно, мисли се најпре на милионску армију обесправљених и безнадних „шљакера“ за чији је идиличан живот у западној правичности задужена кафкијанска бирократија која данас влада Европском унијом и уопште Западом. Ако се посматра из перспективе жеље да филм буде реалистични социјални коментар, а не само празна забава за масу која нема више потребе за коришћењем сивих ћелија, онда тријумф баш овог филма конкурише за једну од најуспешнијих и најправичнијих „Златних палми“ у вишедеценијској историји додељивања ове награде у Кану. Лоуч је у бројним коментарима поводом ове награде искористио прилику заинтересованости медија како би рекао да је његово дело заправо прича о стиду због сиромаштва у Европи изазваног делом и мерама штедње због које се свет налази на ивици катастрофе! Није се Лоуч ни у филму ни у изјавама упуштао у разлоге за наметање таквих мера штедње. Можда је то идеја за неки други филм. Овај његов победоносни је у тој мери потресан и илустративан да је скоро невероватно што је изгласан за лауреата. У сенци вашара таштине, неукуса и јурњаве за славом и парама, што је Кански фестивал заправо и пре свега, Кен Лоуч је успешно успео да проговори о трагедији „малог човека“ што је већ само по себи посебна врста тријумфа у свету чије је начело да се савршеност капиталистичке утакмице гаји искључиво за „мало једнакије“ од већине која то није.

Ја Данијел БлејкСмрт породице и крај света На посебан начин је тај свет критикован и у румунском филму „Матура“ чији је аутор Кристијан Мунђију, један од миљеника западних филмских фестивала, поделио „Златну палму“ за режију бавећи се проблемом корупције у својој земљи са славним француским аутором Оливијеом Асајасом, у чијем се „Личном купцу“ могу пронаћи и осуде глобалистичког потрошачког света мада је у фокусу приче ипак нека врста западне отуђености, па чак и психичка проблематичност изазвана конфликтом душе суочене са губитком. Престижни Гран при овогодишњег Фестивала у Кану додељен је филму „То је само крај света“ режисера Гзавијеа Долана које такође може да послужи као илустрација колабирања западног света јер врло сурово говори о потпуној дисфункционалности породице у којој више нема места за било каква позитивна међусобна опхођења. Иако је на сличан начин осуђујуће активан био чак и нови филм славног шпанског аутора Педра Алмодовара „Хулијета“, жири се одлучио за мање славног, али снажније на ову тему артикулисаног Долана. Интересантан је можда и став меродавних да је Награду жирија фестивала највише заслужио амерички филм „Америчка девојка“, који је покушао да представи неку врсту бунта и уопште актуелног тренутка америчких тинејџера.

Јасно, мало је вероватно да ће текуће и чини се напрасно интернационално преовлађујуће занимање филмских стваралаца за животне социјалне и породичне теме које могу да послуже дефинисању спознаје да је „распад система“ не само неминован већ и да је одавно у току учинити некакав утицај на ствараност и свет који описују. Да ли ће барем мало испровоцирати ставове „јавног мнења“, ипак је само реторичка дилема. Награде, посебно на овако медијски свеприсутном фестивалу, помажу да се фокус окрене у том смеру. Да се осети важност спознаје проблема како би се на њих реаговало. Потпуно је, међутим, извесно да и овога пута филм неће променити живот и да ће и после овог фестивала медији и публика далеко више желети да говоре о томе која се од лепотица појавила гола, колико су коштале оскудне хаљине оних којима је ипак драже да буду обучене, ко је пао на црвеном тепиху, ко је с ким или није, која је звездица направила који скандал и колики је овогодишњи рекорд у заради од проституције на овогодишњем фестивалском животу „иза завесе“ који се сваке године поносно унапређује. Остаје утеха да је успело макар хотимично препознавање правих тема цивилизације која је у кризи до те мере да делује да је у смртоносној агонији. Награде неће никога спасти, али ће можда бар усмерити фарове у тај мрак у коме сви живимо хтели да то признамо или не. Од филма се уосталом и не може очекивати много више. То више се очекује од свих нас који седимо у том мраку и заборављамо да морамо да се стидимо сиромаштва око нас, као и да морамо да знамо ко је кривац што оно постоји. Па можда чак и да нешто предузмемо против беде и стида или тужног изостанка срамоте због те беде у нашим душама. Кен Лоуч и неке од његових колега, као и меродавни наградодавци на овогодишњем Канском фестивалу су своје рекли и учинили. Сада смо ми на реду…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *