Почетна / Култура / Силеџија – с неба гледа, бомбардује и плаче!

Силеџија – с неба гледа, бомбардује и плаче!

Како „сажвакати“ иритантне ратне сапунице

dronНајновији представник новог таласа ратно хушкачких филмова у којима су у центру пажње антитерористички борбени задаци такозваних беспилотних летелица, „Поглед са неба“, одлази за сада најдаље у иритирајуће извештаченом, наивном и лажном моралисању када је реч о оправдавању убијања невиних зарад заштите „још невинијих“

Пише Владислав Панов

Вишедеценијски и даље врло актуелни рат Запада против тероризма инспирисао је бројне синеасте да дају свој допринос на ову тему. Занимљиво је да се у мноштву филмова који су покушали да дочарају ову борбу ретко дешавало да аутори критички нападну ангажман ратних соколова својих земаља. Увек је на овај или онај начин смисао тих филмова да се мора бити на страни храбрих ратника одлучних да се неустрашиво жртвују за добробит света у сукобу са бомбашким и осталим фанатицима одлучним да пусте крв против демократије. Филмско оправдавање ратовања против свих оних који су добили етикету терориста сасвим је у функцији политике која те ратове иницира, храни и води. Иако су у уметности слободе аутора принципијелно неспутане дешава се, ето, да оне буду униформно „слободне“ у оправдавању једне искључиво политичке идеје. То се можда најбоље види на примеру британског филма „Поглед са неба“, дела јужноафричког синеасте и енглеског сценаристе, с којим су они покушали да поменути однос текуће ратне политике поставе у невероватан морални контекст дечије наивно и иритантно увредљиво доказујући моралну и сваку другу супериорност друштвених односа развијених западних демократија које када и проливају крв зарад, наравно увек виших принципа, чине то морално стамени, чак и са сузама у очима!
[restrictedarea]

ИДИОТСКИ КОНТЕКСТ И – САПУНИЦА Да би поменути готово идиотски контекст био јаснији треба поменути шта је врли сценариста (Гај Хиберт, познат до овог филма искључиво као писац ангажован на малим екранима и то на потпуно другачијим задацима од овог) бацио пред своје гледаоце. „Поглед са неба“ (разуме се алузија на свемогуће божанско свеприсуство потпуно је јасна) говори о ситуацији када надређени у командном ланцу захтевају извођење „чишћења“ терориста из ваздуха уз помоћ беспилотних летелица (дронова), а због могуће „колатералне штете“ у виду једне девојчице због моралних и, као, правних, дилема цела акција бива доведена у питање. Место збивања ове иритантно неуверљиве ратне сапунице је Кенија. Циљ савезничких дронова је тајна кућа у неком типично бедном афричком насељу где је окупљен терористички „крем крема“, све сами хитови с врхова интернационалних потерница. Наши борци против гнусних дела таквих сподоба имају своје људе на терену чији је храбри шпијунски ангажман омогућио да антитерористички јастребови имају камере унутар куће захваљујући којима виде да се управо одвија последња припрема бомбаша-самоубица. И док се на њих постављају прслуци препуни експлозива с ове наше, добре, стране света отпочиње зујање комуникационих линија у ланцу одлучивања, а којима руководи времешна стратегијска координаторка а тумачи је славна острвска глумица, дама Хелен Мирен. Одлука да се дроновима, „са неба“, потамане омражени терористи, јасно, сасвим је очекивана. Оно што, међутим, није је појава девојчице која испред куће маркиране за уништење поставља сто у намери да баш с тог места продаје хлеб. Времена је мало, а после безуспешног покушаја да се девојчица склони из опасне зоне постаје јасно да ће она морати да страда због виших циљева. И онда почиње помињано инфантилно и баш дрско лажно моралисање. Да ли је, дакле, важнији њен живот, односно преко ње симболично и етичка структура читавог друштва, па и наше цивилизације, или су то стотине оних који ће неминовно постати жртве бомбаша ако ови буду напустили кућу нафиловани експлозивом? И тако за све умешане у ланцу командовања ова дилема наводно постаје страшни испит из човечности, етике, праведности, свега важног. Ратовање против терора тако напрасно застаје пред философском дилемом која не постоји.

ПОДЛА ПСИХОЛОШКА ИГРА Гледалац је драматуршким триковима доведен у положај да навија да се свет заштити од манијакалних терориста увек спремних на најстрашнија крвопролића. И то по сваку цену! Отуда га невиђено нервира што се пилоти дронова оглушују о наредбе својих надређених (као да је у било чијој, па и овој супериорно моралној англосаксонској армији то уопште могуће!) и што се са убијањем непријатеља одуговлачи. Гледајући овај филм гледалац почиње да жуди да сам притисне дугме за испаљивање ракета и да разнесе убице док је време без обзира на било чија успутна страдања. Та је психолошка игра са публиком прилично подла и заправо је у функцији подизања ратоборне готовости у свести нације научене да иначе веома цени принципе слободних, моралних и на сваки начин узнапредовалих друштава где тако радо и то у предводничкој улози себе увек сврстава. Они, међутим, који се не уклапају у ове њихове велике принципе од папира, а који су, баш као и ми, окусили „селективно бомбардовање“, хируршке бомбашке интервенције западних богова рата и колатералне штете које при том настају, а све да би се коначно научили демократским вредностима, једноставно немају права на милост. Они су субјекти које ваља одстранити и то по сваку цену. Отуда је наводна дилема из срца овог филма о томе да ли је због елиминисања неколицине државних непријатеља с топ-листе најогавнијих нападача на мир и просперитет „слободних нација“ Запада прихватљиво да се, ето, успутно убије и дете, суштински непостојећа. Па свако би бацио ту проклету бомбу само да терористи не побегну нафиловани експлозивом с којим ће побити стотине невиних и кротких шопинг-манијака у неком тржном центру! Бомбе, разуме се, на крају падају без обзира на колатералне штете и дечије жртве баш као што је био случај и када нас је исти „Милосрдни анђео“ учио демократији. Ратни соколови које је тако расположено дочарала Хелен Мирен у овом филму, крвљу распомамљене и острашћене представнице увек праведне ратне машинерије, која из перспективе и са овлашћењима Бога посматра из ваздуха овај још увек заостали свет бирајући где ће просветитетељске бомбе одржати неопходни час из демократије, нема никаквих моралних дилема. А ТО је оно што заправо нема цену и алтернативу. То, тај час свима нама заосталима као да стално измиче. Ту су, на срећу, дронови и душебрижни њихови управљачи који ће, понекад и сузних очију, убијати за наше добро и напредовање коме се тако тврдоглаво опиремо. Јер, терористи или не, они који се усуде да пркосе, постају у суштини терористи. И док су неки заиста то, фанатичне бомбашке убице њиховим одстрањивањем без обзира на цену и последице, онако принципијелно, одлучно и без милости, учимо се и ми остали памети уколико нам недостаје. Додуше, ово је пре поглед силеџије него Бога, али ко још сада да улази у такво детаљисање. Рат је. Води се одлучујућа битка против тероризма, а за непроцењиво вредну демократију. „Поглед са неба“ је демагошка, ратно-оправдавајућа, па и хушкачка пропаганда рата и веома крвава бајка која поставља правила игре узнапредоване суровости у новој етапи ратовања из фотеље. Све остало су само реторичке финесе, лагарије и маштарије од сапунице. Видео-игре које свакодневно „играју“ професионални војници задужени за „дронирање“ непријатеља пуштају праву крв и односе праве животе, укључујући, и то свакодневно, и оне колатералне. Пилоти ових дронова можда и плачу, али то им уопште не смета да (не)принципијелно тамане све оне који су обележени за одстрел. Њихово је проливање крви из фотеље беспрекорно, ефикасно и сурово. И увек, наравно, праведно!
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *