Почетна / Култура / Руски „сребрни” одговор

Руски „сребрни” одговор

Пројекат „Србија са палете руских уметника“

Sergej Alduškin, Beograd, Obala Save, 2009, 21х28 cm (1)Пише Дејан Ђорић

У визуелно веома привлачној Галерији „Бранко Миљковић“ при огранку „Бранко Миљковић“ Библиотеке града Београда четврти пут своје радове приказује сликар Сергеј Алдушкин 

Изложба Сергеја Алдушкина која се може видети до 12. јуна јубиларна је, обележава десет година уметниковог излагања у Србији, па је тим поводом објављена монографија „Српски албум“ на српском и руском језику. Његово представљање не би било могуће без дугогодишњег заузимања госпође Мирјане Стојановић, која у оквиру свог пројекта „Србија са палете руских уметника“ развија српско-руске уметничке односе. Она је у личној мисији сензибилизације руских уметника за ликовно реаговање на изазове Србије и Црне Горе. Њено деловање је током година прерасло у стратегију отпора све више демонизованој посттехнолошкој уметности. Својим приватним и јавним везама у Србији и Русији отворила је широко поље интересовања за савремене видове руског реализма, који наша публика препознаје као сродан вид уметности.

[restrictedarea]

Sergej Alduškin, Beograd, U parku Kalemegdan,2010, 17х28 cm (1)У знаку поетичности и традиције Алдушкин ствара мала ремек-дела акварела, у сликарској техници коју многи сматрају најтежом. Рођен је 1967. године у руској републици Мариј Ел и припадник је горњомаријанског народа. Завршио је Московску државну ликовну академију „В. И. Суриков“, на којој је стекао образовање у духу велике школе руског реализма, непрекинуте од почетка деветнаестог века до данас. Као велики путник боравио је и сликао у многим европским центрима, у својој жељи да хуманизује уметност. Живи на селу и везан је за природу, па на примедбу да слика назадно, како се радило пре три века, одговара: „Видим природу и не могу да је покварим. Рјепин је говорио: ’Ако уметник може да се приближи природи макар на тридесет процената – већ је урадио много’.“ Никита Михалков, чији су преци по мајчиној линији велики сликари Суриков и Кончаловски, посебно воли и колекционира Алдушкинове аквареле.

Sergej Alduškin, Beograd, Skadarlija, 2012, 31х23 cmОвај сликар је на типично руски, душеван и непосредан начин отворио питање уметности као носталгије и осећајности, дубоко свестан да се природно и људско сада бескрупулозно потискују и уништавају. Можда су његова средства отпора демонији постмодерне сцене наивна и блага, али су чиста и искрена. Помоћу природе и личног дара врши естетичку и етичку корекцију савремене уметности. За некога је то што ради застарело а за многе неопходност, како тврде његови српски обожаваоци, а та реч није прејака када је он у питању. Имају ли кустоси право да се сада иживљавају над публиком, правећи изложбе које никога не занимају, да ли је публика глупа када истрајно посећује изложбе као што је Алдушкинова? Основно је питање за кога уметник ствара, уколико његов рад није битан ,није ли то онда само приватна ствар, која не завређује јавно представљање? Алдушкинов одговор је руски, крајње једноставан. На маријском језику за Волгу се каже „сребрна вода“. Sergej Alduškin, Crkva SvОн је открио њене чари у време када су уметници опседнути техником, генетиком и роботиком. Гледајући непрегледну равницу испресецану четинарско-брезовим шумарцима, рекама и језерима, открио је виши вид лепоте од урбане и дигиталне. Каже: „Ја сам убеђен да човек треба да нађе своје место на овој земљи, где му је пријатно, где лако обавља сваки посао, где се напаја енергијом, где налази разумевање са окружењем, где се душа осећа ’на свом месту’. Ако нађе то место на земљи – човек је срећан.“ Управо је то открио и у Србији, у Сремским Карловцима, на Петроварадину, у Скадарлији, на ушћу Саве, Златибору, Калемегдану и београдском Тргу Републике. Србију и њене људе (портрети га откривају као врхунског мајстора) види у топлој, руменој светлости југа.

Није ли повратак природи и лепоти ма колико деловао да припада прошлости сада једини прави естетски преврат, програм за који се показује да има првенство у садашњости и будућности? Колико стварност треба да постане хладна и окрутна да схватимо чему нас позива Сергеј Алдушкин?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *