Почетна / Свет / Русија и Кина праве „велику Евроазију“

Русија и Кина праве „велику Евроазију“

vladimir putinВладимир Путин на Петербуршком форуму најавио почетак преговора о стварању великог „Евроазијског партнерства“, уз учешће ЕЕС, Кине, Индије, Пакистана, Ирана, држава ЗНД, ЕУ и других земаља

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Двадесети, јубиларни Санктпетербуршки међународни економски форум потврдио је да Русија није и не може бити изолована од остатка света, ма како неко желео и трудио се да то постигне. Од првог човека Европске уније Жана Клода Јункера, италијанског премијера Матеа Ренција и бившег (а можда и будућег) француског председника Николе Саркозија, преко бројних утицајних политичара из читавог света, затим челних људи највећих глобалних компанија, па све до шефова 12 водећих светских медијских корпорација – све њих угостио је руски лидер Владимир Путин у свом родном граду. За ову прилику изграђен је и нови велелепни конгресни центар, али право освежење били су тонови који су се чули са обала Неве. Одавно Путин није изнео јаче адуте у својим разговорима са Западом. Зато је „плесао“ лагано, лепршаво и по тактовима музике из Кремља.

ЦИНИЗАМ, ПРЕТЊЕ И ОСМЕХ У најкраћем: европски бизнис и политика чекају и надају се дану када ће односи са Москвом бити враћени на „предратни“ ниво и затим вишеструко унапређени, у самој ЕУ све више диже главу струја која то подстиче, а светски медији, укључујући и америчке – већ самим доласком њихових шефова на тродневни „руски Давос“ – као да признају да су помало претерали у својим негативним кампањама према Кремљу. А Путин? Као и обично у оваквим ситуацијама када му цео свет дође на ноге, он је једноставно бриљирао. Испаљивао је и тактичке и стратешке реторичке пројектиле, упутивши низ веома важних, а није претерано рећи и историјских порука. Наглашено је глумио у појединим ситуацијама, да сви то примете, шаљући тако сигнал да апсолутно влада ситуацијом и да је способан и вољан да користи чист цинизам у својим говорима, и то у огромним количинама – баш као што то раде Американци.

То се посебно приметило у његовим „усхићеним“ описима САД као „вероватно једине суперсиле“, уз додатак – „само да не гурају нос у наше послове“. Па затим речима о Европи као моћном фактору, али са подсмешљивом опаском премијеру Ренцију: „Матео, колико још можете да истрпите?“, упућеном поводом америчких захтева Европљанима да морају још да се жртвују на путу антируских санкција. Ренци се само збуњено смешкао, али није ништа одговорио. Или, када је Путин више пута поновио нескривену претњу, али са најневинијим изразом лица – да је Европа вољна да ради шта год пожели, али да само добро води рачуна да ли ће њени потези водити „већој или мањој безбедности“.

За војне експерте ова порука је јасна: ако НАТО настави са инсталирањем америчког тактичког наоружања дуж руских граница на истоку Европе, све је ближи дан када ће Москва ракетирати све ове положаје, из свих расположивих оруђа. А тих оруђа Русија заиста има претерано много. Све је то рекао са најширим осмехом – нема љутиш. Зато је његово лице, наглашено театрално, било сасвим озбиљно док је одговарао на питање о Хилари Клинтон као потенцијалној будућој председници САД. Не помињући је директно по имену, само је рекао да је у свом дугогодишњем искуству сретао људе који се, по доласку на неку функцију, потпуно промене у свом понашању, „па чак и физички“. Вероватно није имао у виду да се жена Била Клинтона пролепшала у периоду док је била амерички државни секретар…

Путин је, после дужег времена, добио прилику за наступ који је претворио у прави спектакл. Са снажним драмским елементима и коктелом метода психолошког притиска, неизречених али сасвим јасних претњи, као и исказане спремности за компромис и договор. Најпре је потврдио да ће у оквиру Евроазијског економског савеза (ЕЕС) – који у овом тренутку чине Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија – до 2025. године бити створено јединствено тржиште енергетике и угљоводоника, као и заједничко финансијско тржиште. Ова најава је од великог значаја, јер практично значи обједињавање привреда и финансија поменутих земаља. Девет година у овом контексту не изгледа као предугачак рок, имајући у виду да је реч о веома осетљивим и сложеним пословима, по чијем окончању ће пет држава бити фактички интегрисано у једну. Ако се зна да ове земље већ имају заједничку одбрамбену политику, и руску армију широко присутну на територији целог ЕЕС-а, онда ће успостављање заједничког енергетског и финансијског система означити стварање наддржавне заједнице у пуном капацитету.
[restrictedarea]

У СУСРЕТ „ИНТЕГРАЦИЈИ ИНТЕГРАЦИЈА“ То ће бити и прави тренутак за реализацију другог, још већег плана, о коме је Путин и раније делимично говорио. Реч је о „интеграцији интеграција“, односно стварању „велике Евроазије“, заједно са Кином, Индијом, Ираном, Пакистаном и свим другим земљама које су вољне да се придруже, укључујући и саму Европску унију. „Видимо велике перспективе сарадње ЕЕС са другим земљама и интеграцијским структурама. Већ је више од 40 држава и међународних организација изразило жељу да формирају зону слободне трговине са ЕЕС. Наши партнери и ми сматрамо да ЕЕС може да постане један од центара формирања шире интеграционе контуре. У оквиру такве конструкције моћи ћемо да решавамо крупне технолошке задатке, да мотивишемо и увлачимо у процес технолошког развоја нове учеснике. Баш недавно у Астани дискутовали смо о томе и предлажемо да се размисли о стварању великог Евроазијског партнерства, уз учешће ЕЕС и земаља са којима смо већ створили тесне односе: Кина, Индија, Пакистан, Иран. И наравно, имам у виду наше партнере из ЗНД-а, као и друге заинтересоване државе и структуре“, изговорио је Путин вероватно први пут јавно нову формулу великог евроазијског интеграцијског пројекта.

sangajska petorka
Шангајска петорка, 1996. године

Наравно, обриси ових идеја постојали су много раније, али је сада очигледно дошао тренутак да се озваничи почетак друге фазе успостављања „Велике Евроазије“. Ова замисао, свакако, одвијаће се кроз реализацију многих пажљиво испланираних и сукцесивних корака. Од стварања Шангајске организације за сарадњу 2001. године (њен претеча била је такозвана „Шангајска петорка“ чије је оснивање 1996. иницирао руски председник Борис Јељцин), сваком посматрачу међународних односа било је јасно да је реч о дугорочном стратешком обједињавању великих држава Евроазије – као противтежи Евроатлантском блоку, на челу са САД. Западни покушаји медијске минимизације ових процеса, не могу им наштетити, јер они не зависе пресудно од воље Запада и њихових лидера. И зато имају шансу.

Да би још више подгрејао машту аналитичара, Путин је на све то додао и следеће: „Већ овог јуна планирамо да са нашим кинеским колегама званично започнемо преговоре о стварању свеобухватног трговинско-економског партнерства у Евроазији, уз учешће земаља ЕЕС и Кине. Сматрам да ће то бити један од првих корака ка формирању великог евроазијског партнерства. Обавезно ћемо се вратити дискусији о овом пројекту великих размера на Источном економском форуму, који ће се одржати почетком септембра у Владивостоку. Драги пријатељи, пројекат Велике Евроазије отворен је, безусловно, и за Европу, и сигуран сам да таква узајамна активност може бити обострано корисна. Добро разумем наше европске партнере који говоре о тешким одлукама за Европу, током преговора о трансатлантском партнерству. Очигледно је да Европа поседује огроман потенција и стављање улога на само једну регионалну интеграцију значи сужавање њених могућности. У таквој ситуацији тешко је одржати баланс и сачувати маневарски простор користан за Европу. Понављам, ми смо заинтересовани да се Европљани укључе у пројекат великог евроазијског партнерства.“

Путин је затим предложио да се већ сада покрену технички преговори ЕУ и Русије о најширем кругу питања и подсетио да је, само у 2015, Москва уложила 1,2 милијарде долара у заједничке високотехнолошке пројекте са Европом. Такође, многима је непознато да је и Русија прошле године – упркос свим санкцијама – имала највише страних директних инвестиција у Европи. Све то не може да не замисли европске политичаре и укаже им на погубност конфронтације са Москвом, која доноси само велику штету и никакву корист. Долазак председника ЕУ Јункера у Петербург потврђује да се Европа озбиљно бори сама са собом – притешњена између наредби из Вашингтона и сопственог опстанка. Јер, ако се актуелни процеси наставе још неко време, не само што ће се ЕУ творевина опасно заљуљати, већ ће се дестабилизација наставити и унутар њених чланица.

ЕВРОПА ПРЕД ИЗБОРОМ – РАСТ ИЛИ ПРОПАСТ Насупрот „трансатлантском партнерству“ које у перспективи нуди само још већу зависност Брисела од Вашингтона, „евроазијска понуда“ подразумева приступ огромним тржиштима и готово неограниченим залихама ресурса, чиме би се покренуо глобални економски турбомотор, а раст сваког од „путника“ добио нагло убрзање. Европа разуме да је управо то неопходно за спас од рецесије и десничарских и неофашистичка скретања, што је природни одговор на сваку велику системску кризу.

Зато је такође природно преливање економских проблема у сферу безбедности, што се већ манифестује у виду заоштравања између НАТО-а и Русије на истоку Европе. То је, уједно, друга – а заправо прва – важна тачка Путиновог наступа на Петербуршком форуму. Руска порука је сасвим јасна: Европа да одабере да ли хоће рат или раст. Раст или пропаст. Путин је за пажљиве посматраче, каквих у Европи сигурно има, дао Бриселу чврсто обећање: не постоји тај притисак или претња због које ће Русија попустити и на сваки корак Запада имаће спреман одговор.

„Други, не мање важан, већ вероватно главни проблем, то је једнострано напуштање САДСпоразума о противракетној одбрани (ПРО). Нису случајно Совјетски Савез и Сједињене Државе некад закључили Споразум о ПРО. Два региона била су стављена под заштиту: код нас Москва, а у Сједињеним Државама регион дислокације интерконтиненталних ракета. То је било повезано са неопходношћу да се осигура стратешка равнотежа у свету. Али не, једнострано су изашли и рекли нам другарски: `То није против вас. Ви хоћете да развијате офанзивно наоружање, ми полазимо од тога да то није против нас`. Знате ли зашто су тако рекли? Одговор је једноставан: нико није помишљао, у оним условима почетком 2000. да ће Русија – која се бори са унутрашњим проблемима, раздиру је унутрашњи антагонизми, политички, економски, разједа је тероризам – моћи да обнови свој одбрамбено-индустријски комплекс. Изгледа да су полазили од тога да не само што се код нас неће појавити нова стратешка оружја, већ ће и оно што имамо постепено да деградира. И док се једнострано буду повећавале снаге ПРО, наше ће да се смањују“, изнео је Путин своју интерпретацију догађаја од пре деценију и по и раније.

Заиста, ако се подсетимо ситуације из позне владавине Бориса Јељцина и првих година Путинове власти, сетићемо се безнадежних перспектива руске безбедности и државности. Чак и међу највећим оптимистима ретки су били они који су веровали да би Москва, понижена, опљачкана и сатерана у мртав угао – могла да пружи било какав озбиљнији отпор Американцима, тадашњим несумњивим господарима планете. Зато, када Путин данас – опет са најневинијим изразом лица – назове САД „вероватно једином суперсилом“, то је само сурово подсећање Вашингтона на то какву је предност испустио из руку и сада је у ситуацији да се грчевито бори да не испадне из игре. Провоцирајући, при том, дугорочне и опасне конфликте са Кином и Русијом у источној Европи, на Блиском истоку и у западном Пацифику.

ДИЈАГНОЗА, ПРОГНОЗА, „РЕЦЕПТИ” Али, Путин се није само на томе зауставио. Поставио је детаљну дијагнозу савремених међународних односа, а потом дао своју прогнозу и „рецепте“: „Све се то радило под изговором борбе против иранске атомске претње. Где је сад та иранска атомска претња? Нема је. А пројекат се наставља и наставља. Једно за другим, корак по корак. Даље се већ потпуно отргло – почели су да подржавају разне обојене револуције, укључујући и такозвано арапско пролеће. Загрцнули су се колико су их подржавали. Колико смо се само нагледали позитивних оцена о ономе што се дешава. А до чега је довело? До хаоса. Не желим сада никога да оптужујем. Просто желим да кажем да, ако се настави таква политика једностраних акција и не буду се усаглашавали веома осетљиви кораци на међународној арени, да ће такве последице бити неизбежне.“

Путин је нагласио да је то могуће избећи ако се буде трагало за балансом интереса, до чега се може доћи само договором: „Мислим да ако ипак дођемо до такве сарадње, нико неће говорити ни о каквом хладном рату. Јер, после арапског пролећа, прикрали су се и до наших граница. Зашто је морао да се подржи државни преврат у Украјини? Не, морало је обавезно да се доведе до државног преврата са жртвама, да се изазову крвави догађаји, грађански рат, да се застраши рускојезично становништво на југоистоку Украјине и на Криму. Због чега све то? А после тога када смо ми били просто принуђени да предузмемо мере за заштиту одређених група становништва, почели су даље да врте ту спиралу, да притискају. По мом мишљењу, између осталог то се чини и како би се оправдало само постојање Северноатлантског блока. Неопходан је спољни непријатељ, јер зашто би у супротном та организација била потребна? Варшавског споразума и Совјетског Савеза нема, против кога је онда она? Ако будемо и даље деловали по овој логици, притискали и увећавали напоре да застрашимо једни друге, онда ћемо једном и доћи до хладног рата.“

У овом делу излагања примећују се две тачке, очигледно намерно „окренуте наглавачке“. Најпре, да је Русија била приморана да реагује у Украјини и заштити тамошње становништво. Формално гледано, то може да буде, али суштински Русија је морала да преузме Крим из руку НАТО-а – управо због изградње америчких ракетних база у Европи. Ако Москва на северу има Калињинградску област, одакле може да држи у шаху и Лондон, онда је на јужној граници била у лошијој позицији због „независне“ Украјине коју је НАТО већ одредио као свој нови полигон против Русије. Зато Путиново коришћење „хуманитарне реторике“ о заштити становништва показује да и Руси умеју да користе лицемерне западне трикове.

„ОПАСНОСТ”- ПРАВА РЕЧ Други моменат је када руски лидер каже да ћемо, ако овако наставимо, „једног дана“ доћи до хладног рата. Ова тврдња има још јачу поруку, у ситуацији када у Украјини гину хиљаде људи у грађанском рату, распоређују се стотине ракета са обе стране границе, милиони миграната хрле у Европу, натовски батаљони марширају од Балтика до Балкана, а санкције убијају све облике сарадње Русије и Запада. Путин жели да поручи ЕУ чланицама које се грче и стењу, да ће ситуација постајати све гора и гора, али да се Москва неће повући ни са Крима, ни из Украјине, нити из Европе у целини. И да за то има на располагању све инструменте – од економских и политичких, до војних. А да ће, ако НАТО хитно не повуче ручну, „једном доћи и до хладног рата“.

Имајући у виду да је премијер Дмитриј Медведев у фебруару на Минхенској конференцији о безбедности упозорио да је хладни рат већ почео и да је Русија „спремна да иде до краја“, Путинову реченицу треба заправо читати да ће „једном доћи и до правог рата“, ако се овако настави. Зато је његово намерно извртање очигледних чињеница само другачије изречена потврда Медведевљевих речи, односно – демонстративно поигравање речима, као психолошки притисак и порука Западу (пре свега Европи), да је у великој геополитичкој партији са Америком, Русија увек далеко од границе своје спремности на повећавање улога. И да за Европу можда још није касно да одустане и повуче се из ове убитачне конфронтације, јер ће касније све то бити много теже и болније.

Кулминација Путиновог наступа догодила се у суботу увече, на састанку са шефовима водећих светских информативних агенција. Руски лидер задржао се у разговору са дванаесторицом до касно иза поноћи, имајући очигледно добар разлог за то.

Ево шта је између осталог рекао, уз оцену да је само нуклеарни паритет Русије и САД деценијама чувао свет од војног сукоба великих размера: „Претње нема, а систем ПРО наставља да се гради. Значи, ми смо били у праву када смо говорили да нас обмањују, да су са нама неискрени. По ко зна који пут покушали су да нас преваре. Поставили су тај систем и стављају у њега ракету. Требало би да вам је познато да ракету стављају у капсулу која се користи за лансирање ракета средњег домета морског базирања „Томахавк“. У ту капсулу сада постављају антиракете способне да погађају циљеве на растојању од 500 километара. Ми знамо отприлике годину када ће Американци добити нову ракету, која ће бити од 1.000 километара, и ми знамо које године ће они запретити нашем нуклеарном потенцијалу. Ми по годинама тачно знамо шта ће се дешавати, и они знају да ми знамо. Само вама причају бајке, а ви их онда причате свом становништву. Људи не осећају опасност – то је оно што забрињава. Зар стварно не можемо да схватимо да вучемо свет у нову димензију! Ето у чему је проблем. Праве се као да се ништа не дешава. Не знам како да допрем до њих.“

Путин је, желећи ваљда да га западни медијски босови добро разумеју, употребио праву реч – опасност! А када каже да Американци добро знају да Руси знају „распоред часова“ за ракете система ПРО, и то је истина. Ако ништа друго, о томе су могли да прочитају и у „Печату“, пре више од четири године. У тексту „Путин неће код Обаме“, од 17. маја 2012. („Печат“ бр. 216), тада смо записали:

„САД планирају да заврше све четири етапе ПРО најкасније до 2021. године. До тада ће развити антиракету дугог домета SM-3 Block 2B, за коју руски експерти тврде да ће бити у стању да обара и њихове стратешке пројектиле. Управо ових дана, Американци су на Хавајским острвима успешно тестирали ракету SM-3 Block 1B, која представља трећу фазу у развоју Standard missile пројектила, док ће модификација SM-3 Block 2B бити шеста генерација. Шеф руског Генералштаба Макаров тврди да америчке ракете већ имају потенцијал пресретања руских ракета, а да информациони системи САД-а данас покривају целу руску територију. До 2018-2020, осим база ПРО у Пољској, Румунији и Турској, Американци ће у Европи имати групацију од 40 бродова са стотинама антиракета,“ каже Макаров.

Да је све ово већ одавно било јасно и познато, не само војним експертима и дипломатама, сведочи и наш текст од пре скоро седам година, „Фронт на Балкану“, од 24. октобра 2009. („Печат“ бр. 87), непосредно после посете руског председника Дмитрија Медведева Србији. Тадашњи шеф државе кога су многи и данас склони да опасно потцењују, у Народној скупштини у Београду први пут је представио системски изложених пет тачака руске „Иницијативе ванблоковске безбедности“, која је усмерена на укидање НАТО-а и успостављање чвршћих безбедносних гаранција на континенту. Ове тачке и данас важе, Русија није никада од њих одустала, али су Кремљу тада оне најбоље послужиле као одличан лакмус тест стварних америчких намера. И уместо да крену у преговоре о овим питањима и отклоне забринутост Москве, у Вашингтону су поступили дијаметрално супротно. Како смо тада пренели, потпредседник САД Џозеф Бајден одмах је полетео за Европу, да би уговорио хитно отварање војних база у Румунији и Бугарској и „размештање ПРО од Балтика до Дунава“. Тада је „Печат“ објавио и ово:

„Букурешт и Софија спремни су, како се наводи, за „озбиљан и дуготрајан боравак“ америчких трупа. И Румунија је, попут Пољске и Чешке (у Прагу је то учинио `привремени кабинет` Јана Фишера), `подржала нову конфигурацију система америчког ПРО`, изјавио је Бајден. То је, заправо, наговештај да би и Букурешт могао на својој територији да размести објекте америчког ПРО. Истовремено, најављено је да ће у Пољској ипак бити постављене америчке ракете ПРО (до 2018. године), али наводно мањег домета. Практично, Обама није одустао од идеје антиракетног штита у Европи, који забрињава Русију, па су идеје Медведева актуелније него икад. То што су сада предочене и у Београду, може имати везе са очигледном намером да се амерички ПРО инсталира на Балкану, у Румунији и другим околним земљама. Треба имати у виду да је и Обама рекао да, променом плана, амерички штит не само да неће бити ослабљен, већ ће да ојача“.

Жан Клод Јункер и Владимир Путин у Петербургу

БЕЗБЕДНОСТИ МАЊЕ-СТРАХА ВИШЕ Из овога се јасно види да су и наши читаоци, пре скоро деценију, били упознати у танчине са овим плановима – чак је остала непромењена и 2018. година, као датум када ће нова база ПРО бити подигнута у Пољској (камен темељац положили су прошлог месеца први човек НАТО-а Јанс Столтенберг и пољски председник Анджеј Дуда). Зато је Путин у праву када театрално глуми изненађење пред Западом, али тако да и они виде да је реч о глуми. Челници САД, НАТО и ЕУ већ годинама „глуме лудило“ приликом сваког озбиљнијег разговора са Русима. То је и разлог што је Русија још од 2012. одустала од свих самита са Западњацима – ЕУ, Г7, Савет НАТО-Русија…

Али, зато из све снаге гради „велику Евроазију“ са Кином, Индијом и Ираном. Показало се да, када је реч о бизнису и профиту, на Западу одмах почињу боље да чују и јасније да виде. То је и разлог што их је окупио у једној сали са руским председником. Јункер и екипа желе да убеде Путина да би „најбоље било“ да Москва лепо попусти и одустане од својих легитимних интереса, па ће Вашингтон можда пристати да санкције буду укинуте, а читав Запад ће моћи да настави своје уносне послиће у Русији. Путин им је одговорио у истом, лепом тону – наравно, једва чекамо да испунимо све ултиматуме једине суперсиле, необично се радујемо идеји да преко нас поново економски и на сваки други начин профитирате. И онда додаје, са још срдачнијим осмехом: проблем је само у томе што та суперсила „свуда гура свој нос“, па је у свету „све мање безбедности“, због чега клизамо ка „новом хладном рату“.

Зато је, подвлачи са најневинијим изразом лица, можда најбоље да ви ипак лепо распустите тај НАТО, прикочите мало преговоре о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству и окренете се више ка Евроазији и новом систему колективне безбедности. У супротном, Русија вам жели срећан пут, уз једно јасно упозорење (које је бар три пута поновио на Форуму) – пазите само да вашим поступцима „не проузрокујете сутра мање безбедности“. Јер, тада ћете осетити много више страха, него данас.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *