Почетна / Свет / Раскол у глобалној елити и Путин

Раскол у глобалној елити и Путин

bela kucaДоминација банака и корпорација, хегемонија сурове неолибералне идеологије, отуђење државне машинерије те милиони нових миграната и пропадање средње класе трајно мењају и политичке структуре и односе у САД, што затим неминовно утиче и на читав свет

Пише Бранко Радун

Као и некада Рим, Америка је светска сила постала хотимице, кроз упорно настојање да овлада читавим познатим светом и све учини објектима политике Империје. Видимо паралелне процесе у оба случаја – укрупњавање капитала, улазак капитала директно у политику, доминација новца над институцијама, стварање професионалних и приватних војски. Све то нам говори и да се Америка налази у фази империјалне постдемократије која, као процес, води преко глобалне доминације малог броја богатих и моћних ка свевласти нових Цезара. Они ће чувати остатке и институционалне кулисе демократије, али ће у суштини то бити лична власт концентрисана у рукама једног човека који представља корпоративне интересе најјачих лобија.

ТРАНСФОРМАЦИЈА САД Но, да би се дошло до тог циља у глобалистичком пројекту или пак до те фазе у процесу глобализације, како се већ гледа на тај феномен, неопходна је трансформација Америке и света који је следи. „Једанаести септембар“ један је од датума прекретница у транформацији Америке из класичне грађанске Републике у корпоративну Империју. Значајну улогу у томе имају и амерички неоконзервативци који агресивно настоје да кроз конфликте руше постојеће државе („непослушне“) да би на тим рушевинама изградили нови глобални поредак. Иза њих стоји озбиљан и стари глобални капитал, пре свега банкарски.

Таква агресивна и конфликтна политика на унутрашњем плану, као неолиберална агенда, ствара све већи јаз између богатих и сиромашних, изазивајући нестајање средње класе. Раст незапослености, пад зарада и општа несигурност јачају неповерење грађана у систем. Отуда појава и успех политичара са антисистемском реториком, али и играње неоконса са антисистемским побунама против режима који сметају реализацији њихових интереса и циљева. Појава Доналда Трампа и Бернија Сандерса са две стране политичког спектра, као и Покрета чајанка на десници односно Окупирај Вол стрит на левици, говори о неповерењу у систем какво до сада није постојало у Америци.
[restrictedarea]

ГЛОБАЛИСТИ И КОНЗЕРВАТИВЦИ Значајно је што је дошло до поделе и у америчкој елити, на „глобалистичку“ и „конзервативну“ фракцију. Ту поделу репрезентују ставови Доналда Трампа и Хилари Клинтон у предизборној кампањи за председничке изборе. Хистерија против Трампове номинације у медијима говори да се иза брда нешто озбиљно ваља, и да ови избори нису тек још један „демократски циркус“ у коме бирате а заправо и немате избора. Никада се није десило да се против једног кандидата у кампању тако агресивно укључе сви глобалистички медији, припадници глобалистичке елите и институције које су им блиске. Дакле, ситуација је драматична.

У подели америчке елите по линији глобалисти – конзервативци прва фракција је доминантна, има подршку већег броја моћних лобија и медија, али и већину друштвене елите. Друга фракција није без подршке, њој је наклоњена и средња класа те конзервативне снаге у друштву. Не треба грешити па Трампа и њему сличне сврставати у класичне изолационисте у спољној политици – он једноставно жели јачање америчке моћи у свету али без нејасних глобалистичких мантри и везивања за институције (УН, НАТО). Глобалистима је на првом месту глобални циљ а Америка је средство док је Трампу (барем реторички) Америка циљ а глобализам може бити средство за остваривање поруке „да Америка опет буде велика“.

Да будемо начисто, тај раскол у глобалној елити је тек у првој фази и може имати различите облике разрешења. Већ сада имамо појаву да глобалисти потискују са значајних позиција „националну струју“ а то су конзервативни Американци везани за Британију, али и Јевреји везани за Израел. Тако да долази и до дубоке поделе унутар беле протестантске елите али јеврејске заједнице на „глобалисте“ и „националисте“.

Могућ је и привремени тактички компромис (ако победи Трамп) или пак јачање конфликта у перспективи. Но, без обзира шта се десило на америчким председничким изборима који заиста јесу важни као вероватно ниједни пре њих у протеклим деценијама, подела у глобалној елити постоји и она ће бити реалност наредних деценија. Антагонизми унутар америчког друштва и поделе око политичких, идејних и социјалних питања јесу дубље него пре и иду ка томе да тешко могу бити премостиве. Доминација банака и корпорација, хегемонија сурове неолибералне идеологије, отуђење државне машинерије те милиони нових миграната и пропадање средње класе трајно мењају и политичке структуре и односе у САД.

ДРУШТВЕНО НЕЗАДОВОЉСТВО После слома тржишта некретнина и урушавања неких традиционалних индуструја, те сеобе производних погона у Азију и кроз дубоку економску кризу, социјална слика Америке је неповратно промењена. Стога се и у бирачком телу дешавају промене. Отуда и појава Сандерса, који са „лево либералне“ позиције жели да задржи социјалне незадовољнике и антисистемске гласаче у зони утицаја демократа, али и Трампов продор међу млађе, обојене и сиромашније бираче што је до сада била изборна база демократа. Републиканци са променом расне, етничке и социјалне структуре која се десила протеклих неколико деценија губе своју изборну базу и долазе у инфериорну позицију у односу на демократе, које прво кандидују „првог црног председника“ а сада то хоће да постигну са „првом женом председником“.

Но времена су тешка у сваком погледу, милиони изгубљених радних места и пад нивоа зарада, нарочито за средњу класу, више се не могу покрити маркетиншким триковима који би у „нормална времена“ имали прођу. Кризна времена траже одлучне људе а не маркетиншке производе. Доналд Трамп је, и поред агресивне кампање медија, доживљен од просечног Американца као одлучан човек, и при томе човек кога естаблишмент не може купити (или то барем тако изгледа). Систем неолибералне трансформације меље живот и многима је доста свега па ће из ината гласати за Трампа јер је „он сам против свих“ (а „сви“ су Конгрес, Бела Кућа, Пентагон, Вол стрит и Холивуд). Отуда и Сандерсова порука демократама, да једино он са „антисистемском“ реториком може парирати антисистемском Трампу а да то никако не може да учини иритантна и глобалистички политички коректна Хилари Клинтон.

СПОЉНА ПОЛИТИКА УНУТРАШЊИХ ПРОМЕНА На спољнополитичком плану, који нас примарно занима, дешавају се значајне промене. Доналд Трамп, као „национална“ фракција у Америци, инклинира „сроднима“ и у свету. Он има изузетно позитивне ставове према „националном“ Путину, који исто тако не крије „симпатије“ према Трампу. Поред тога, јасно је и да Трамп настоји да ојача везе са „националним“ Јеврејима или са Израелом, а отуда и његови ригидни ставови о радикалном исламу и споразуму са Ираном. Тако чак и сиријска офанзива коју је предузела Путинова Русија има и јасну подршку Израела, „националне“ струје у САД коју у овом моменту репрезентује Трамп, па чак и њима сродне кругове у Лондону.

Ово потврђује и оцена спољнополитичког аналитичара Данијела Вагнера да су на сродним позицијама Тел Авив и Москва радили годинама уназад. Он је „Спутњику“ рекао „да су Израелци од самог почетка тако гледали на конфликт. Они су гледали на ситуацију и рекли себи ’Ко је алтернатива за Асада’. То могу бити Ал Каида, Исламска држава или нека друга џихадистичка групација. Зато би више волели да остане Асад на власти“ но да им они дођу на границу. Исто тако, ноћна мора би за Израел била и да угрожени Асад позове (про)иранске шиите да га штите од сунитских исламиста. Најбоља опција за Израел, али и за неке кругове у ЕУ, Лондону и Вашингтону, била је управо руска ваздушна интервенција у Сирији. Стога је Путин и добио подршку са тих страна.

kremljОБАРАЊЕ ПУТИНА Са друге стране, глобалистички медији подвргавају критици Путинову Русију и скептични су око резултата Путиновог „сиријског рата“. Осим тога, годинама уназад покушавају да Путину нађу слабу тачку и да ослабе његову власт. Организовање преврата у Кијеву и довођење на власт антируске неонацистичке политичке олигархије на власт од стране глобалиста имало је за циљ озбиљан удар на Русију и Путина али и на немачко-руске односе. Упрошћено речено, Путину би желели да виде леђа глобалисти, док са „националном фракцијом“ глобалне елите (па била она у Вашингтону, Лондону или Јерусалиму) он остварује стратешке договоре и јача позицију Русије. Све ово наравно не значи да ови „национални“ желе добро Русији, већ само да са њом рачунају и да желе да је имају на својој страни у одређеним ситуацијама и конфликтима.

СРБИЈА И СРПСКА Позиција Србије и Републике Српске у овом светском надигравању две фракције глобалне елите врло је осетљива и са опасним импликацијама. У случају победе глобалистичке марионете Хилари Клинтон на председничким изборима, са њом се враћају и кадрови из деведесетих година који су каријере правили на антируској и антисрпској платформи а повезани су са муслиманским лобијем. То би довело до убрзаног захтева да се Босна централизује и угуши оно што је остало од Српске, да Србија призна Косово, као и друге последице попут милионске миграције трећесветских муслиманских маса у Европу. Са победом Хилари и њеног глобалистичког клана, наступили би тешки дани за Србију и за Србе, али и за читаву Европу.

С друге стране, победа Доналда Трампа не би значајно ослабила амерички притисак на нас, али он не би био ни јачи. Поред тога, са партнерским односима Трамп – Путин (барем колико они трају) Србија би добила и нешто другачији и мање лош статус у Вашингтону. То можда и није много, али је у односу на, по нас поразну алтернативу у виду повратка Клинтонових на власт, много мање зло.

До сада је Милорад Додик успевао да опстане тако што је лобирао међу „националном“ фракцијом америчке политичке елите, затим са „националним“ Кремљом и Израелом. То је формула и за опстанак Србије на површини немирног мора савременог доба.

На жалост, наша петооктобарска елита (политичка, економска, медијска, НВО…) везана је за америчке глобалисте и демократе са којима деле и поглед на свет. То отежава или готово онемогућава стратешки и идеолошки преокрет у правцу савеза са „националним“ снагама на Истоку и Западу. Промене које се буду десиле захтеваће и промене у ставовима, па макар и демонстрацију накнадне памети. То барем нама Србима, са паланачким глобалистима као доминантном делу наше елите, није нешто страно. Њима у прилог иде и прагматичан став да се не треба мешати у послове великих, који није без основа када су нормална времена. Но када у Белу Кућу треба да заседне још један Клинтон, а имамо ХДЗ у Загребу и Изетбеговића у Сарајеву, не треба бити мудрац па видети да тамни облаци наткриљују Србију и Балкан. Тада тактизирање и став „не таласај“ неће бити много од помоћи. Јер, што би рекли наши људи, на љуту рану морате ставити љуту траву. Камилица не помаже.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *