Пут челика пут свиле

Да ли се Србија налази на раскршћу на коме треба да изабере хоће ли Путем свиле, или путем уласка у НАТО?

Пише Никола Врзић

Или је председнику Кине Си Ђинпингу нарочито стало до добробити житеља Смедерева, или му је пак било нарочито стало да и Србији и остатку света – а поготово остатку света јер се реч председника Кине тамо слуша пажљивије него у Србији – пошаље поруку како је Кина у Србију дошла Новим путем свиле да у њој и остане. Тек, у Смедереву је својим сарадницима ове недеље, у тамошњој Железари коју је купио кинески „Хестил“, јавно наредио – баш тако, наредио – да учине све што могу како би пројекат успео: „Не само да ћу да подржим овај пројекат, него ћу и према својим личним осећањима да помогнем заједнички успех. Кинеским сарадницима из ‘Хестила’ и наше провинције Хбеи дајем наредбу да не дају превелику гаранцију унапред, него да реализујемо дато обећање да својим напредним технологијама, управљањем и опремом, заједно отворимо ново тржиште, да дамо допринос у побољшању животне средине, да унапређујемо живот грађана и да повећамо запосленост у овом месту.“

ГЕОПОЛИТИЧКА ПОРУКА Не искључујући дакле прву варијанту – Сијева приврженост Смедеревцима – слутимо ипак да је вероватније оно друго, то јест, да је она јавна наредба представљала (гео)политичку поруку упућену свету макар колико и Србији, тим пре што Кинези, а Си Ђинпинг ту свакако није изузетак, нису познати као народ склон разметљивим изјавама и испразним обећањима.
[restrictedarea]

А нарочито је важно што се ова порука председника НР Кине о доласку Кине на Балкан – при чему се подразумева да је читава његова тродневна посета Србији послужила тој сврси, а не само цитирана, парадигматична изјава из Смедерева – нарочито је дакле важно што је кинески председник своју поруку о доласку на Балкан обнародовао недуго пошто је исту такву поруку свету, после сусрета са старим-новим српским премијером Александром Вучићем, упутио и председник Русије Владимир Путин. Узгред буди речено, Путин и Си Ђинпинг састају се ове суботе у Пекингу и „сваки сусрет шефова наших држава представља догађај глобалних размера“ (амбасадор Русије у Пекингу Андреј Денисов), при чему треба имати у виду и да су руске евроазијске интеграције и кинески Нови пут свиле прошле године почели и званично да срастају у један, заједнички подухват, и да је Србија започела свој процес стварања зоне бесцаринске трговине с читавом Евроазијском економском унијом и да је сада, посетом велике кинеске државне делегације, Србија и дефинитивно учврстила своје место на Новом путу свиле.

Али треба имати у виду и да наш највећи западни пријатељ, значи Сједињене Америчке Државе, Кину на њеном истоку и југоистоку окружује као што Русију окружује на њеном западу и југозападу. НАТО антиракетни штит у Румунији, окренут према Русији, свој азијски еквивалент има у Јужној Кореји (у Европи је формални разлог претња из Ирана, у Азији је то претња из Северне Кореје), а амерички званичници ових дана најављују и формирање азијско-пацифичке варијанте Северноатлантске алијансе која ће, као што оригинал прети Русији, имати да запрети Кини. „Кина ризикује самоизолацију од осталих држава азијско-пацифичког региона, које блиско сарађују са Сједињеним Америчким Државама како би изградиле војну алијансу попут НАТО-а, који је водећа сигурносна мрежа с Америком у свом језгру“, рекао је 3. јуна на Шангри-ла дијалогу, безбедносном форуму у Сингапуру, амерички министар одбране Еш Картер. „Сједињене Државе остаће, деценијама, главни провајдер регионалне безбедности и водећи спонзор главне сигурносне мреже у региону.“

А „Демократска странка треба да се заложи за улазак Србије у НАТО“, позива ових дана своју странку њен председник Бојан Пајтић. Исти овај позив упутили су, пре неколико месеци, и Борис Тадић и Чедомир Јовановић, бивши председник и бивши потпредседник Демократске странке, које Пајтић сад позива натраг у ДС. Сви су истовремено позвали и на легализацију геј бракова, али нисмо сигурни у каквој је то међусобној вези.

Најпре о Кинезима, па о НАТО-у. Геј политику остављамо за неку другу прилику.

ИСТОРИЈСКА ПОСЕТА Посета кинеског председника Си Ђинпинга, тродневна, у склопу турнеје која је обухватила и Пољску и Узбекистан, није без разлога названа историјском, понајмање зато што је то прва посета једног кинеског председника нашој земљи после више од 30 година, већ, пре свега, како је јавила кинеска државна телевизија, зато што су се „Кина и Србија сагласиле да своје билатералне односе уздигну на ниво свеобухватног стратешког партнерства“, о чему је и потписан документ под насловом Заједничка изјава о свеобухватном стратешком партнерству. „У оквиру билатералних односа, иницијативе ‘Један појас – један пут’ (Нови пут свиле) и сарадње Кине и земаља Централне и Источне Европе у формату ‘16 плус 1’, конкретна сарадња између наше две земље стално бележи нови напредак“, записао је кинески председник у ауторском тексту у београдској „Политици“. „Овакви резултати су најистакнутији у региону Централне и Источне Европе. Две стране су потписале Меморандум о разумевању о заједничком унапређењу иницијативе ‘Један појас – један пут’… Кина жели да са Србијом дели резултате и шансе развоја, да заједно разматрамо и јачамо повезаност развојних стратегија две стране и повећамо заједничке интересе, нарочито у оквиру иницијативе ‘Један појас – један пут’ и сарадње у формату ‘16 плус 1’. У тим и у осталим механизмима очекујемо већи обим трговине и инвестиција, веће искоришћавање потенцијала за сарадњу, реализацију још више великих пројеката, да би сарадња између Кине и Србије служила као пример и модел сарадње ‘16 плус 1’, што је у интересу два народа… Треба да доследно одржавамо тешњу комуникацију и сарадњу на међународном плану. Две стране треба да координирају ставове у УН и у другим међународним организацијама, придају пажњу и воде рачуна о другој страни кад је реч о важним међународним и регионалним питањима. Кина је спремна да заједно са Србијом даје свој допринос очувању регионалне стабилности и светског мира и подстицању заједничког развоја и просперитета човечанства.“

Наглашено пријатељска (Си Ђинпинг: „Удаљеност не утиче на однос добрих пријатеља. Ми смо као суседи, иако смо десетине хиљада километара удаљени.“), с нагласком на економију и просперитет (поново Си: „Пријатељи, кинески народ се залаже за пут самосталног и мирног развоја, пут узајамне користи и просперитета… Радује ме што је сарадња са Србијом најбоља међу земљама Југоисточне Европе.“), посета председника Кине имала је и – наравно – политичку димензију, наговештену већ у цитираним речима Си Ђинпинга о српско-кинеској координацији ставова у УН и другим међународним организацијама, као и око „важних међународних и регионалних питања“. С тим у вези, Србија је подржала Кину у њеним споровима у Јужном кинеском мору, реципрочно, Кина подржава Србију у нашим балканским споровима, о чему сведочи и присуство председника Републике Српске Милорада Додика сусретима с председником Кине. Реципрочно, и једни и други због те подршке неминовно улазимо у спор са Сједињеним Државама, али у томе смо заједно; управо је то и била неизговорена али свеприсутна порука у првом – намерно првом – званичном догађају током посете Си Ђинпинга Србији, полагању венаца у знак сећања на троје кинеских новинара убијених када су „НАТО снаге предвођене Сједињеним Америчким Државама“, како је нагласила кинеска државна телевизија, 7. маја 1999. године бомбардовале Кинеску амбасаду у Београду.

Укупно, потписана су 22 документа о политичкој, економској и културној сарадњи. Многи међу њима су оквирни договори и меморандуми о разумевању, што ће рећи да је на Србији и њеним властима сад озбиљна одговорност да се упрегну из све снаге и да ове потенцијале искористе кроз њихову конкретизацију. У сваком случају, шанса је ту. Штавише, ово је развојна шанса каквој у данашњем поретку ствари, несумњиво, нема равне, јер Кина у Нови пут свиле улаже хиљаду милијарди долара о којима сви други у овом презадуженом свету више не умеју ни да сањају.

ПАЈТИЋЕВО ГУНЂАЊЕ То нас пак доводи до Бојана Пајтића. „Оно што знамо јесте да ћете приликом посете Си Ђинпинга потписати низ међудржавних споразума, на шта као премијер техничке владе, односно владе у оставци, никако немате право“, саопштио је незадовољно лидер ДС-а у отвореном писму Александру Вучићу, дан уочи доласка кинеске делегације. На сличан начин, гунђајући дакле, у „Данасу“, „поједини правни стручњаци“ сматрају да је „потписивањем привредних споразума са кинеским председником Си Ђинпингом премијер Вучић изашао из својих овлашћења“, а и амерички Радио „Слободна Европа“, под насловом „Мандатар Вучић изнад Устава и закона“, цитира бившег судију Врховног суда Зорана Ивошевића који тврди то исто. Ми не тврдимо да смо већи правни стручњаци, далеко било, али тврдимо да српски језик разумемо савршено, а на чистом српском језику (иако не баш стилски беспрекорно) члан 17 Закона о Влади Србије јасно каже да „влада којој је престао мандат“ – још актуелна Вучићева влада – „може вршити само текуће послове“, а једино што у склопу тога експлицитно не може, „не може предлагати Народној скупштини законе и друге опште акте нити доносити прописе“ (а и то „изузев ако је њихово доношење везано за законски рок или то налажу потребе државе, интереси одбране или природна, привредна или техничка несрећа“) и „не може постављати државне службенике на положај у органима државне управе“ и „не може председнику Републике предложити распуштање Народне скупштине“, али то са овим случајем нема везе. Оно што има везе, јесте чињеница да влади којој је истекао мандат очигледно законом није забрањено потписивање међународних меморандума о разумевању, споразума и изјава, а све и ако бисмо ова потписивања некако подвели под споменуто доношење прописа, оно је дозвољено ако „то налажу потребе државе“ а економски напредак и сарадња спадају у ту категорију и то ваљда није потребно доказивати.

НАТО СРБИЈА Што нас пак нагони на закључак да слабо прикривено незадовољство развојем наших односа са Кином заправо и нема везе с кршењем закона – закон уосталом и није прекршен – већ са самом чињеницом да се ови односи развијају. При чему нема много места нагађању ко је тим развојем догађаја и односа нарочито незадовољан.

И баш као што Руси и Кинези широм Евроазије и света наступају заједно, и као што синхронизовано наступају у Србији, тако и Пајтић своје незадовољство развојем српских односа са Кином синхронизује са својим незадовољством развојем наших односа са Русијом. „Српски режим окреће свој брод све више ка Русији“ а „Путин диктира састав нове владе“, констатује лидер ДС-а у овонедељном отвореном писму члановима ДС-а, оцењујући да „већ предуго траје политика седења Србије на две столице, која води у пропаст и прождире деценије живота људи на овим просторима“ и да је „заблуда да овако мала земља може себи да приушти луксуз балансирања између Истока и Запада“, због чега, отвара Пајтић карте до краја, Србија и треба да се дебалансира без остатка: „Демократска странка мора направити искорак који није популаран, али, да је такав искорак Србија направила пре 20 година, не би било ратова и бомбардовања ове земље, процес европских интеграција био би убрзан а грађани заштићени од спољнополитичког авантуризма власти чије последице осећамо до данашњег дана. Зато ДС треба да се заложи за улазак Србије у НАТО.“ Успут и за геј бракове, и нама и даље није јасно где је ту међусобна веза.

Коме се Пајтић обратио овим, како и сам каже, непопуларним искораком? Српским бирачима сигурно не, тек их је око 7 до 8 одсто који подржавају улазак Србије у НАТО. Преосталим члановима ДС-а? Тешко, да се обраћа (само) њима, обратио би им се с овом епохалном идејом и раније.

Отуда и неодољива помисао да се овим залагањем за улазак у НАТО и раскид са Русијом и Кином Бојан Пајтић заправо обратио онима који су за то и најзаинтересованији, дакле, нашим западним пријатељима. Зашто им се обратио, то јест, зашто им се обратио баш сада? Зато што је нањушио крв, Вучићеву или сопствену, премда једно не искључује друго. Вучићеву јер он јесте осумњичен да је, све понављајући иритантну и све бесмисленију мантру о посвећености ЕУ интеграцијама, Србију исувише окренуо Русији и Кини, сопствену јер Пајтићу на јесен (24. септембра) следе неизвесни избори за председника Демократске странке. Те му је, и за борбу против Вучића и за борбу за сопствени опстанак, неопходна помоћ Запада, а како ту помоћ обезбедити него обећањем апсолутне послушности.

Али није (толико) битан Пајтић колико оно што је написао, зато што је написао тачно оно што Запад од нас жели све и ако нам то не говори сасвим директно – да окренемо леђа и Русији и Кини, и да окренутих леђа уђемо у НАТО. А случај је, а можда и није случај него је синхронизованост била намерна, удесио тако да се ово огољавање западних намера (кроз Пајтићево удварање Западу) подударило са плодоносном посетом Си Ђинпинга Србији, нехотице откривајући сву раскош бесмисла и штетности избора који би био по вољи Западу па отуда и Пајтићу. За Србију би – наравно – понајбоље било да на овај избор на крају ипак не буде натерана, али, догоди ли нам се то, мораћемо да изаберемо и паметно и храбро, бирајући и мозгом, и новчаником, и срцем. А сва три показују на исту страну. И само да, за почетак, испунимо оно што смо у она три дана издоговарали с Кинезима…
[/restrictedarea]