Почетна / Свет / Прослава турске „Oлује“

Прослава турске „Oлује“

ПАД КОНСТАНТИНОПОЉА

Пад КонстантинопољаПише ФИЛИП РОДИЋ

Ниједан народ на свету, осим Хрвата и Турака, не слави освајање једног града, иако многи, скоро сви, славе неке победе. Углавном оне које су им донеле ослобођење. Прослава пада Книна, који је ’91. био више од 80 одсто српски, и прослава пада Константинопоља, који турски никада раније није био, говоре јасно о истоветном освајачком и пљачкашком менталитету

Почетком пролећа 1453. године, пред зидинама некада највећег и најбогатијег европског града, сакупила се шарена освајачка војска предвођена Мехмедом II званим Освајач. После 53 дана херојске одбране и жестоких борби, хиљадугодишња престоница Византије пала је у уторак 29. маја. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш борио се до последњег даха. Српски историчар Владимир Ћоровић у својој „Историји Срба“ наводи како је један његов претходник за последњег византијског цара рекао да је био „храбри принц који је знао умрети и који би знао и бранити царство да се то царство могло одбранити“. По упаду турских снага у град, почео је покољ и пљачка који су трајали три дана и три ноћи током којих су уништена богатства непроцењиве вредности, укључујући и бројне иконе и друге реликвије. Мехмед је у град ушао свечано и помолио се у Светој Софији, која је одмах претворена у џамију. Слика не много другачија од хрватског освајања Книна и победоносног доласка Фрање Туђмана на книнску тврђаву.

[restrictedarea]

Turkey ErdoganЕРДОГАН КАО МЕХМЕД II Као и тог судбоносног 29. маја 1453, и ове године Константинопољ је био преплављен војницима у шареним одорама попут оних какве су носили Мехмедови војници, пре свега јаничарске трупе, а њих су надлетали авиони акробатске групе турског ратног ваздухопловства „Турске звезде“. Прослава 563. годишњице турске „Олује“ одржана је на Тргу Јеникапи у присуству председника Реџепа Тајипа Ердогана, новог премијера Миналија Јилдирима и око милион гледалаца које је обезбеђивало око 9.000 полицајаца, пет хеликоптера, једна подморница, једна фрегата и три брода обалске страже.

Ердоган је искористио прилику да поново одржи ватрени говор којим је још једном показао да је заиста ирационалан човек са мегаломанском амбицијом да обнови Османско царство, а себе постави за новог султана. Потврду да му се овако нешто мота по глави дао је и декор прославе освајања Константинопоља – град је био украшен великим портретима Мехмеда II и Ердогана.

Говорећи окупљенима, председник Ердоган је рекао да „непријатељи Турске желе да нам се освете што смо освојили Истанбул. Али нико не може да уништи нашу земљу. После освајања Истанбула Турци су населили Анатолију и Тракију и не намеравају да напусте ове територије“ и додао да је његова нација „још пре једног века дала достојан одговор непријатељима“ вероватно мислећи на геноцид над Јерменима почињен током Првог светског рата. Ердоган је изјавио да се за 100 година Турска много променила и од наследника „болесника“, како су тада звали Османску империју, постала једна од водећих економија на свету.

 

ХУШКАЊЕ НА РАТ Питање је, међутим, да ли је то заиста тако. Турска јесте на почетку 21. века била једна од најпросперитетнијих светских привреда, али је последњих година, од како је Ердоган почео да спроводи своју крајње агресивну спољну политику, а посебно од обарања руског бомбардера у Сирији и санкција којим је Москва узвратила, почела да стагнира са тенденцијом пада. Ближе истини би било да је рекао да се Турска излечила од болести наслеђених од Османског царства, али да ју је он поново заразио. Да је тако, потврдио је и сам у наставку свог говора изјавивши да данас неке земље, укључујући и оне које се називају турским савезницима, кроз прсте посматрају „прљаве игре у Сирији“ и „подржавају терористе“.

„Шта се Русију и Иран тиче Сирија? Шта ће они тамо? Шта на сиријској земљи раде амерички војници у униформама са ознакама терориста? Исламска држава је вештачки створена структура и под изговором борбе против ње реализују се игре чији је циљ потпуно јасан. Одређене снаге покушавају да одвоје Турску од Блиског истока и Северне Африке“, изјавио је ратоборни Ердоган који сматра да за разлику од држава које је он навео Турска има свако право да ровари по Ираку и Сирији и некажњено директно или преко терористичких посредника убија грађане ових земаља.

Да турски председник овако жестоко напада Русију или Иран није никаква новост и нешто неочекивано, али до пре свега неколико месеци било је незамисливо да на овај начин говори о свом кључном савезнику Сједињеним Државама, које га једине могу заштитити од све извеснијег сукоба са Русијом. Ердогана је Вашингтон разбеснео јер су се недавно у јавности појавиле фотографије припадника америчких специјалних снага у Сирији како предводе курдске борце у сукобу са Исламском државом и на својим униформама носе ознаке курдских снага које Анкара сматра терористима, али их и Москва и Вашингтон виде као незаобилазне савезнике у борби против исламских екстремиста.

Симболично је, врло, да док је у Турској обележаван овај цивилизацијски успех од пре 563 године, недалеко од Истанбула, на Светој Гори је обележавана хиљадугодишњица руског присуства на Атосу предвођена председником Русије Владимиром Путином, том приликом практично крунисаном за новог византијског цара, вођу Трећег Рима, пошто су га монаси поставили на трон на којем нико није био од Константина Драгаша. Симболично је, дакле, да се баш у тренутку када се духовни и цивилизацијски наследник Византије и наследник Османског царства све крупнијим корацима приближавају судбоносном сукобу одигравају овакви догађаји који јасно показују ко је ко и какав је. Разлика је само једна. Трећи Рим је у успону какав је у историји ретко забележен, док су Османлије и њихови савезници на силазној путањи.

НЕООСМАНИЗАМ КАО ПОРОДИЧНА БОЛЕСТ

Дан после спектакуларног прослављања пада Константинопоља, Ердоган је у свом стилу позвао муслимане да не користе средства за контролу рађања него да се множе. „Умножићемо своје потомство. Они говоре о планирању становништва, контроли рађања. Ниједна муслиманска породица не може имати овакав приступ“, рекао је он у телевизијском обраћању грађанима. Из ових речи више од исламског конзервативизма још једном избија његова болесна амбиција за обнављањем Османског царства и поновним ширењем Турске, коју он види као предводницу исламског света, и испуњавањем сна његових предака о освајању Беча или омејадских калифа о освајању Западне Европе. Ердогана у оваквим ставовима подржава супруга Емина, која је у марту изјавила да су хареми били добра ствар, „школа за чланове отоманске династије и образовне установе које су припремале жене за живот“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *