Почетна / Зелене стране / Производња глади

Производња глади

Деца у МалијуПише Мара Кнежевић Керн

Стотине милиона хектара обрадиве земље биће под контролом агро-биотех гиганата који ничим нису обавезани на поштовање конвенција о људским правима

Под паролом „борба против глади“ Нова алијанса за безбедност хране и прехране спроводи неоколонијални предузетнички пројекат са циљем уништења читавих народа. Уз помоћ бројних међународних „спасилачких“ организација, које на форумима Г8 одлучују о судбини становника Трећег света, спроводи се нови крсташи рат, с новим оружјем, овај пут за производњу глади.

 

ПОДЕЛА ПЛЕНА Иза пропагандних флоскула о „развоју потенцијала Африке за брзи самоодржив раст пољопривреде“ стоје приватне компаније од којих већина доминира светским тржиштем семена и пестицида, држећи под контролом светску трговину. Међу потписницима Декларације приватног сектора за подршку пољопривредног развоја Африке, налазе се „Бајер“, „Каргил“, „Дупонт“, „Монсанто“, „Сингента“, АДМ и „Јара“. Уз њих се појављује на десетине малих компанија из развијених земаља које такође очекују значајан удео у заради.

Нова алијанса формирана је 2012. на последњем самиту Г8 у Кемп Дејвиду, да би после самита у Ирској почела кампања „заустављања глади“. Значајна разлика између овог самита и Берлинске конференције из 1884. је у томе што су у првом налету велике силе осмислиле сличан пројекат за „ослобађање Црног континента од ропства“, како би уједињене европске империје, уз САД, поделиле плен грабећи територије и природна богатства Африке. Данас уместо колонијалних држава на сцену ступају корпорације одлучне да преузму контролу над обрадивом земљом и природним богатствима. Стотине милиона хектара обрадиве земље биће под контролом агро-биотех гиганата, „партнерски однос“ са државом уопште не обавезује компаније на поштовање конвенција о људским правима, с обзиром на то да оне нису потписнице тог документа, нити су обавезне да поштују било каква људска права.

Афричке земље доведене у безизлазну ситуацију потписују сваки понуђени споразум у нади да ће се домоћи обећаних олакшица. Нигерија, Бенин, Малави, Гана, Буркина Фасо, Обала Слоноваче, Етиопија, Мозамбик и Танзанија плаћају цену уласка у Алијансу променом заштитних закона, како би олакшали посао страним инвеститорима и трговцима. Обала Слоноваче и Мозамбик су, на пример, увели закон којим приватне компаније лако приступају земљи, што је довело до егзодуса руралног становништва протераног са малих поседа.

Предато је до сада 600.000 хектара обрадиве земље, а Етиопија је већ дала у закуп преко четири милиона хектара. Али преузимање земљишта није основни циљ; од ових земаља се очекује промена регулатива везаних за семе и храну. Мозамбик се обавезао да систематски смањује дистрибуцију бесплатног „непровереног“ семена, омогућавајући компанијама да уносе своје патентирано семе.

[restrictedarea]

НА РЕДУ ЈЕ УКРАЈИНА Освајачки походи не завршавају се у Африци. Окланд институт је објавио податак да је преко 1,6 милиона хектара украјинске земље под контролом страних корпорација, са тенденцијом да ускоро сва преостала земља буде предата међународним гигантима из агробизниса. Дански Trigon Agri, United Farmers Holding Company у власништву Саудијске Арабије, Agro Generation из Француске и инвестициона компанија из Тексаса такође располажу великим обрадивим површинама, и налазе се међу првима на списку оних што чекају промену закона о забрани продаје земље странцима.

Део земље је у рукама украјинских велепоседника, међу којима је и компанија UkrLandFarming у власништву Олега Бакматјука. Он је недавно продао поседе компанији „Каргил“, што је урадио и олигарх Јуриј Косјук. Потенцијални банкрот преосталих домаћих земљопоседника и уплив страних компанија доводи у питање судбину украјинске пољопривреде, која би могла бити идентична оној у Румунији.

Поводом ових драматичних промена на планетарном нивоу, историчар Садег Абаси са Техеранског универзитета објавио је студију о производњи глади у Ирану, насталој као резултат политике британских окупационих власти. У документима из Америчког архива налазе се подаци који указују да је у периоду од  1917. до 1919. око десет милиона људи умрло од глади праћене епидемијама иако је Иран у то време био један од највећих произвођача житарица, намењених британској војсци, стационираној у Јужној Азији. Храна је могла бити увезена из Месопотамије, Азије и Америке, али бродовима са житом није дозвољен улозак у луке у Персијском заливу.

Глад у Ирској (1845–1852), која је проузроковала смрт четвртине становништва, такође је резултат британске политике намерног ускраћивања набавке хране, а кривица је сваљена на „лош род кромпира“.

Према Мугхал закону сељаци у Индији били су обавезни да за владара одвоје 10–15 процената жетве, да би 1765. био уведен Алахабад закон, којим је Британска источноиндијска компанија овај проценат подигла на 50 одсто. Индијци нису ни знали да владар овај новац прослеђује Британцима. Када је наступила глад, многи су напустили имања у потрази за храном, па је земља временом обрасла у коров. Држава је некада у таквим ситуацијама проналазила начин да спасе становништво, али је колонизатор у потпуности игнорисао проблем глади. У јеку највећег помора становништва, британска компанија је 1771. подигла таксу на 60 посто, како би надокнадила штету због смањеног броја оних који су пунили британску касу. Након тога је уследила наредба да се уместо усева за прехрану становништва узгаја оно што доноси добит – намењено извозу. Тако су уместо пиринча и поврћа произвођачи морали да узгајају индиго, мак и остале културе које им нису гарантовале прехрану. У доба највеће глади британска компанија је 1771. забележила значајно повећан приход у односу на 1768. годину.

Земљорадници у Африци

НЕ САРАЂУЈ Али то није био крај: Велика глад 1943. довела је народ Индије у ситуацију да једе траву и људско месо како би преживео. Винстон Черчил је знатну количину медицинске опреме и хране намењене Индијцима преусмерио својим добро снабдевеним снагама на фронту. Кад је упозорен на смртоносну глад у Индији рекао је: „Глад или не, Индијци ће се размножавати као зечеви.“ На извештај Владе из Делхија о помору, Черчил је имао вицкаст коментар: „Зашто онда Ганди још није умро?“

Глад се у 21. веку шири и у западним развијеним земљама. Да би се прикриле димензије глади, Америка је донела закон којим се забрањује храњење бескућника. Активизам Американаца се данас манифестује грађанском непослушношћу, уз ризик хапшења. Организација „Don’t Comply“ (Не сарађуј) из Даласа поставила је тезге са храном на улици, показујући да постоје снаге које не пристају на диктатуру глади.

Проблем гладних у Северној Каролини решава се хапшењем бескућника, и одвођењем у ФЕМА камп, где су принуђени да „прихвате“ уградњу РФИД чипа, као услов за добијање одређених повластица. Репортери „Гардијана“ и „Инфоворса“ ризиковали су живот у настојању да сниме шокантне призоре из ФЕМА кампа, а Дејв Хоџис је – згрожен призором терора над гладнима – закључио да је Америка изгубила душу: „Ми као народ не устајемо против неправде, прихватајући тиранију као нормално стање. Посматрајући равнодушно тиранију коју је наша влада спроводила ван земље, нисмо реаговали ни кад се тиранија окренула против нас… Не примећујемо да имамо Гестапо у сопственом граду, с концентрационим кампом за гладне.“

Из извештаја „Гардијана“ сазнајемо да у полицији Чикага постоји тајна јединица за испитивање у коју се смештају грађани без права на контакт с породицом, све док се испитивање не заврши. Алекс Џоунс је успео да сними сцене тортуре које би морале да узнемире успавану нацију, подсећајући на понашање немачких грађана током нацистичке диктатуре под свастиком. Судбину Јевреја данас доживљавају прогањани гладни бескућници, од којих сита Америка окреће главу.

Ни Аустралија не заостаје у спровођењу Агенде 21, вршећи насиље над бескућницима. У граду Перту су ренџери са полицијом упали у камп са гладним бескућницима и одузели им сву имовину, укључујући и дечје играчке. Једној породици је тамошњи паркинг сервис одредио казну од 500 долара за незаконито „паркирање“ расходоване приколице, која им је једини дом. С обзиром на то да немају новац да плате казну, следи им затвор. Деца ће већ бити „збринута“. Избачене из импровизованих склоништа, ове породице спавају на улицама, док грађани незаинтересовани пролазе, или их вербално нападају. Репортер „Гардијана“ се обратио америчком народу цитирајући ирског политичара, филозофа и писца Едмунда Берка: „Једина ствар неопходна за тријумф зла је кад добар човек не уради ништа.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *