Почетна / Србија / Порука Владимира Путина

Порука Владимира Путина

Путин и ВучићПише Никола Врзић

Да ли је ненајављени сусрет српског премијера с председником Русије само део ширег, руско-кинеског, доласка на Балкан?

Збиља треба одати признање Радију „Слободна Европа“. Успело им је, наиме, да у одлуци Врховног савета Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), овог уторка у Астани у Казахстану, о отпочињању преговора о стварању зоне слободне трговине са Србијом, пронађу и нешто лоше, то јест неповољно. Питање је, само, по чији интерес неповољно, јер, као што је општепознато, Радио „Слободна Европа“ основала је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), а, према његовом тумачењу, „договор из Астане јача проруске, а не економске снаге Србије“…

 

МЕКИ ТРБУХ ЕВРОПЕ С тим што проамеричке снаге Србије имају кудикамо више разлога за незадовољство догађајима који се развијају у Србији, а и нешто шире, по читавом Балкану и комшилуку. Од Мађарске, преко Србије па до Грчке, сведоци смо све већег, а изгледа и синхронизованог, уплива руског и кинеског утицаја који прети да поремети визију Балкана под искључивим утицајем Вашингтона на коме се приљежно радило у протеклих четврт века, а ради се и сада, поред осталог, и немирима које милијардер Џорџ Сорош – један од главних извођача радова на остваривању америчког интереса у овом нашем парчету света – ових дана подстиче и у Републици Српској, и у Македонији, и у Мађарској.

Иако су, нарочито читаоцима „Печата“, основни обриси поретка ствари у коме живимо углавном познати, није згорег подсетити укратко. У склопу окруживања Русије – како би се она одвојила од Европе и у том процесу спречила да постане глобална сила равна Сједињеним Америчким Државама – нашим пријатељима с оне стране Атлантика необично је важно да под свој пуни утицај ставе и меки трбух Европе који се налази на брдовитом Балкану. Зато је потребно одавде, с Балкана, протерати баш сваки утицај Русије, па отуда и опозициони скупови у Републици Српској против њеног председника Милорада Додика са снажним индицијама Сорошеве уплетености, отуда и немири у Македонији против Николе Груевског у којима се умешаност Сорошевих плаћених сарадника чак и не крије, отуда и прошлонедељно упозорење Јаноша Лазара, шефа кабинета мађарског премијера Виктора Орбана, да ће берзански шпекулант и самопроглашени филантроп „вероватно ускоро предузети акцију“ против Орбана, кога сумњичи за превелике, а самим тим и недопустиве, симпатије према Русији и њеном председнику Владимиру Путину.

Али намера Вашингтона да читав Балкан и околину стави под своју шапу јасна је и транспарентна, и догађаји на које подсетисмо представљају тек последњу епизоду у низу који је отпочет падом Берлинског зида и окончањем Хладног рата.

Мање јасно и очигледно, макар досад, било је питање колико ће Русија желети и моћи да се супротстави свом избацивању из нашег региона, нарочито после пропасти пројекта гасовода „Јужни ток“ – то ју је учинило много удаљенијом него што уистину јесте. Одговор на то питање сада је пружио сам Владимир Путин, а заједно са њим га, како ћемо показати, пружа и нови играч на овом подручју, Кина и њен председник Си Ђинпинг. А ако око нечега јастребови америчке спољне политике и њене глобалне хегемоније не успевају да се усагласе, то је да ли већу претњу америчком светском поретку представља Русија, или пак Кина. Што ће рећи да на Балкан сада, ојачавајући успут своје партнерство и стратешке везе, стижу два главна америчка супарника, доносећи нам перспективу какву смо, пре само шест или седам година, могли само да прижељкујемо.

ВУЧИЋ У МОСКВИ Но кренимо редом. Прошлог четвртка, 26. маја, у Москви су се неочекивано, а уз то и ненајављено састали председник Русије Владимир Путин и досадашњи и будући премијер Србије Александар Вучић. „Вучић код Путина: Приватна посета, непозната агенда“, једва је прикрио своје незадовољство већ цитирани Радио „Слободна Европа“, овде га користимо као барометар расположења његових оснивача и власника, које се – (не)расположење посетом – изгледа прелило и на Медијски јавни сервис Србије коме је успело да вест о сусрету српског премијера и руског председника ћушне у далеки десети минут свог ударног Дневника. Свака част на професионализму, узгред буди речено.

Нису се много више прославили ни дежурни тумачи овдашњих прилика. Надасве довитљиво повезавши околност да будућа Вучићева влада још није формирана с чињеницом да је Путин Вучићу, према званичном саопштењу, честитао на изборној победи и том приликом изразио наду да ће „какав год био састав нове владе, у њој важно место заузети људи који озбиљну пажњу посвећују развоју односа између Руске Федерације и Србије“, дошли су дакле дежурни тумачи до закључка да је Вучић отишао код Путина како би му овај издиктирао састав будуће српске владе. Неки су међу њима, довитљивима, и незадовољно прогунђали због тога, откривајући тиме своје раскошно лицемерје јер на сличан начин нису, тако гунђајући незадовољно, коментарисали доказане америчке интервенције у састављању српских влада, поготово оне из 2008. године која нас је суновратила на ЕУ пут без алтернативе и пратећу економску пропаст.

Али зашто смо сигурни да, прошлог четвртка у Москви, Путин Вучићу заиста није уручио списак нових српских министара, државних секретара и директора јавних предузећа? Пре свега, Путину би збиља требало приписати натчовечанске способности ако смо у стању да озбиљно помислимо како су му, уопште, у видокругу некаква министарска места у српској влади, чак и она најосетљивија као што су министарства одбране и спољних послова. Као што знамо ми, уосталом, зна и Путин да ће главну и једину реч у тој влади, као и досад, водити Александар Вучић, што на апсолутну нулу своди Путинову потребу да Вучићу саопшти како у владу треба да уђу Ивица Дачић или Ненад Поповић не би ли се тиме обезбедио руски утицај на српску владу; другим речима, ако Русија већ нема утицаја на Александра Вучића, у будућој га српској влади неће имати уопште, и отуда су очигледно потпуно промашени закључци о тобожњем Путиновом покушају да утиче на Вучићев избор министара како би тиме обезбедио свој утицај у тој влади. Штавише, све и ако је, као што није, Путин намеравао да утиче на састав Вучићевог кабинета, па, није због тога морао да се састаје са Вучићем; списак је могао да му уручи амбасадор Русије Александар Чепурин, и не би због те околности, што га није уручио лично него преко посредника, Путинов захтев био мање убедљив. И најзад, опет, све и ако јесте утицао на Вучићев избор будућих министара, зар би својим речима о саставу будуће српске владе – речима које су пренете на званичном интернет сајту Кремља, одакле су и отишле у свет – ту тајну тако неопрезно откривао? Наравно да не би.

УПОЗОРЕЊЕ САОПШТЕЊЕМ А опет, Путин јесте рекао, и баш је то пренето: „Желим, наравно, да почнем тако што ћу вам честитати на убедљивој победи ваше партије на парламентарним изборима. Штавише, ваши савезници такође су добили потребан број места. Знам да ће нова влада бити формирана ускоро. Надам се да ће, какав год био састав нове владе, у њој важно место заузети људи који озбиљну пажњу посвећују развоју односа између Руске Федерације и Србије. Надам се да ћемо наставити наш рад на јачању наших билатералних веза и да ћемо наставити да се трудимо да унапредимо нашу политичку сарадњу, наше економске везе, и наш заједнички рад на међународној сцени.“ А Александар Вучић је на то узвратио: „Учинићемо све што можемо зато што су односи с Руском Федерацијом за нас веома значајни… Сматрамо да нам је и част и дужност да наставимо да развијамо своје односе с Руском Федерацијом у свим областима, у економској и у политичкој сфери.“

За тумачење овог састанка с непознатом агендом од кључне је важности ово саопштење. Не само оно што је у њему наведено – јер то је јасно, реч је о наставку процеса зближавања Русије и Србије, наставак је реч коју су употребили и Путин и Вучић – већ и зашто је наведено баш то што смо цитирали. Шта су домаћини састанка и писци званичног саопштења желели да поруче издвајајући, из свега што је тамо речено, баш ово, и коме су ту поруку пре свега желели да упуте? Србима не, јер избори су окончани и порука о српско-руском зближавању у овом тренутку нема политичку употребну вредност у Србији. У Русији ће избори бити одржани тек на јесен, при чему Путин и нема потребу да преко свог односа са Србијом доказује своју величину и патриотизам, тако да и Руси, као циљ(а)на група, отпадају. То нас наводи на закључак да праву циљну групу, којој је овако срочено саопштење и упућено, представљају остале заинтересоване стране на Балкану, то јест Американци. Порука: Руси се с Балкана не повлаче. Напротив, своје везе ће са својим савезницима наставити да јачају.

Управо из ове визуре, проширивања и продубљивања веза са Србијом, има се протумачити и значај споменуте одлуке из Астане о отпочињању преговора са Србијом о унификацији трговинског споразума с читавом Евроазијском економском унијом. Да, донеће нам успостављање зоне слободне трговине с овом унијом вишеструку економску корист, али нема економије без политике, па тако и ова одлука има и своје озбиљне политичке импликације, тим пре што је Србија једина европска држава која није чланица ЕАЕУ а имаће ову врсту аранжмана са њом.

РЕГИОНАЛНИ ИСКОРАК При томе, овај руски повратак на Балкан – чињеница од прворазредне геополитичке важности, све и ако су Путин и Вучић завршили тек у 10. минуту Дневника РТС-а – није ограничен само на Србију, што му и додатно даје на тежини и уверљивости. Утисак је, заправо, да је реч о брижљиво испланираном низу корака. Прошле недеље, тако, у Будимпешти је боравио руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, и то није само додатно учврстило политичке односе Русије и Мађарске већ је повод био искоришћен и за лансирање претеће (по америчке интересе) идеје о оживљавању неког вида „Јужног тока“, при чему је мађарски министар спољних послова Петер Сијарто отворено оптужио „Европску унију и друге наше пријатеље“ да су „вршили озбиљан притисак на нас и на неке друге балканске и централноевропске земље како би спречили изградњу ’Јужног тока’“. А одмах после московског састанка с Вучићем Путин је отпутовао у Грчку, у којој га је премијер Алексис Ципрас дочекао речима да сарадња Грчке и Русије представља „стратешки избор за Грчку“ и да је то „саставни део сваке спољне политике Грчке у 21. веку у глобализованом свету“, а усвојена је и декларација о руско-грчком „политичком дијалогу о међународним и регионалним питањима од заједничког интереса“ која су за нас – ова недефинисана регионална питања – од нарочитог значаја и зато што се и сами налазимо у истом региону, и зато што је у њему, Ципрасовим речима, присутна „напета атмосфера дестабилизације“…

Си Ђинпинг

КИНЕСКИ ФАКТОР А уз Русију, у овај регион на чију се дестабилизацију Ципрас пожалио Путину због чега и није нарочито тешко закључити ко га дестабилизује, уз Русију дакле у овај регион стиже и Кина, путем свог Новог пута свиле, то јест Иницијативе појаса и пута који је економски пројекат и, како је „Политици“ ових дана рекао министар државног савета НР Кине Ли Веј, подразумева „политичко повезивање“ које представља јасну алтернативу америчким плановима и интересима јер „у поређењу са ТТП и ТТИП партнерствима (амерички споразуми о слободној трговини са азијско-пацифичким, односно ЕУ државама), Иницијатива појаса и пута не садржи никакве предуслове и није заснована на принципу једне земље – лидера“. У склопу ове иницијативе – у оквиру које Кинези повезују и земље нашег региона, од Грчке на југу до Мађарске на северу – „Србија је веома важна земља“ која ће настојати да постане још важнија, судећи макар према речима председника Србије Томислава Николића који је Ли Веју рекао да „Србија може да буде ослонац Кини у Европи и њен значајни партнер за будућност“. У том погледу, изузетно се значајном чини и предстојећа посета председника НР Кине Си Ђинпинга, која би могла да донесе и конкретније уобличавање постојећих добрих намера и великих планова.

За читав (гео)политички аспект ове приче још је значајније то што је сва прилика да Русија и Кина на Балкану и у његовој околини наступају врло синхронизовано. Не само због међусобних односа који су, како је то ових дана констатовано на руско-кинеском форуму у Москви, на свом историјском врхунцу већ и зато што се на обједињавању руских и кинеских интегративних токова, пошто су то прошле године договорили Владимир Путин и Си Ђинпинг, ради увелико. „У изради је листа конкретних пројеката, као део повезивања Евроазијске економске уније и кинеског пројекта економског пута свиле“, рекао је у уторак у Астани руски председник.

СТРАТЕШКА АЛТЕРНАТИВА Шта све то може да значи за Србију? Одговор је очигледан. Први пут у ових четврт века, откако је амерички поредак загосподарио светом, а успут и Балканом, Србија има озбиљну и све конкретнију стратешку алтернативу беспоговорној послушности Сједињеним Државама и њеном интересу који је српском интересу по правилу супротстављен сасвим, што се уосталом види и по новим-старим захтевима Запада, а преноси их „Данас“: да избацимо Косово и Метохију из преамбуле Устава Србије, да се одрекнемо Милорада Додика а преко њега и Републике Српске, и да Русији уведемо санкције и тиме је се симболички одрекнемо. Нема сумње, Запад ће на овим и сличним условима наставити да инсистира (с тим што у томе неће смети да претерује како нас брже и дубље не би отерао у спасоносни загрљај Русије и Кине; претераним притиском на Русију већ ју је натерао да се брже и садржајније окрене Кини, и ваљда су нешто научили из тог искуства), а нема сумње ни да ће истовремено покушавати да и у Србији направи оно што прави у Републици Српској и у Македонији и што покушава да учини у Мађарској. Сада смо, међутим, с доласком двеју светских сила на наш праг, способнији да се оваквим намерама и притисцима одупремо него што смо били пре само годину дана. Иако то не значи да је дошао час да штетним ЕУ интеграцијама кажемо збогом по узору на Исланд, сва је прилика да време исувише болних компромиса са сопственим интересима лагано одлази у прошлост. Надамо се, бесповратно, али борба за то нам још предстоји. С тим што у тој борби, будемо ли мудри и истрајни, више нећемо бити усамљени.

 

2 коментара

  1. srbija odnosno beograd se igra sa putinom ko macka sa misem beograd i vlada u srbiji nisu jos odustali izruciju srpske oficire u hrvatsku ko tamo peva




    0



    0
  2. Тешко да могу да се играју са Путином, зна он са ким има посла. Ми смо миш у западним шапама.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *