Почетна / Србија / Побуна против апсурда

Побуна против апсурда

Стање у школству Србије

Штрајк просветараПише Владимир Димитријевић

Коме је циљ да српска школа буде обликована по америчком моделу тзв. „public schools“, где се ученици не уче и не васпитавају него дресирају за пожељне облике понашања у неолибералном капитализму и шта би тим поводом могао да уради нови министар просвете

Крај маја 2016. донео је још један од многобројних прекида наставе у Србији, у којој се ове године навршава две деценије од првог великог штрајка просветара, када су школе обуставиле рад три месеца. Овога пута то се десило у Чачку.

ИЛУЗИЈЕ ИНКЛУЗИЈЕ Колективи Гимназије, Економске и Машинско-саобраћајне школе одбили су, 26. и 27. маја, по трећи пут екстерну евалуацију (на српском – „спољашње вредновање“) Министарства просвете, због чега није одржана настава у ове три школе. Председник Синдиката образовања Чачак Владимир Аџић, који је 27. маја говорио на протесту испред Гимназије, у изјави за „Озон прес“ истакао је: „На основу одлука Уније синдиката просветних радника Србије и Синдиката образовања Чачак, Гимназија, Економска и Машинско-саобраћајна школа у Чачку су поново одбили тзв. екстерну евалуацију. Поред одлука виших органа синдиката и синдикалних организација ових школа, које су благовремено достављене надлежним органима, они су ипак дошли у ове школе и покушали да поред свега ’посматрају’ часове, реметећи при томе наставни процес.  (…) Само да се зна, ове школе имају сјајне резултате на такмичењима и висок проценат уписа на буџетске студије, што говори о њиховом квалитету.“ Аџић је и подсетио да је министар просвете Срђан Вербић прошле године у ОШ „Милица Павловић“ у Чачку изјавио да овакав начин вредновања не ваља и да ће га променити, што до сада није учинио.

Председник СОЧ понавља да се просветни радници не противе надзору и контроли свог рада, али захтевају да то буде предметни надзор, тј. да старији наставник из истог предмета контролише рад млађег и да даје сугестије уколико је то потребно зарад унапређења наставе. Просветни радници се противе прописаном начину евалуације, где наставник српског језика контролише професора из математике, или наставник биологије професора физичког.

Ово је, наравно, само врх леденог брега.

Такође, треба подсетити да је Србија донедавно имала одличан систем за рад са децом са посебним потребама, којом су се бавиле специјалне школе и стручњаци за ту врсту педагошког посла.

[restrictedarea]

Какво је стање сада?

У изјави за часопис „Форум београдских гимназија“ професор Милорад Антић, челник Форума средњих стручних школа, говори о разарању школског система у нас: „Увели су нам инклузију 2008. на Сорошеву идеју и иницијативу Тинде Ковач, па смо последњих година у великом проблему. Европа је својевремено укинула специјалне школе и благо ретардирану децу упутила у обичне разреде, а ми експериментишемо ево већ 13 година. Ви тако уништавате способну децу, ускраћујете им време јер се бавите децом која не знају да пишу, која устају на десет минута и шетају, вичу, сваки час питају наставника како је и шта ради. Треба да напишемо специјални програм рада за њих, а ми нисмо дефектолози који се за то школују на факултету.“

Beograd, 31.07.2015. - Ministar prosvete Srdjan Verbic na sednici Skupstine na kojoj se raspravlja po amandmanima na zakone o obrazovanju. (BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DR)
Beograd, 31.07.2015. – Ministar prosvete Srdjan Verbic na sednici Skupstine na kojoj se raspravlja po amandmanima na zakone o obrazovanju. (BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DR)

Једна професорка о свом искуству инклузије каже: „Сваких пет минута пита: ’Могу ли да идем у клозет, могу ли да пијем воду, да ли знате да сам јуче био на свињокољу, а да вам покажем слике како кољем свињу?’ Он је иначе осми разред, има дислексију. Одбија да учи пошто му то закон омогућава, а родитељи му чак кажу да не може да добије јединицу шта год да уради и шта год да не зна.“

Деца са посебним потребама захтевају посебну бригу. Друштво је дужно да им је обезбеди. Међутим, циљ Сороша и његове домаће перјанице Тинде Ковач Церовић није био брига за такву децу него разарање школског система Србије.

За сада, добро им иде.

И тако, по ко зна који пут, долазимо до теме трагичног стања нашег школства. Као што се „екстерна евалуација“ школа не бави се реалном помоћи школама и просветарима, тако и идеологе инклузије баш брига за децу с посебним потребама. Циљ је другачији: да српска школа буде обликована по америчком моделу тзв. „public schools“, где се ученици не уче и не васпитавају него дресирају за пожељне облике понашања у неолибералном капитализму.

Јован Марковић, професор математике из Краљева, на једном протестном скупу током штрајка просветара 2014/2015. истакао је: „Цитираћу господина Пасија Салберга (финског педагога, нап. В. Д.) са једног скупа у Београду. Он каже: ’Замислите да испод једног дрвета ’стоје’ мајмун, мачка, рис и риба и сви морају да се попну на дрво како би показали колико су паметни. Риба, нормално, неће успети да се попне на дрво, па ће зато мислити да је глупа. Ако ову, и све друге рибе схватимо као образовне системе а не као појединце, онда је наш образовни систем управо та риба која не успева да се попне на дрво, без обзира да ли је она финска, британска, швајцарска или српска; јер јој, једноставно, тамо није место!’“

 

СПИСАК БЕЗ КРАЈА А сад, једно општије нарицање над судбином наше школе. У Србији се за образовање издваја најнижи проценат БДП-а у Европи и он, уместо да у складу са усвојеном Стратегијом развоја образовног система расте, све више пада; Србија је земља са најнеписменијим становништвом у Европи; образовање се у нас третира као трошак, а не као инвестиција; демографска политика у Србији је поражавајућа, што говори и податак да је у последњих 15 година ученика мање за преко 300 хиљада; у Србији се, насупрот све мањем броју ученика, бележи раст запослених, а нарочито забрињава да тридесетак хиљада наставника нема пуну норму часова – то је штета за буџет, јер многи од њих имају мање зараде од пореза и доприноса; мрежа школа је превише разуђена и нерационална; школски објекти су у просеку старији од 50 година и у веома су лошем стању – недостаје преко 40 одсто фискултурних сала и мокрих чворова; школе су врло лоше опремљене савременим училима и наставним средствима; систем финансирања је такође лоше осмишљен, па су због неизвршавања својих обавеза од стране јединице локалне самоуправе школе често у блокади које трају годинама; права, суштинска реформа образовног система никада није спроведена; наставни планови и програми су често преобимни и застарели; школе раде у две, па и три смене, због чега често нема услова за ваннаставне активности; критеријуми оцењивања врло су неуједначени од школе до школе, што доводи до енормног броја одличних ученика и вуковаца; систем избора и дистрибуција уџбеника су неодрживи; матурски испит после основног образовања не треба положити, већ само изаћи на испит; матурски испити у средњим школама нису адекватно уређени; нема доњег прага знања из појединих предмета као услов за упис у одређене школе; просветни радници су затрпани администрацијом, што им умањује простор за бољи рад; недељни фонд часова ученика је превисок; велики је уплив политике у управљању радом школа при избору директора и школских одбора; стручно усавршавање наставника далеко је испод потребног нивоа; средње образовање у Србији још увек није обавезно; образовањем одраслих, преквалификацијом и доквалификацијом баве се разне агенције и универзитети са нестручним лицима, а не превасходно школе; није заустављена куповина диплома и доктората; фаворизују се приватне школе и факултети; просветна инспекција не ради свој посао, па много неакредитованих програма и даље несметано ради, док неки немају чак ни дозволе за рад; уписна политика није у складу са потребама друштва, јер се гасе често тражена занимања, а отварају она која се не траже на тржишту рада; није адекватно уређен систем верификација и нострификација диплома; није усклађен систем звања са болоњским процесом (у који се ушло наврат-нанос и без озбиљности) и потребама тржишта рада; испити за лиценцу полажу се на неодговарајућим местима и пред некомпетентним лицима; није урађен регистар лиценци; није уређен систем стицања звања и напредовања наставника и стручних сарадника на основу стручног усавршавања и резултата рада; екстерну евалуацију школа спроводе нестручни људи обучени на курсевима; превише је запослених у Министарству просвете и заводима за образовање, а резултати су поражавајући; троше се огромна средства за разне пројекте, од којих нико нема користи осим носиоца пројекта; школске управе су се претвориле у агенције за запошљавање непотребних, партијских и других кадрова; због лоших законских решења све је мање успешних директора школа; стручне службе у Министарству просвете често дају двосмислена или опречна тумачења; однос ученика и њихових родитеља према школи и наставном особљу је све неадекватнији, што подразумева све присутнију агресивност и претње просветарима; превоз и исхрана ученика нису на потребном нивоу; школски простор се издаје под сумњивим условима, а токови новца се не знају; рекреативна настава и екскурзије нису програмски добро осмишљене, па је мало користи од њих; Министарство просвете дозвољава накнадни упис ученика у атрактивне школе, које се због лоших резултата уписују у другим градовима, што доводи до енормног броја ученика у појединим одељењима; Министарство упорно одбија да законом регулише број ученика у одељењу у складу са европским стандардима.

 

ИМА ЛИ НАДЕ? Такође, за изгубљене судске спорове са просветарима држава годишње издваја на стотине милиона динара, уместо да дисциплинује директоре који не поштују закон и друга правна акта; у школама у Србији има много нераспоређених наставника који су велики трошак за државу, уместо да се баве образовањем одраслих, преквалификацијама и доквалификацијама, посао који сада преузимају разне агенције и приватни универзитети; наставу у Србији могу да изводе и лица са трећим степеном стручности, а држава не чини ништа да обезбеди високообразовани кадар; због најнижих просечних зарада и поред највише образовне структуре, наставници нису мотивисани. Ако се томе дода, већ поменуто, неприпремљено увођење деце са посебним потребама у школски систем, или најновија одлука о позитивној дискриминацији Рома приликом уписа у средње школе, за коју није дато никакво озбиљно образложење (ако је реч о њиховом социјалном статусу, зашто исти критеријум не важи за сву сиромашну децу Србије?), онда је јасно да је стање наше школе, од које зависи будућност ове земље, више него јадно.

Колико је стање у школству Србије катастрофално говори податак Светског економског форума у коме се наводи да је, од 144 државе у којима је рађено истраживање, Србија на 141. месту по бризи за таленте, а по квалитету на 106. месту.

Није то све. Штрајк 2014–2015, најдужи у историји наше просвете, окончан је споразумом у коме је министар Срђан Вербић, у име Владе, обећао поправљање материјалног статуса просветних радника, као и измене Закона о образовању које ће побољшати стање у школама, а све то је начелно договорено са просветним синдикатима. Такође, обећано је да ће међу оне који примају новац из буџета бити уведени платни разреди (и то од почетка 2016), па ће систем расподеле бити праведнији.

Ниједно од обећања Вербић није испунио. Недавно је изјавио да је чврсто уверен како за нову кандидатуру на место министра просвете има подршку свих синдиката, што је наишло на различите реакције синдикалаца, од гнева до подсмеха.

Премијер Александар Вучић је, после прекида штрајка у пролеће 2015, јавно и свечано обећао да ће просветари бити први који ће осетити позитивне последице буџетске штедње, додавши: „Данас, на дан када су сви синдикати донели одлуку о обустављању штрајка, имам обавезу, али и част да сваком просветном раднику, онима који једу тај тежак и сув учитељски, наставнички и професорски хлеб, у име Србије, у име њене деце, кажем једно велико хвала. Хвала зато што разумете, хвала због жртве коју сте поднели, и хвала због лекције којој сте нас научили. (…) Хоћу, и то ће бити мој први задатак, да сваком учитељу, професору, наставнику у Србији вратимо и право и разлог за достојанство, у истој оној мери у којој су га они данас дали својој земљи.“

Ако у новој Влади Републике Србије министар просвете буде озбиљан и одговоран човек, који ће настојати да за наше школство уради нешто што ће га коначно учинити инвестицијом у будућност, сматраћемо да је премијерово обећање на путу да буде испуњено.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *