Почетна / Регион / Ослободилац у трњу

Ослободилац у трњу

Швабићева улица 2За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Зашто је Азербејџанац Гањави добио споменик у Љубљани, а српски потпуковник Швабић, ослободилац Љубљане у Првом светском рату, само слепу улицу, и шта то говори о словеначко-српским односима?

Недавни позив словеначког председника Борута Пахора да све државе, а нарочито оне из окружења, признају Косово и подрже чланство у међународним организацијама и интеграцијама, налетео је на неуобичајено оштру реакцију службеног Београда. На Пахорово „да би Косово требало да признају све државе“ и посебно оне „у његовом суседству“, уследила је протестна нота Србије. Куриозитет у целој причи је да су многи највиши словеначки званичници у прошлости испаљивали сличне, па и оштрије изјаве којима се атаковало на целовитост Србије, али је реакција српске стране – изостајала. И из аутентичне Пахорове изјаве је јасно да овакав захтев није одапет у правцу Београда први пут: „И данас подржавамо жељу Косова да га дипломатски признају све државе, посебно суседне, те да буде укључено у све међународне организације.“ И данас – дакле понављамо – исто као и јуче.

[restrictedarea]

СРПСКА НОТА Није тајна да словеначка политика спроводи курс Берлина и Вашингтона, а Пахор је нашао да је сада згодно да то наглас понови, на отварању заједничке конференције словеначких и косовских привредника током посете косовског председника Хашима Тачија Љубљани. У истом даху су словеначки медији истакли да Тачи није случајно изабрао баш Љубљану за своју „прву државничку посету после инаугурације“ с обзиром на то да је Словенија „међу првима признала Косово“. Министарство спољних послова (МСП) Србије узвратило је протестном нотом, урученом словеначком амбасадору у Београду. Од словеначке стране је затражено да се убудуће уздржи од сличних изјава, које директно наносе штету односима и међусобном поверењу између Србије и Словеније. „Министарство спољних послова Србије подсећа да ово није први пут да словеначки званичници позивају на признавање једнострано проглашене независности тзв. Косова, што угрожава највише интересе Србије“, наводи се у саопштењу. Цитиране су и изјаве словеначких званичника у вези с „једнострано проглашеном независности Косова чиме се подривају напори које Србија и Европска унија улажу у статусно неутрални дијалог Београда и Приштине, што је једини легитимни оквир за постизање стабилности на Косову“.

Изузев овог ексцеса односи између Словеније и Србије су наоко добри. Ту мантру су до сада у јавности понављале обе стране. Тамо где се интереси поклапају, Словенија и Србија се међусобно подржавају, на пример у вези сукцесије (расподеле имовине бивше СФРЈ), а Словенија бар на речима подржава напоре Србије да постане чланица ЕУ, уз напомену да број словеначких улагања у Србији из године у годину расте… Иако дипломатија у први план гура добре вести, јасно је да се Словенија жестоко залаже и бори за заштиту искључиво сопствених интереса, уз видан напор да се под тепих гурну сенке из прошлости као реметилачки фактор за нирвану у међусобним односима. Такво лицемерје је довело до ситуације где словеначки званичници хвале „одличне односе“ са Србијом, што им не смета да истовремено кују у звезде никад боље односе Словеније и Косова. Овога пута је то за српску дипломатију напрасно постало толико спорно, па се потрудила око демарша.

СЕЋАЊЕ НА ШВАБИЋА Познато је да званичној Љубљани није страно да без посебне потребе конкретним потезима штети интересима Србије. Таквих примера има читав низ. Погледајмо најновији: поводом разних годишњица везаних за Први светски рат, припадници српске дијаспоре у Словенији изразили су жељу првом човеку Љубљане Зорану Јанковићу да се у овом граду постави биста, или бар спомен-плоча, у част Стевана Швабића, српског официра који се, враћајући се из аустроугарског заробљеништва, зауставио у Љубљани, организовао чету српских добровољаца и одбацио надирање италијанске војске код Врхнике, надомак Љубљане. Захваљујући Швабићу и његовим саборцима из Србије који су били део победничке (савезничке) војске, Љубљана није пала. О томе је „Печат“ већ писао, а на Швабића су протеклог викенда подсетиле и „Вечерње новости“, поводом српског демарша Словенији.

„Док су последњи остаци некада силне и моћне Аустроугарске монархије нестајали у страшној и крвавој сумаглици Првог светског рата, када је свима било јасно ко тај рат добија а ко га губи, 3. новембра 1918. године, у четири сата ујутро, мајор поражене војске Рудолф Мајстер мења страну и почиње с операцијом отимања Марибора из немачких руку. Претходних дана ступио је у контакт с неколико скупина Срба, пристиглих у Словенију из немачког заробљеништва. Моли их, и они пристају, њих 150, да у униформама, обавезно са шајкачом на глави, марширају мариборским улицама… Зашто Срби и шајкаче? Зато што је до Словеније већ дошла прича о величанственој, победничкој Српској војсци која након пробоја Солунског фронта незаустављиво напредује према Алпима. Немци беже, Мајстер преузима Марибор, формира Народну стражу, с бројним Србима у њој, и утврђује северну границу будуће Словеније. Седам дана касније у Љубљану, опет из немачког заробљеништва, стиже 1.270 српских војника, међу којима чак 470 официра. Предводи их потпуковник Стеван Швабић. На састанку у једној кући недалеко од љубљанске железничке станице, представници словеначког Народног већа у очајању моле Србе да им помогну да се одбране од претећег надоласка новоформираних армија Мађарске и Аустрије. Постојала је реална опасност да цео простор данашње Словеније (а исто тако и данашње Хрватске) буде подељен између Италије, Аустрије и Мађарске. Швабић успоставља везу с пуковником Српске војске Миланом Прибићевићем, који је већ у Загребу, те тражи, и добија, одобрење да формира српску војну јединицу и брани територију предвиђену да уђе у састав државе Срба, Хрвата и Словенаца. Војска Италије прелази демаркациону линију код Врхнике и напредује према Љубљани. Швабић их одбацује назад“, пишу „Новости“ у тексту „Сенка Стевана Швабића“, уз напомену да од записаног „нема користи“, али „нема ни штете“.

Швабићева улица 3АКСЕНТИЈЕВИЋЕВА ИНИЦИЈАТИВА У сличном духу (да нема штете) су и припадници српске, у Словенији још увек непризнате мањине, на иницијативу пензионисаног генерала ЈНА Милана Аксентијевића затражили од градоначелника Љубљане Зорана Јанковића да издејствује да се Швабићу подигне достојно обележје које би данашње и будуће генерације подсећало на његову часну улогу и заслуге за очување целовитости словеначке територије. Аксентијевић, уочи распада СФРЈ посланик у словеначком парламенту коме је потоња држава Словенија због његових јавно изнетих аргумената против цепања Југославије – одузела држављанство и поврх тога му ни дан-данас не да ни заслужену пензију (иако је била уплаћивана у словеначку пензиону касу), сматра да је дошло време да се отвори питање, у Словенији презрених и заборављених, српских јунака. Одговор Јанковићевог најближег сарадника – заменика градоначелника Љубљане, изненадио је Аксентијевића, иако је протеклих година на сопственој кожи искусио осионост бирократског апарата на свим нивоима власти, од шалтерских чиновника до државних секретара. Укратко, одговор другог човека Љубљане на иницијативу да се словеначка престоница пристојно одужи Стевану Швабићу јесте, благо речено – сраман. Одбио је, с образложењем и изговором да једна улица у Љубљани већ носи име Стевана Швабића.

„На дан отворених врата за грађане Љубљене, 3. маја ове године, упознали сте господина Зорана Јанковића са прикупљеним градивом о Стевану Николи Швабићу, српском официру и борцу за северну границу. Подвукли сте значај предлога да се постави обележје њему у част у нашем граду. С обзиром на то да ми је господин градоначелник ваш предлог проследио на стручно разматрање и одлучивање, обавештавам вас да славни официр Стеван Никола Швабић у Љубљани већ има два обележја. Године 1931. га је тадашње Градско веће именовало за почасног становника Љубљане, а касније, тачније 1976. године, одлуком градске скупштине Љубљане је по њему названа улица у насељу Трново, која се протеже од Зихерлове улице од Разпотног пута до Корунове улице, на западу. Тиме се град достојно одужио његовој успомени и зато је постављење спомен-обележја могуће само у приватној режији“, записао је у одговору на Аксентијевићев предлог Алеш Черин, заменик градоначелника Љубљане Зорана Јанковића.

ГДЕ ЈЕ ШВАБИЋЕВА УЛИЦА? На страну што у Љубљани (а шире – још мање) нико не зна, ни старо ни младо, нити градска кућа то помиње – да су некадашње генерације одале почаст Швабићу произвевши га у почасног грађанина. Швабића, међутим, савременици не помињу ни у историјским читанкама ни у уџбеницима на којима стасава нови род, па је гест којим је пре 85 година, заузврат што је одбранио Љубљану, добио почасно звање данас беспредметан, јер нико нема никакве вајде од онога што је сакривено у прашњавим архивима. А како је са улицом? Претраживач, зачудо, не проналази Улицу Стевана Швабића. Није преостало друго него да на лицу места потражимо где се налази та авенија. Откриће на терену је испало утолико веће разочарање, плус што је открило да су тврдње Јанковићевог заменика – неистините. Пронашли смо, истина, захваљујући прецизном опису у Чериновом допису Аксентијевићу, забачен и запуштен сокак у љубљанском кварту Трново (Трње). На почетку кратке, слепе уличице чија је превасходна намена да збрине бројне контејнере за ђубре и паркирану лимарију, открили смо у крошњи дрвета једну једину таблу на којој пише „Швабичева улица“. Са словом „Ч“, а не словом „Ћ“ у презимену. Другим речима, градске власти су Стевану Швабићу одузеле „јужњачки“ идентитет тако што су га „прекрстиле“ и „пословенчиле“. И крштено име су му узели – нигде не пише Стеван. Кратка анкета међу намерницима, пролазницима, углавном станарима четири улаза зграде иза које се налази то слепо црево од улице, показала је да нико појма нема ко је тај у чијој улици живе.

Већина је мислила да је по среди „неки Немац заслужан за словеначко осамосвајање“ (осамостаљење, 1991. године), мањина да је у питању можда неки литерат, а било је мишљења да је „лик био словеначки партизан“ (због „ч“ у презимену). Ни они који раде у оближњем културном дому (носи име словеначког песника Франца Прешерна), а који свакодневно пролазе поред Швабичеве улице и усамљеног уличног путоказа – појма нису имали ко је „тај тип“. Тако су се Љубљана, па и Словенија, одужиле Стевану Швабићу.

„Швабичева улица“ није само симбол нових времена него и алиби љубљанској градској власти за одбијање да Стевану Швабићу подигне споменик у словеначкој престоници. Чиме је, нажалост, пропустила прилику да после лоших епизода из суживота Срба и Словенаца у истим државама после 1918. године, укаже и на позитивне догађаје везане за Србе у Словенији, и тако помогну бољитку у односима два народа. Бирократска одбијеница Аксентијевићеве иницијативе јесте још један показатељ дуплих аршина словеначких званичника и ниподаштавања Србије, истина завијено у обланде слаткоречивости, где Јанковићев заменик Швабића чак назива „славним официром“, а онда му истим потезом пера негира право на достојно обележје. Можда се може пренебрегнути да се на овакав начин Зоран Јанковић, човек који тврди да није заборавио своје (по оцу) српске корене, преко своје десне руке ратосиљао предлога за постављење обележја Стевану Швабићу, иако Љубљана истовремено без проблема широм града поставља многе друге споменике.

АЗЕРБЕЈЏАНСКИ ПЕСНИК Тако је недавно у Северном парку у Љубљани, недалеко од центра града, никао споменик Азербејџанцу по имену Низами Гањави. То је персијски песник који је живео и стварао на тлу данашњег Азербејџана, у периоду од 1141. до 1209. године. Није забележено да је икада крочио на тло садашње Словеније која у оно доба није ни постојала, а на словеначки језик је преведено само једно једино његово дело, књига поезије „Седам прича седам принцеза“. Упркос томе, откривање споменика песнику Гањавију је у Љубљани испраћено рециталом и драмском игром школске деце из оближњих школа, уз пригодан говор председника Државног савета (други дом словеначког парламента), све у присуству бројних званица. Ништа од тога, наравно, није спорно – лепо је када се слави уметност.

Али порука коју оваквом селекцијом пожељних и непожељних персона овековечених на љубљанским трговима, парковима и прочељима зграда шаље љубљанска власт, више је него јасна. Ако имате паре и подмазане лобисте, у главном граду Словеније можете да поставите било какав споменик, чак и мало познатом песнику из другог дела света и без икаквог утицаја у Словенији. С друге стране, српског официра који је бранио и одбранио ту исту Љубљану, Словенију, од офанзиве италијанских окупатора – љубљанске велможе „почастиле“ су забаченим сокаком изван центра Љубљане, а „омакло“ им се и да погрешно напишу име свог спаситеља. У Љубљани, укратко, од Стевана Швабића нема ни сене.

Србија дели наследство СФРЈ и са – Косовом?

Србија је прошле седмице пропустила прилику да пошаље још једну протестну ноту Словенији. После састанка о подели заједничке имовине (одржаног нетом у Љубљани), висока словеначка представница за питање сукцесије СФРЈ Ана Полак Петрич, гостујући на државној телевизији, изјавила је да ће Србија, оно што јој на крају тог процеса деобе имовине припадне, морати да подели са Косовом. И то иако Косово није ни било део споразума потписаног у Бечу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *